Istorijski dolazak Ive Andrića: Kako je čuveni pisac proslavio „Prosvetu”

„Smisao i dostojanstvo puta postoje samo utoliko ukoliko umemo da ih nađemo sami u sebi“, govorio je Ivo Andrić, čiji su put nesumnjivo obeležili i smisao, i dostojanstvo, i pisana reč jača od vremena. Na hiljade štampanih stranica danas svedoče o životu i radu jednog od najvećih pisaca u istoriji ovog podneblja, i ne samo ovog, jer zasigurno možemo reći da je Andrić bio književnik sveta.

Ipak, jedan momenat možda i nije toliko poznat. Momenat posle kog je ispisana veličanstvena istorija jednog stvaralaštva koje i danas predstavlja simbol najveće kreacije ljudskog dara. O tom trenutku, naš sagovornik Dragan Milenković, dugogodišnji direktor „Prosvete“ i hroničar vremena, govori živopisno, s velikim pijetetom:

– Samo nekoliko nedelja od osnivanja, krajem 1944. godine, dva meseca nakon oslobođenja Beograda, u prostorije „Prosvete“, u Čika Ljubinoj 1, ušao je jedan od najpoznatijih jugoslovenskih pisaca međuratnog doba, koga je rat zatekao u diplomatskoj službi. Okupaciju je proveo pišući, u samozatočeništvu, u jednom beogradskom stanu, a plod svog rada, romane koji će proslaviti ne samo njega, nego i zemlju iz koje potiče, ponudio je baš „Prosveti“. Bili su to najbolji romani Ive Andrića, jedinog jugoslovenskog i srpskog nobelovca, „Na Drini ćuprija“, „Travnička hronika“ i „Gospođica“. Da li bi ijedna druga izdavačka kuća mogla da zamisli takav početak?!

Već u januaru sledeće godine, nepunih mesec dana posle prve posete, Čedomir Minderović, prvi direktor „Prosvete“, uputio je pismo Ivi Andriću, koje nam Dragan Milenković prenosi u celosti:

„Poštovani Gospodine, Molimo Vas da nam izvolite poslati rukopis Vašega romana, a shodno našem ranijem dogovoru, obzirom da smatramo da je došlo vreme za njegovo štampanje.“

„Smrt fašizmu – sloboda narodu“, ispisana je parola na kraju tog pisma.

– Rukopis romana „Na Drini ćuprija“ stigao je u redakciju i početkom proleća bio objavljen, da bi svojom snagom, dubinom i originalnim pristupom epskoj prošlosti i stradanjima srpskog naroda opčinio tadašnju, gladnu čitanja, domaću publiku. Roman je u kratkom roku prešao državne granice, a Andriću je, za celokupno stvaralaštvo, na koje je pažnju u inostranstvu skrenuo baš tim romanom, 1961. godine dodeljena Nobelova nagrada za književnost, najveće priznanje koje jedan pisac može da doživi – navodi Milenković.

Jedini pisac čijih knjiga nema u magacinu

Izdavačko preduzeće „Prosveta“ štampalo je 1945. godine prvo izdanje romana Ive Andrića “Na Drini ćuprija” u pet hiljada primeraka, i to je, prema rečima našeg sagovornika, bila samo prva etapa zajedničkog putovanja, koje nije prestalo ni danas.

– Andrić je stupio u „Prosvetu“ kao autor, ali je uskoro počeo da učestvuje u kreiranju njene sudbine, postavši vrlo brzo prvi predsednik njenog upravnog odbora. Saradnja je nastavljena i kada je on, godinu kasnije, postao predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Već prvih dana, u „Prosveti“ su bila okupljena i druga značajna književna imena kao što su Desanka Maksimović, Dobrica Ćosić, Gvido Tartalja, Branko Ćopić, Čedomir Minderović, Mira Alečković, pa je dolazak u Čika Ljubinu 1 često bila prilika za susrete sa kolegama i dogovore o nastupu na međunarodnom planu. „Prosveta“ je nastavila da izdaje dela Ive Andrića, i svako od tih izdanja bilo je u velikom tiražu.

