Stanislava Pešić: Radosna i u godinama opraštanja od života

Glumica Stanislava Staša Pešić, rođena je na današnji dan, 7. juna 1941. godine, u Grockoj. Bila je filmska, pozorišna i televizijska glumica, jedna od najomiljenijih u bivšoj Jugoslaviji, pre svega zahvaljujući kultnoj seriji „Pozorište u kući“.

Svoje detinjstvo na Tašmajdanu glumica je svojevremeno ovako opisala:

„Nisam bila ni mirna, ni povučena. Naprotiv, uvek sam volela da se tučem. Organizovala sam boks mečeve i rvačka takmičenja, iz kojih sam izlazila kao poražena strana. Uopšte, detinjstvo pamtim po posekotinama i modricama, zavojima i flasterima.”

Počela je kao čudo od deteta. Na filmu je ponekad bila nežna i nezaštićena devojčica, na televiziji, gotovo uvek, prava žena.

Pohađala je osnovnu školu „Vuk Karadžić“ u Beogradu. Nakon studija glume na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, angažovana je u Narodnom pozorištu. Stalni član Drame nacionalnog teatra u Beogradu postala je 1964. godine i tokom tri i po decenije rada odigrala preko četrdeset uloga u domaćem i stranom repertoaru: Margaret u “Tomasu Moru”, Anđelija u “Maksimu Crnojeviću”, Ismena u “Antigoni”, Lanasa u komadu “I smrt dolazi na Lemno”, Ana Gutjar u “Švabici”, Sostrata u “Mandragoli”, Uršula u “Ribarskim svađama”, Maša u “Galebu”, Kneginja u “Princu od Homburga”, Rozalinda u “Kako vam drago”, Ana u “Dijamantskoj ogrlici”… ali i poslednje, Meri Kavan Tajron u predstavi “Dugo putovanje u noć”, za koju je dobila jedinu pozorišnu nagradu.

Osim na scenama svog matičnog pozorišta, nastupala je i u Ateljeu 212 („Arsenik i stare čipke“), Pozorištu Pod razno („Frede, laku noć“), Domu kulture “Vuk Karadžić” („Kako voli druga strana“), Pozorištu Puž („Čarobni prašak“, „Trinaest časovnika“). Oprobala se i u monodrami, sama adaptirajući tekst knjige “Pismo nerođenom detetu”, poznate italijanske novinarke Orijane Falači. Ohrabrena uspehom, pravi kolaž tekstova Duška Radovića, Brane Crnčevića, Novaka Novaka i Milovana Vitezovića kao duo-dramu „To smo mi“, koju sama i režira i igra jedan od likova.

Na filmu debituje 1961. godine i za ulogu Saše u „Pesmi“ Radoša Novakovića biva nagrađena Zlatnom arenom na festivalu u Puli. Nakon toga, igra glavne i veće sporedne uloge u filmovima „Medaljon sa tri srca“ (1962), „Pravo stanje stvari“ (1964), „Štićenik“ (1966), za koji je sa velikom Mirom Stupicom „podelila“ nagradu za najbolju žensku ulogu na filmskom festivalu u Nišu,  „Kuda posle kiše“ (1967) Vladana Slijepčevića, „Tri sata za ljubav“ (1968) Fadila Hadžića i „Bog je umro uzalud“ (1969) Radivoja Đukića.

Veliku popularnost donela joj je uloga Olge Petrović u TV seriji „Pozorište u kući“. Na Televiziji Beograd je radila i kao voditeljka programa za decu. O velikoj slavi koje joj je donela kultna serija govorila je na sledeći način:

„Žene u Zagrebu su se oblačile kao ja, u Ljubljani su se kao ja češljale, u Skoplju smejale kao ja. Publika nas je sve podjednako volela: kamiondžije su lepile moje slike, a vojnici Ljiljane Lašić.”

Godine 1992. Stanislava je obolela od raka. Svoju poslednju ulogu u drami “Dugo putovanje u noć” hrabro je odigrala u vreme kada je već bila teško bolesna. Preminula je tiho, 20. novembra 1997. u Beogradu. Imala je 56 godina. Nekoliko meseci pred smrt objavljena je njena knjiga „Devetnaest društvenih igara“. Poslednje godine života ostale su zapisane u njenom dnevniku, pretočenom u knjigu. U njoj je opisala svoju potresnu borbu sa bolešću, strahove, nadanja, ali i objavila pisma koja je u najtežim trenucima slala svojoj deci. Pisala je o svom životu u kojem je, kako je opisala u jednom pismu, “sve pogrešno odigrala, bila neodlučna kada je trebalo da bude odlučna, uverena da je ružna onda kada je bila najlepša”.

Imala je dvojicu sinova – Peru, sa vajarom Slavoljubom Vavom Stankovićem i Ivana, sa kompozitorom Vojislavom Vokijem Kostićem.

Kada je Stanislava umrla, Jovan Ćirilov je zapisao: „Namerno je gajila kod sebe neku vrstu naivnosti, koju sam uvek shvatao kao čistotu njenog pogleda na svet. Iz porodice intelektualaca ponela je duboku potrebu da i sama bude visokocivilizovana i da teži da živi u civilizovanoj sredini. U tome, međutim, uopšte nije bila rigidna. Spadala je u radosne ličnosti. Takva je bila u najlepšim godinama života, a ista takva u godinama praštanja od života.”

Pročitajte još

Sećanje na Olgu Ivanović: Legendarna Nikolajevićka

Svoj talenat, šarm i jednostavan, nenametljiv način igranja u svim žanrovima, od komičnih do tragičnih, utkala je u istoriju srpskog i jugoslovenskog glumišta. Iza sebe je ostavila mnogobrojne “neobične, začudne, ljupke, tamno osenčene” likove, ostvarene u teatru, filmu i na televiziji, koji još uvek žive u sećanju mnogih njenih savremenika ali i pripadnika mlađih generacija koji su putem malih ekrana i celuloidne trake bili u mogućnosti da je upoznaju.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi