Tatata-tira! Branko Kockica i Ršum za 24sedam povodom Svetskog dana pozorišta za decu

Svetski dan pozorišta za decu i mlade obeležava se svake godine na ovaj datum 20. marta, kada teatri i trgovi širom sveta organizuju bogat sadržaj posvećen onima koji tek čine prve korake u svet mašte i zbilje uz daske koje život znače. Nažalost, usled aktuelne situacije program je svuda pretežno prenet u virtuelno, te se izgubio jedan od najvažnijih segmenata pozorišta za decu – učestvovanje u igri koja se događa ispred vas.

Na ovu temu je ipak bilo najbolje razgovarati sa onima koji su ceo svoj život posvetili deci, njihovoj mašti i učenju i time izgradili publiku koja danas dolazi u pozorište – Ljubivojem Ršumovićem i Brankom Milićevićem Kockicom.

“Da imam još jedan život, i njega bih posvetio mladim ljudima (kako je Konfućije nazivao decu!)”, poručuje Ršumović na početku razgovora, te nastavlja:

– Prvi razlog je opsesija učiteljskim pozivom. Zahvaljujući učiteljici Milici Vođević zavoleo sam sve učitelje, i pokušao sam da se upišem u Učiteljsku školu u Užicu. Odbili su me jer nisam znao da otpevam do-re-mi-fa na prijemnom. Prosto, u selu Ljubišu nisam imao priliku da to naučim. Donekle mi se ta želja ostvarila sada pod starost: u Akademiji Saradnici sunca obučavam mlade ljude pesničkom zanatu!

Drugi razlog je IGRA.

– U stvaralaštvu za mlade, taj božanski imperativ koji sam sačuvao u sebi, omogućava mi da budem zanimljiv, i kroz igru i šalu pedagoški ispravan. Mladi su mnogo zahtevnija, ali zato i mnogo zahvalnija publika, i pozorišna i čitalačka – kaže Ršum.

Ističe da kada je postao direktor Pozorišta “Boško Buha”, imao je priliku da ponovo oživi na sceni klasične bajke svetskih i naših autora, i da napiše nekoliko novih, kao recimo “Još nam samo ale fale” , “Fazoni i fore” i “U cara Trojana kozje uši”.

– Bajke su oduvek bile najlepši način da se deca upoznaju sa pojmovima dobra i zla, poštenja i nepoštenja, hrabrosti i kukavičluka, ljubavi i mržnje! Naše predstave mladi ljudi su gledali po desetak puta, tako da se događalo, recimo, kad Manda ili Boda počnu da improvizuju, da govore svoj tekst, mladi gledaoci iz publike počnu da ih ispravljaju: “Ej, Mando, ej Boodo, nije tako, nego ovako!” – i onda oni dovikuju iz sale originalan tekst – seća se omiljeni književnik za decu.

Branko Milićević Kockica citira engleskog pozoršnog velikana Viljema Šekspira koji je rekao u komediji “Kako vam drago”, kroz lik svog junaka melanholičnog Žaka: “Ceo svet je pozornica, a svi ljudi i žene samo su glumci i za života svoga igraju uloge mnoge”.

Kao i našeg pozorišnog velikana, njegovog imenjaka Branislava Nušića koji je rekao u bifeu Narodnog pozorišta u Beogradu: “Svaka žena je glumica, a što je bolja glumica to se manje vidi”.

– Jedan od velikana Pozorištanca Puž, Nušićev imenjak, u komadu “U laži su kratke noge”, kaže: “Pretvaraj se, zeko, to i dete ume, hajde malo glume”. U osnovi profesionalne glume je imitiranje, a deca su u imitiranju prvaci sveta (mada su puki amateri). Tako mora biti. Naime, sposobnost ili moć imitiranja jedini je put kojim deca uče modele raznih ponašanja za razne životne situacije. Uče uloge koje će igrati tokom čitavog života (o čemu govori Šekspirov lik melanholični Žak), ali u početku još ne znaju koju od naučenih uloga u kojoj sceni treba da odigraju, pa im se publika slatko smeje – priča Kockica i  dodaje:

– I evo, pojavila se reč – publika. To je ključna reč koja ukazuje koliko su za decu značajna pozorišta za decu. Dete u pozorištu nije ‘publika’ nego je učesnik. Deca sebe doživljavaju kao neposredne učesnike, jer drugačije ne mogu taman i da hoće. U pozorištu dete lično prisustvuje zbivanju pred sobom, što mu se svakodnevno događa sa svim ostalim zbivanjima u životu. Međutim, u pozorištu dete jako često (da ne kažem uvek), doživljava sebe kao da je neko od likova iz predstave. U Novostima je objavljna izjava devojčice na izlazu iz Puževe sale – Kad su je pitali kako joj se dopala predstava, ona je rekla – “Ja sam bila predstava”.

Ističe da postoji niz takvih slučajeva identifikacije, ali da se uvek s neizmernom radošću seti anegdote kad je jednom na Pepeljuginu pojavu u balskoj haljini devočica iz prvog reda skočila, uperila prst u Pepeljugu i uzviknula: “Ja sam ona!”

– Proces identifikacije ljudi s nekim drugim ljudima nije ludilo nego normalna pojava, a za decu je to u pozorištu neizbežno. Istina je da deca mogu da se identifikuju sa junacima filma, televizije i Jutjuba, na kraju krajeva mnogi gledaoci “Kockice” su se identifikovali s Brankom Kockicom, odnosno ‘mnome’, ali to nije ustisak ličnog doživljaja. Moramo priznati da je gledanje prenosa fudbalske utakmice na televiziji potpuno drugačije od gledanja na terenu. Na utakmici je uživo, a na ekranu je umrtvo. Na utakmici može da bude jako u-zbudljivo, a na ekranu jako u-spavljivo – poručuje Milićević i dodaje:

Pročitajte još

Teatar nije mesto, već misao o boljem svetu: Poruka rediteljke Anje Suše u susret Svetskom danu pozorišta za decu

– Šta ostaje u sećanju deteta koje provede život na tebletu i na igricama? To je kao da nisi živeo, pa onda pevaš Bajaginu pesmu u kojoj “život prozuji za čas”. Deca odlično glume i lako. Deca ne razlikuju pozorište od života. Sve što se oko deteta događa je život. Dete ne zna da je u pozorištu sve “kobajagi”, ali je stvarnije od života. Gluma u pozorištu je profesionalno imitiranje života. Deca uče da govore tako što imitiraju naše glasove. Uče da hodaju tako što imitiraju naše pokrete. Deca imitiraju nas odrasle pa vrlo rano počinju da glume. A posle pozorišne predstave većina dece kod kuće imitira likove iz predstave. To je prirodan proces koji se odvija bez naše svesne namere. Zato tvrdim: pozorište je najbolji učitelj dece! Ono se utisne u detetov um. Pozorište je posle stvarnog života najbolja škola života – zaključuje Kockica.

A, mi samo možemo da dodamo “Tatata-tira” i srećan Dan pozorišta za decu i mlade!

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi