Šef bezbednosnog aparata komandata VRS za 24sedam: Imali smo saradnike u Srebrenici i Žepi; Evo šta se krije iza misterije smrti Avde Palića
22.06.2022 | 19:00
Nama je cilj bio da čitava akcija prođe bez žrtava, ali muslimansko rukovodstvo je imalo drugi plan, kaže Pećanac
Copyright Printscreen/YouTube
Tokom Operacije Krivaja 95 Vojska Republike Srpske uspela je da oslobodi navodno demilitarizovane zone Srebrenicu i Žepu odakle su pripadnici tzv. Armije BiH tokom celog rata napadali okolna srpska sela, ubijajući civile i čineći ogromne zločine.
O dešavanjima u Žepi za 24sedam, po prvi put u javnosti, govori Dragomir Pećanac, koji je tokom rata vršio dužnost šefa bezbednosnog aparata komandata VRS, a od 1995. godine šefa kabineta komandanta VRS. On je u PRVOM DELU intervjua za naš portal istakao da su za obezbeđivanje navodno demilitarizovane zone Žepa bili zadužene mirovne snage čiji su pripadnici bili iz Ukrajine.
- Žepa je selo u sastavu opštine Rogatica. Ovo mesto je totalno izolovano, sa fantastičnom mikroklimom i nalazi se u kotlini. Poznato je po tome što ga je, u svojoj pripoveci Most na Žepi, opisao Ivo Andrić. O izolovanosti ovog sela možda najbolje govori jedan događaj iz rata. Naime, ja sam tada dobio poziv iz policije iz Han Pijeska da je neki starac iz Žepe, čuvajući ovce, greškom prešao na srpsku stranu. S obzirom da sam bio u blizini, došao sam da prisustvujem ispitivanju kako bih iz prve ruke saznao važne informacije o situaciji u Žepi. Tada nam je taj 74-godišnjak rekao da mu je to prvi put u životu da vidi Srbe. Inače, o izolovanosti Žepe dovoljno govori i to da su ovo mesto i selo Cerska, koje se nalazi u istočnoj Bosni, još na nemačkim topografskim kartama tokom Drugog svetskog rata bila zaokružena crvenom bojom. To znači da u ta mesta nemački vojnik nikada nije ušao. Razlog za to je što u ovim mestima postoji nasledan, endemski sifilis koji se zbog izolovanosti ovih sela i brakova između bliskih rođaka prenosio s generacije na generaciju – započinje priču Pećanac.
On dodaje da je, bez obzira na svoju izolovanost, sa vojne tačke gledišta, Žepa bila značajna za Vojsku Republike Srpske.
- Žepa je za nas imala značajan topografski i vojni položaj, jer se u sastavu te enklave nalazi plato Orlov krš koji je visok skoro 2.000 metara. Tu su sletali helikopteri tzv. Armije BiH koji su donosili oružje i municiju, a odatle je bežeći iz Srebrenice poleteo i Naser Orić. Muslimani su preko Orlovog krša naoružavali i Žepu i Srebrenicu, što znamo i iz presrtnutih veza u kojima su oni govorili koje oružje ide u Srebrenicu a koje u Žepu. Te dve enklave je trebalo da budu odvojene. Međutim, ukrajinski pripadnici mirovnih snaga nisu obezbedili prolaz između njih tako da je šverc naoružanja, municije i ljudi nesmetano tekao – kazao je nekadašnji oficir za bezbednost i obaveštajne poslove pri Generalštabu VRS.
Ipak, on je otkrio da je upravo preko komandanta ukrajinske jedinice, Sejmona Dudnjika, uspeo da uspostavi kontakt sa Avdom Palićem, komadantom 285. lake brigade iz Žepe.
- Palić je pre rata bio nastavnik u tehničkoj školi u Vlasenici pa sam ja prikupio neka kompromitujuća saznanja o njemu, na osnovu kojih je pristao na saradnju. Mogu da kažem da je ta saradnja bila veoma korektna. On me je redovno izveštavao o situaciji u Žepi tako da sam znao sve šta se tamo dešava. Pored njega, ja sam u Žepi imao još nekoliko saradnika koji su me redovno izveštavali o dešavajima u tom mestu i koji su imali uticaja na Palića – rekao je Pećanac.
Denacifikacija i demilitarizacija Žepe
Posle prvog dela operacije Krivaja 95, kada je oslobođena Srebrenica, prešlo se na drugi deo koji je podrazumevao rešavanje situacije u Žepi.
- Zajedno sa generalom Mladićem i generalom Tolimirom napravio sam plan za Žepu koji je, praktično, podrazumevao upravo ovo što se sada dešava u Ukrajini – denacifikacija i demilitarizacija. Taj plan je ukratko podrazumevao da njihovi vojnici, kojih je bilo između 1.250 i 1.300, predaju oružje i da ostanu tu da žive, a da naše snage ne ulaze unutra. Tu ideju je negde u aprilu 1995. godine Palić prihvatio. Nama je cilj bio da čitava akcija prođe bez žrtava, jer nikome nije odgovaralo da vojska gine i da eventualno dođe do civilnih žrtava. Palić, zajedno sa načelnikom štaba Dževadom Brguljom, kao i cela vojna struktura su to prihvatili. Međutim, oni su napravili grešku i nisu dobro pripremili politički deo, odnosno lokalnog efendiju, koji ih je otkrio i denuncirao Aliji Izetbegoviću. S obzirom da Izetbegoviću i političkom vođstvu iz Sarajeva nije bilo u interesu da sve prođe bez krvi, on krajem aprila šalje telegram Paliću, koji su naši organi bezbednosti presreli, u kojem mu zabranjuje bilo kakav kontakt sa mnom – kazao je nekadašnji oficir za bezbednost i obaveštajne poslove pri Generalštabu VRS.
Zapad pomagao muslimansku i hrvatsku stranu u BiH
On je posebno istakao da je tzv. Armija BiH, kao i njeni pripadnici u navodno demilitarizovanim zonama bila u velikoj meri potpomognuta od strane Zapada.
- Čitava komanda i vojnici brgade iz Žepe su bili obučeni u američke uniforme. Isto je bilo i u Goraždu. Kao što sada Zapad šalje oružje i vojnu opremu Ukrajincima, tako su i tada slali muslimanima i Hrvatima. Jer kao što sada NATO ratuje protiv Rusije, tako je i tada ratovao protiv Srba. Muslimani i Hrvati nekada i Ukrajinci danas su samo pijuni. Jer, Rusi i Srbi nisu ni Avganistanci ni Iračani. To NATO dobro zna i zato ne šalje svoje trupe u Ukrajinu kao što ih nije slao ni na nas – rekao je Pećanac.
Ukrajinska uloga oko Žepe
Prema njegovim rečima, za vreme događaja u Žepi 1995. godine su Ukrajinci bili “bledoliki”.
- Oni su imali saradnju sa muslimanskim snagama u Žepi kao i sa nama, s tim što nama ta saradnja nije mnogo značili niti je bila potrebna jer smo na tom prostoru angažovali relativno slabe snage sačinjene od uglavnom starijih vojnika, tako da nismo mnogo gudbili njihovim raspoređivanjem na tom prostoru. Može se slobodno reći da ukrajinske snage, asolutno ništa nisu radile. Njima je jedini interes bio da zarade neki novac i da se provedu uz čašu pića i sa lokalnim devojkama iz Žepe. Sećam se da mi je Dudnjik davao informacije za boks cigareta "Vek" ili flašu nekog alkoholnog pića. Za to vreme su muslimanima prodavali, po veoma visokim cenama, oružje, municiju i gorivo. O njihovoj nesposobnosti najbolje govori da su dva njihova vojnika poginula u sopstvenom minskom polju. Jednom prilikom sam i ja ušao u njihovo minsko polje, ali sam uspeo da se vratim svojim stopama na sigurno. Tada sam im tražio zapisnik minskih polja, ali oni ga nisu imali, što mi je dovoljno govorilo o kako neprofesionalnoj vojsci se radi – priča Pećanac.
On dodaje da je pre početka oslobađanja Žepe, imao kontakt sa ukrajinskim snagama, te da ih je upozorio da se ne mešaju u sukob koji predstoji.
- Ja sam bio na sastanku sa Dudnjikom i tu sam mu rekao da mora da napusti punkt, što je on i uradio. Muslimani su od njih tražili da im daju oružje, ali oni i nisu imali šta da im daju osim osam ili devet oklopnih transportera, koji i nisu bili u najboljem stanju. Kada je musimanski narod odlučio da napusti Žepu, Ukrajinci su u saradnji sa Francuzima učestvovali u praćenju toga. Posle rata oni su naduvali svoju ulogu. Neki od pripadnika te čete su se hvalili kako su oni izvukli 5.000 muslimana iz Žepe i još 5.000 muslimana koji su tu došli iz Srebrenice. To je jako interesantno, jer ako sami pripadnici mirovnih snaga pričaju da su spasli 5.000 muslimana iz Srebrenice, kako je onda moguće da je u tom mestu stradalo 8.000 ljudi kako Sarajevo i Zapad konstantno tvrde!? - rekao je nekadašnji oficir za bezbednost i obaveštajne poslove pri Generalštabu VRS.
Prema rečima Pećanca, tokom akcije u Žepi, VRS se trudila da to prođe sa što manje žrtava na obe strane, dok su muslimanske snage pokušale da pruže otpor.
- Imali su i teško naoružanje: par haubica i nekoliko prenosnih protivtenkovskih sistema, kao i oko 800 boraca koji su došli iz Srebrenice. Mi smo im nudili da se razoružaju i da im se obezbedi prevoz u Sarajevo, ali oni su to odbili. Kasnije, oko 90 odsto njih je prešlo u Srbiju gde su prihvaćeni u sabirne centre. Ukrajinski pripadnici mirovnih snaga su se izvukli bez ikakvih žrtava – rekao je on.
Pregovori o predaji i odlazak u Žepu
Pećanac kaže da su na pregovorima o evakuaciji civilnog stanovništva, bili prisutni Rupert Smit, tadašnji komandant Unprofora za BiH, general Ratko Mladić, Avdo Palić i on.
- Tada Palić predlaže da ja krenem zajedno s njim u Žepu kako bi civili videli da je tu neki oficir VRS i kako bi to shvatili kao garanciju da im se ništa loše neće desiti. Ja sam to prihvatio i zajedno sa Palićem i njegovim pratiocem otišao tamo. Sa sobom sam poneo lično naoružanje i dve bombe, te rekao svojima da ukoliko se ne vratim do 17 časova, to znači da su muslimani izigrali dogovor. Kada smo stigli u Žepu tu je bilo nekoliko hiljada ljudi. Kada smo izašli iz automobila, Palić mi je rekao da mora nešto da obavi i da se ubrzo vraća, a sa nim je otišao i njegov pratilac. Tako sam ja ostao sam okružen sa nekoliko hiljada ljudi koji su me s nepoverenjem gledali. Neugodnu tišinu prekinuo je, posle nekoliko minuta, jedan starac koji mi je prišao sa flašom i pitao me da li sam za jednu rakiju. Kako bih relaksirao situaciju, prihvatio sam i to je na okupljene dobro delovalo. Međutim, posle sat vremena Palić još nije dolazio, a iz mase su se već čula negodovanja, tako da je situacija postajala napetija. Srećom, tada do mene dolazi Dževad Brgulja koji me odvodi do neke kuće. Vreme je prolazilo, ali Palića još nije bilo. Tada sam im rekao da će evakuacija biti prekinuta ukoliko se ja ne vratim do 17 časova. Posle toga se pojavio Palić i mi smo seli u automobil i krenuli nazad. Međutim, tokom našeg putovanja, na nekih kilometara daleko do naših pozicija, pukla je guma, ali kako nije bilo vremena za menjanje, mi smo se dovezli na probušenoj gumi – kaže Pećanac i priseća se njegovog tadašnjeg razgovora sa komadantom muslimanskih snaga iz Žepe:
- Tada sam Paliću rekao da se preda, kada se civili izvuku, te da će posle toga da provede određeno vreme u logoru ratnih zarobljenika u Batkoviću, posle čega će biti razmenjen i može da se vrati porodici. On mi je obećao da će to i da uradi. Međutim, dogovor nije ispoštovao. Posle dan ili dva zarobili su ga pripadnici Višegradske brigade. Prilikom zarobljavanja plašeći se da će ga ubiti, on se uneredio od straha. Ali niko ga nije maltretirao i on je prebačen u Batković gde je uredno i registrovan.
Nestanak Avde Palića
Međutim, ubrzo nastaje problem koji će prerasti u jednu od glavnih priča na osnovu koje je sarajevska strana pokušala da se predstavi kao žrtva rata.
- Mi smo imali intenzivne pregovore sa Hrvatima vezano za razmenu jednog našeg kapetana I klase koji je zarobljen 1992. godine u Mostaru. Uspeli smo da postignemo dogovor da Avdu Palića damo Hrvatima, oni nama našeg kapetana I klase, a da oni posle Palića daju muslimanima za nekog svog zarobljenika. Tako sam ja 5. septembra 1995. godine, preuzeo Palića, na šta sam kao oficir bezbednosti imao pravo, i odveo ga na razmenu koja je i izvršena. Međutim, njemu se od tada gubi svaki trag. S obzirom da ga je vrh tzv. Armije BiH gledao kao izdajnika, najverovatnije su ga ubili njegovi – kaže Pećanac.
Stvaranje mita o žrtvi i napadi na Republiku Srpsku
Ipak, posle rata u FbiH od Palića prave mit i predstavljaju ga kao žrtvu VRS.
- Palić posthumno dobija zlatnog ljiljana, najviše ratno priznanje. Njegova supruga Esma Palić, s kojom je imao dve ćerke, počinje da pravi dramaturgiju optužujući srpsku stranu i mene lično za smrt njenog supruga. To su, naravno, besmislice. Ja sam kao oficir bezbednosti imao pravo po zakonu da preuzmem ratnog zarobljenika, da ga saslušavam ili da vršim razmenu. Da li je ikome logično da sam ja došao u logor ratnih zarobljenika gde je Palić bio registrovan i kod Crvenog krsta, potpisao upravniku da sam preuzeo zarobljenika i odveo ga na likvidaciju!? Radi se, dakle, o potpunim besmislicama. Bez obzira na to, Esma Palić je mene optuživala u medijima da sam ga ja poslednji živog video, te da sam odgovoran za smrt njenog supruga. Istina je ipak da su ga najverovatnije ubili muslimani, s obzirom da su ga smatrali za izdajnika. Tome u prilog govori i Izetbegovićev telegram Paliću koji su presreli organi bezbednosti Rogatičke brigade. Ipak, Esma Palić je, zajedno sa bivšim visokim predstavnikom za BiH Pedijem Ešdaunom, nastavila da gradi priču o heroju Paliću kojeg su Srbi ubili. Ona je zahvaljujući brojnim feljtonima, knjigama i pesmama o njihovoj ratnoj ljubavi zaradila ogroman novac. Sve vreme zapadni predstavnici i Sarajevo optužuju kako mene lično, tako i Republiku Srpsku za Palićevu smrt. Istrage su u toku, formiraju se komisije, pritiska se Republika Srpska, Esma Palić dobija i odštetu, a sve pod pritiskom međunarodne zajednice i Ešdauna koji je u direktnoj vezi sa Esmom – rekao je Pećanac.
Onda, 2001. godine dolazi do značajnog događaja vezanog za ovaj slučaj.
- U okolini Rogatice pronalaze telo čoveka za kojeg se sumnja da je Palić. Posmrtni ostaci su prebačeni u centar za DNK analizu u Visokom, gde vrše identifikaciju na osnovu DNK uzoraka ćerki. Međutim, nije bilo poklapanja. Taj leš ostaje u Visokom još osam godina. Za to vreme niko u Republici Srpskoj ne zna da je telo pronađeno, a pritisci se nastavljaju. Međunarodna zajednica pritiska zvaničnu Banjaluku, a istraga protiv mene se i dalje vodi. Onda, 2009. godine, na insistiranje potpredsednika Komisije za nestala lica BiH, radi se nova identifikacija, ovog puta na osnovu uzorka pokojnog Palićevog oca. On je ekshumiran i iz butne kosti je uzet uzorak na osnovu kojeg je Avdo Palić konačno i identifikovan. Uzrok smrti, prema izveštaju, nije poznat. Dakle, muslimanska strana je zlonamerno osam godina krila da je Palić pronađen, samo kako bi se pritisci na Republiku Srpsku nastavili. Na kraju se utvrdilo da Avdine ćerke, za koje je Esma govorila da su plod njihove velike ljubavi, uopšte nisu njegove – kazao je Pećanac i dodao da se protiv njega i dalje vodi postupak, bez obzira što uzrok smrti prema rezultatima zvanične istrage nije poznat.
- Optužnica protiv mene i dalje stoji. Kada su u Srbiju dolazili da me saslušaju njihovi istražitelji, ja sam im otvoreno rekao da je Palić bio moj saradnik. S njim sam dogovorio dalju saradnju, razmenio šifre i organizovao način na koji ćemo komunicirati. Plan je bio da, kada se vrati na teritoriju pod kontrolom tzv. Armije BiH i dobije visoku poziciju, nastavi rad sa nama. Mi nismo imali nikakav interes da takav čovek nestane, za razliku od vrha tzv. Armije BiH i zvaničnog Sarajeva – rekao je Pećanac.