U njegovoj bogatoj bibliografiji, koju je sačinila Andrićeva zadužbina u saradnji sa Bibliotekom Matice srpske i SANU, može da se prati štampanje njegovih knjiga širom Jugoslavije, a među izdavačima je veoma često „Prosveta“, kako samostalno, tako i kao suizdavač sa izdavačkim kućama iz drugih jugoslovenskih republika. Niko do sada nije učinio napor da izračuna ukupan broj primeraka Andrićevih knjiga koje je objavila „Prosveta“, ali se, čak i površnim pogledom, može uočiti jedna nesporna činjenica – sav tiraž knjiga Ive Andrića uvek je bio rasprodat. U magacinu „Prosvete“ danas je veliki broj neprodatih knjiga iz različitih perioda. Među njima ima i onih čiji su autori poznata književna imena, ali nema Andrićevih knjiga. Sve su prodate!

Portreti kao uspomene na zajednički put smisla i dostojanstva

U jedinim preostalim prostorijama „Prosvete“ u Beogradu, u okviru knjižare „Geca Kon“, nalaze se tri portreta Ive Andrića, u kojima Dragan Milenković prepoznaje sentimentalnu vrednost i simboliku.

– Jedan crno-beli, velikog formata, nalazi se u galeriji dvadeset četiri autora „Prosvete“ u samoj knjižari. Drugi, manji, takođe crno-beli, stoji iznad pisaćeg stola Gece Kona, čuvenog knjižara i izdavača, čija je izdavačka kuća bila preteča „Prosvete“, a treći (ulje na platnu), u galerijskom prostoru na spratu, na počasnom mestu, pored biblioteke najvažnijih dela „Prosvete“. Nakon poslednjih ratova na našem tlu, prilikom raspadanja Jugoslavije, mnogo puta su zabeležena svedočenja izbeglica, koje su, bežeći pred agresorom, sa sobom nosile fotografije dragih osoba, kao najveću dragocenost doma, koji, verovatno, zauvek napuštaju. Možda su zaposleni u „Prosveti“, u vreme tragičnog rasturanja njene imovine, bili vođeni istim instinktom – da sačuvaju portret ličnosti koja im, među mnogobrojnim autorima, znači najviše.

Tajna fascikla zaboravljenih eseja

Na spratu današnje knjižare, nekada su bile kancelarije direktora „Prosvete“ i predsednika Upravnog odbora. Sada je tu galerija za prodaju slika, a ispred portreta Ive Andrića, sedeo je i radio Milenković, koji tvrdi da je to mesto zračilo posebnom i pomalo mističnom energijom, što je uslovilo realizaciju jedne ideje na koju je veoma ponosan.  

– Sedeći na mestu na kome je sedeo Ivo Andrić, kao da sam dobijao neke signale, čuo neke glasove, pa sam, jednog dana, pesnika Dragana Dragojlovića, tada upravnika Andrićeve zadužbine, zamolio da mi nađe neke njegove tekstove za koje šira javnost ne zna. Prvo se smejao, tvrdeći da su svi Andrićevi tekstovi „odavno ukoričeni“ u knjigama, a onda se zamalo nije naljutio što ja previše insistiram, dok ga njegova saradnica Žaneta Đukić Perišić, koja ga je kasnije zamenila na tom poslu, nije podsetila da odavno čuvaju fasciklu sa esejima Ive Andrića, od kojih većina nikada nije bila objavljena u nekoj knjizi.

Dragan Milenković je, tako, kako kaže, doživeo sreću i počast, da 39 godina posle smrti velikog pisca, prvi put izda njegova nepoznata dela pod nazivom „O srpskim piscima“ i „O stranim piscima“.

– U svetskim dimenzijama, bilo je to kao da sam otkrio nepoznate slike Vinsenta van Goga, ali naša javnost nije to baš sjajno propratila. Ipak, sreća koju takav čin donosi ostaje.

Ivo Andrić je rođen, na današnji dan, 9. oktobra 1892. godine u Dolcu, kod Travnika u Bosni i Hercegovini (tadašnja Austrougarska). Umro je 13. marta 1975. u Beogradu. U antologijskoj zbirci njegovih dela, pored romana „Na Drini ćuprija“, izdvajaju se i „Prokleta avlija“, „Travnička hronika“, „Gospođica“, „Omer-paša Latas“, „Ex Ponto“, „Znakovi pored puta“ i mnoga druga. Kada je ušao u svečanu salu Švedske kraljevske akademije, u kojoj mu je kralj Gustav VI uručio Nobelovu nagradu za književnost, začuli su se zvuci sevdalinke „Kad ja pođoh na Bembašu“. Nobelovu nagradu smatram kao izuzetno priznanje za celokupnu književnost moje zemlje, izjavio je tim povodom. Bio je oženjen Milicom Babić, koja je bila jedan od najuspešnijih kostimografa Narodnog pozorišta u Beogradu. Nisu imali dece.

                                                                                

 

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi