Tragičan život Fride Kalo koji je odredila stravična nesreća: Šta će mi noga, ja imam krila

Frida Kalo je bila meksička slikarka realizma, kubizma i nadrealizma i kultna ličnost poslednjih decenija 20. veka. U najtežim trenucima svog života je pronalazila načine da ide napred i da neprekidno zadivljuje sve oko sebe.

Otac Fride Kalo, Vilhelm Kalo, čija je porodica bila poreklom iz Rumunije, bio je slikar i fotograf nemačko-jevrejskog porekla. Vilhelm je bio dobre naravi, povučen čovek, koji je voleo da čita nemačke filozofe. Njena majka, za razliku od oca, bila je nepismena, nezadovoljna i uglavnom neraspoložena žena.

Još kao devojčica Frida je bila zapažena po svojoj neobičnoj pojavi koja je uključivala jako naglašene obrve i tanke brčiće, nosila je pantalone, kožne jakne i čizme i družila se samo sa dečacima. Kasnije je počela da se oblači kao “Seljanka iz Tehuana”. Češljala se i oblačila satima, nosila je haljine i šalove jarkih boja, a u kosu je stavljala cveće.

Sa šest godina obolela je od dečje paralize, zbog čega joj je desna noga bila tanja od leve. Ovaj deformitet je kasnije prekrivala dugim i raznobojnim haljinama. Prezirala je pokazivanje bilo kakve slabosti i nikada nije plakala. Nije mogla da preskoči konopac, ali je zato učila rvanje i boks i brže je plivala od svojih vršnjakinja. Falsifikujući godine svog rođenja upisuje srednju školu, a tamo je upamćena kao rečita devojka koja dosta čita. U savez mladih komunista primljena je kao jedini ženski član, a vođa grupe, Alejandro Gomez Arise bio je njen prvi momak sa kojim se zabavljala tri godine. Osim političkih interesovanja Frida je želela da postane lekar, kako bi mogla da pomaže drugima da ne dožive ono što se njoj desilo u detinjstvu.

Sedamnaestog septembra 1925. godine je doživela saobraćajnu nesreću u sudaru autobusa i tramvaja. Dugačka metalna šipka iz autobusa probila je Fridin stomak i izašla na drugu stranu. Kraća noga bila joj je polomljena na jedanaest mesta, a stopalo potpuno smrvljeno, karlica zdrobljena kao i rebra, a kičma polomljena na tri dela. Lekari su sumnjali da će preživeti, a ako se to i dogodi bili su sigurni da više neće moći da hoda. Posle nesreće je imala 32 operacije. Bila je prinuđena da leži u krevetu četiri meseca. Kako bi je spasla od sigurne depresije, majka je Fridi donela četkice i slikarsko platno. Tako je rođena njena strast prema slikanju koje ju je opuštalo, a inspiraciju je mogla da vidi u sopstvenom liku.

„Slikala sam sebe, jer sam prečesto sama i jer sam predmet kojeg najbolje poznajem“, jednom prilikom rekla je Frida.

Zahvaljujući svom prkosnom karakteru i inatu, te nadljudskoj snazi koja ju je održavala, Frida je ponovo prohodala kada je imala devetnaest godina, ali je patila od teških bolova. Da bi sebi olakšala odavala se alkoholu i drogama.

Bila je prva meksička slikarka čiji je rad izložen u muzeju Luvr u Parizu. Ni te 1939. godine, kada je otkupljena njena slika, nije verovala da je slavna. Naslikala je 143 slike od kojih su 55 autoportreti. Prvu i jedinu samostalnu izložbu imala je 1938. godine u galeriji Julina Levija u Njujorku, gde je dobila dobru kritiku.

Svog muža Dijega Riveru je ugledala još u holu škole. Poznati slikar je oslikavao mural. Kasnije, kada se oporavila od nesreće, odnela mu je svoje slike, da ih pogleda. Otkrila mu je da bi želela da zarađuje od slikanja, jer joj je to najmanje dosadno. Rivera joj je rekao: “Tvoje slike su nešto posebno, tako su meksičke. Ne oponašaj nikog, budi svoja. Dovoljno si dobra i drugačija”. Frida je prijateljici pisala kako je Dijego “kaktus koji uspeva svuda, na pesku, na kamenu. A kada cveta, njegovi su cvetovi predivne crvene boje ili su žuti kao sunce”.

Ona je imala samo dvadeset dve, a on četrdeset tri godine kada su se venčali. Nazivali su ih “slon i golubica”, zbog razlike u visini i građi. Frida je bila visoka svega 150 centimetara. Dijego ju je često varao, čak i sa njenom rođenom sestrom. Zato je prkosila i imala potrebu da radi sve ono što ne može. Upuštala se u veze sa muškarcima i sa ženama, a sa Dijegovim devojkama je sklapala prijateljstva.

Burna veza ovog para, ostavila je veliki emocionalni trag u pogledu duševne boli i umetničkog stvaranja na Fridu Kalo. U tom periodu nastala su njena najbolja autobiografska dela. U samom početku, pokušavala je da opravda Dijegovo ponašanje, govoreći da je njegova umetnička priroda takva, olakšavajući tako sebi njegove prevare. Međutim, kasnije se i sama upušta u ljubavne afere. Jedna od njenih je bila sa Lavom Trockim. Zbog velike duševne boli, besa i situacije u kojoj se nalazila, otvorila je žive rane od operacija na koži kako bi duševnu bol prikazala fizičkom.

Jednom je izjavila da je imala dve nesreće – prva je bila saobraćajna, a druga udaja za Riveru. Imala je četiri pobačaja, posle čega su lekari ustanovili da ne može da ima decu. Ti pobačaji su bili posledica saobraćajne nesreće.

Najupečatljivije slike, koje su prikazivale njenu patnju u potpunosti, te ljubav prema svom izabraniku bile su „Ludo zaljubljeni“, „Sakaćenje“ i „Sećanje“. Nakon saznanja za ljubavnu aferu između Dijega i njene mlađe sestre Kristine, Frida stvara sliku pod nazivom „Ludo zaljubljeni“. Zatim nastaje delo pod nazivom „Sakaćenje“ koje je posvećeno Dijegu koji je voleo njenu dugu crnu kosu, a u inat njemu, ona ju je odsekla. Kroz sliku pod nazivom „Sećanje“ Frida Kalo prikazuje svoju odeću i probodeno srce koje leži pored njenih nogu, čime želi da odbaci sve što je vezuje za poznatog slikara. Posledica takvih situacija dovela je do razvoda, nakon čega se ona ponovo razbolela i posle nekog vremena opet udala za Dijega. Tokom cele njene bolesti on je bio sa Fridom, ali se viđao i sa drugim ženama.

Kada je Andre Breton ugledao Fridine slike, rekao je da su nadrealističke, na šta je on uzvratila: “Ne, one su samo autobiografske, ja slikam život”. Pablo Pikaso joj je poklonio minđuše u obliku dve ruke, napravljene od oklopa kornjače. Fridi su one bile omiljeni komad nakita.

Lekari su rekli da zbog gangrene moraju da joj odseku nogu, na šta im je umetnica uzvratila: “Šta će mi noga, ja imam krila”. Ipak, bila je jako depresivna i nekoliko puta je pokušala da izvrši samoubistvo.

Rodila se na današnji dan, 6. jula 1907. godine u Meksiku, u „Plavoj kući“ koja je danas njen muzej, u kome se čuva Fridina urna. Umrla je 13. jula 1954. u četrdeset sedmoj godini života. Dijego Rivera je taj dan proglasio za najtragičniji dan u svom životu. Umro je tri godine posle nje. Njegova poslednja želja je bila da se Fridin i njegov pepeo pomešaju i ostanu zajedno i posle smrti.

Godine 1980. pojavio se pravac neomeksikanizam, koji se oslanjao na Fridinu umetnost. Hajden Herera je tri godine kasnije objavila Fridinu biografiju, koja je postala besteler. Knjiga je 2002. godine ekranizovana. Film je osvojio dva Oskara, a Fridu je igrala Salma Hajek. Madona je kupila Fridinu sliku “Autoportret sa majmunima”, a sebe proglasila njenom reinkarnacijom.

Frida je opstala zahvaljujući volji i savladavanju. Znala je da je smisao života, održavanje samog života. Bila je i ostaće legenda i ikona ženskog otpora.

Nedavno je objavljena knjiga koja je trenutno hit i u našoj zemlji – „Frida Kalo i boje života“ Karolin Bernard. Ova priča o izuzetno talentovanoj ženi buntovnog duha i nekonvencionalnog stila je izjava ljubavi životu, umetnosti, slobodi i hrabrosti da se ona svaki dan iznova osvaja.

Pročitajte još

Za njim i dalje zvono zvoni: 60 godina od samoubistva Ernesta Hemingveja

Poslednja rečenica koju je Frida zapisala u svom dnevniku glasi: „Nadam se da je odlazak radostan i da se više nikada neću vratiti“.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi