Život i delo Jovana Dučića: Tajna ljubav s Magdalenom kao prvo nadahnuće

Jovan Dučić je rođen u Trebinju na današnji dan, 1874. godine. Bio je srpski i jugoslovenski pisac, pesnik i diplomata. Jedan je od najznačajnijih pesnika srpskog modernizma i najznačajniji liričar. Bio je i jedan od osnivača Narodne odbrane, nacionalne nevladine organizacije u Kraljevini Srbiji.

Prvu zbirku pesama Dučić je objavio u Mostaru 1901. godine u izdanju mostarske „Zore”, a drugu u Beogradu 1908. u izdanju Srpske književne zadruge, kao i dve knjige u sopstvenom izdanju, stihovi i pesme u prozi – „Plave legende“ i „Pesme“. Pisao je mnogo i u prozi – nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, „Blago cara Radovana“ i „Pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke i Španije“.

O godini njegovog rođenja postoje neodumice. Pero Slijepčević navodi da je Dučić rođen, najverovatnije, 1872. godine u Trebinju. Veći broj istraživača tvrdi da je rođen 1874, dok Svetozar Ćorović u svojim sećanjima navodi da je Dučićeva godina rođenja 1872. Datum bi mogao da bude 15. jun ili 15. jul. SANU kao datum rođenja navodi 5. ili17. februar 1871, a prema skorije pronađenim dokumentima smatra se da je rođen 15. februara 1874.

Dučićev otac Andrija bio je trgovac. Poginuo je u Hercegovačkom ustanku 1875. godine, a sahranjen u Dubrovniku. Majka Jovanka je umrla 1900. godine. Osnovnu školu Jovan je završio u mestu rođenja. Kada se porodica preselila u Mostar, upisuje trgovačku školu, a učiteljsku pohađa u Sarajevu u periodu od 1890. do 1891. godine i Somboru, gde maturira 1893. Radio je kratko vreme po raznim mestima kao učitelj, između ostalog i u Bijeljini, odakle su ga austrougarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ i „Oj Bosno“. Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. godine, vlasti ga proteruju iz grada. Odmah nakon progonstva, pesnik nije mogao naći učiteljsku službu gotovo nigde, pa se zapošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću.

Kao učitelj radi u Mostaru od 1895. do 1899. Član je društva „Gusle“. U društvu sa Aleksom Šantićem stvorio je književni krug i pokrenuo časopis „Zora“. Poslednje godine boravka u Mostaru, zajedno sa prijateljem i piscem Svetozarom Ćorovićem, uhapšen je i otpušten sa posla. Iste godine odlazi na studije u Ženevu, na Filozofsko-sociološki fakultet. Proveo je skoro deset godina u inostranstvu, najviše u Ženevi i Parizu. Za to vreme održava veze sa prijateljima piscima iz Mostara, upoznaje Skerlića u Parizu, sarađuje sa mnogim listovima i časopisima (Letopis, Zora, Srpski književni glasnik). Na ženevskom univerzitetu je završio prava i onda se vratio u Srbiju. Godine 1907. u Ministarstvu inostranih dela Srbije dobija službu pisara. Od 1910. je u diplomatskoj službi. Te godine postavljen je za atašea u poslanstvu u Carigradu, a iste godine prelazi na isti položaj u Sofiji. Od 1912. do 1927. službuje kao sekretar, ataše, a potom kao otpravnik poslova u poslanstvima u Rimu, Atini, Madridu i Kairu, i kao delegat u Ženevi, u Društvu naroda. Potom je privremeno penzionisan. Dve godine kasnije vraćen je na mesto otpravnika poslova poslanstva u Kairu.

Za redovnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1931. Sledeće godine postavljen je za poslanika u Budimpešti. Od 1933. do 1941. prvo je poslanik u Rimu, potom u Bukureštu, gde je 1939. godine postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora, a do raspada Jugoslavije poslanik je u Madridu.

U doba invazije i kasnije okupacije Jugoslavije 1941. godine, Jovan Dučić je bio opunomoćeni poslanik kraljevine Jugoslavije u Madridu. Pošto je Španija priznala NDH, time prekinuvši diplomatske odnose s Jugoslavijom, u junu 1941. povukao se u neutralnu Portugaliju, u Lisabon odakle je, u avgustu iste godine otišao u Ameriku, u grad Geri u Indijani, gde je živeo njegov rođak Mihajlo. Od tada do svoje smrti dve godine kasnije, vodio je organizaciju u Ilinoisu (čiji je osnivač bio Mihajlo Pupin 1914. godine), koja predstavlja srpsku dijasporu u Americi. Za to vreme pisao je pesme, političke brošure i novinske članke. Pogođen razvojem situacije u Jugoslaviji i stradanjem srpskog naroda, osuđivao je genocid nad Srbima koji je vršila hrvatska ustaška vlada.

Umro je 7. aprila 1943. u Geriju. Njegovi posmrtni ostaci preneseni su iste godine u portu srpskog pravoslavnog manastira Svetog Save u Libertivilu, u Americi. Poslednja želja Jovana Dučića da ga sahrane u rodnom Trebinju ispunjena je 22. oktobra 2000. godine, kada je ponovo sahranjen u Hercegovačkoj Gračanici.

Kao i Šantić, Dučić je u početku svog pesničkog stvaranja bio pod uticajem Vojislava Ilića, ali kad je otišao na stranu, toga se sasvim oslobodio i izgradio svoju individualnu liriku prema uzorima francuskih parnasovaca, dekadenata i naročito simbolista. U doba opšteg kulta prema modi sa Zapada, njegova poezija je zaista značila novinu i osveženje, i u motivima i u izražaju.

Mesto snova, patnji, čežnji i draži na svom tlu, u idealima svoje rase, on čudnom i sjajnom gipkošću uzima tuđi, zapadni i latinski ideal lepote i života, zapadni estetizam, otmen i virtuozan ali hladan, lišen dubokih zanosa i uzvišene etike. On otkriva sasvim nove motive u našoj poeziji, dotle neslućene, retka osećanja, bizarna, prefinjena. Čak i lična raspoloženja, svoju erotiku na primer, on neće reći jednostavno, niti će dozvoliti da izgleda obična. On ima dvostruki strah – od vulgarnosti misli i osećanja i vulgarnosti izraza. Snaga i lepota njegove poezije je u izražaju. On je pesnika shvatio kao „kabinetskog radnika i učenog zanatliju na teškom poslu rime i ritma“.

Naći najsavršeniji izražaj, to je vrhovno načelo njegove poezije. U obradi, on je nadmašio sve što je do njega stvarano u našoj lirici, toliko je jak u izrazu, otmen, diskretan, duhovit i ljubak. Njegova poezija sija slikovitošću i melodičnim ritmom. Ona je toliko neodoljiva svojim oblikom i toliko je suvereno vladala, da su se najmlađi pesnici počeli buniti protiv nje, osećajući i sami njenu čar i njen pritisak ujedno.

Osnovni ton cele poezije Jovana Dučića ima u sebi nečeg maglovitog, mutnog, dalekog. Ljubav koju on peva ista je ona koju je de Lamartin pevao, koja se zbiva neznano gde, neznano kad, negde daleko, u plavoj zemlji snova. Ima u njegovom stvaralaštvu nečeg fluidnog, talasavog, one karakteristične neodređenosti najnovije moderne poezije, nešto što podseća na Berlenove „Romanse bez reči“. Njegove omiljene reči, one koje se stalno ponavljaju su: mutan, mračan, bled, siv, sumoran, pust, mrtav, šum, tama, osama. U muzici i asocijaciji ovih reči nalazi se veći deo Dučićevih pesama.

U jesen 1893. godine, na balu u tek sagrađenom hotelu „Drina“ u Bijeljini, mladi i ambiciozni učitelj Jovan Dučić susreće Magdalenu Nikolić koja samo što je završila Trgovačku školu. S njom se tajno verio 5. novembra 1893. godine, a njihova prepiska će se nastaviti i nakon Dučićevog odlaska iz Bijeljine i prelaska u Mostar od 1895. do 1899. godine. Jedan deo te korespondencije je sačuvan, kao i pismo koje je Dučićev prijatelj i pesnik Aleksa Šantić uputio Magdaleni 6. aprila 1901. godine moleći je da pomogne u prikupljanju pretplate za njegove „Pesme“. Ljiljana Lukić, profesorka u penziji, čuva u ličnom vlasništvu prepisku između Dučića i Magdalene.

Profesorka Lukić navodi da je Dučić kratko stanovao u kući Magdalene Nikolić, koja je živela sa sestrom. Posle raskida sa Dučićem, Magdalena se zarekla da nikada više neće izaći iz kuće. „Kao kakva romaneskna heroina, živela je od uspomena i jedine srećne trenutke nalazila je u čitanju pisama i pesama čoveka koga je volela“, zaključuje profesorka Lukić. Dučićeva tajna verenica u amanet je ostavila da joj nakon smrti na spomenik uklešu sledeće reči, koje i danas stoje na njenom grobu na bijeljinskom groblju: „Maga Nikolić-Živanović, 1874-1957, sama pesnik i pesnika Jove Dučića prvo nadahnuće“.

Dvadeset godina pre Magdalenine smrti, Dučiću je, dok je bio opunomoćeni ministar Kraljevine Jugoslavije, stigla molba koja svedoči o dubokom tragu koji je ostavio u Bijeljini. Pevačko društvo „Srbadija“ tražila je od ministra pomoć za izgradnju doma za potrebe društva: „Na prvom mestu, u ovom idealnom poslu, društvo je slobodno da Vam saopšti da bi želelo i da bi bilo srećno, ako vidi da Vaš dom ’Srbadija’ bude sazidan i nazvan Zadužbina pesnika Jovana Dučića-Srbadija“, stoji između ostalog u pismu poslatom 1937. upućenom ministru Dučiću. Na margini pisma stoji Dučićev rukopis: „Poslao 6. decembra 1937. godine prilog od 1000 din. Molio da neizostavno nazovu svoj dom imenom velikog pesnika Filipa Višnjića, njihovog najbližeg zemljaka“.

Pročitajte još

Desanka Maksimović: Najblistavije ime srpske poezije

Ambasada Srbije u Mađarskoj nalazi se u kući koju je Jovan Dučić dobio na poklon od jedne Mađarice, a potom je poklonio državi. Iz ljubavne veze sa glumicom Jovankom Jovanović imao je vanbračnog sina Jovicu koji se kao mlad ubio. U Ženevi je proveo sedam godina života i tu mu je podignuta spomen ploča 2018. godine. U Trebinju se svake godine dodeljuje nagrada za pesništvo „Jovan Dučić“, u okviru manifestacije „Dučićeve večeri“.

„U ljubavi, kao i u religiji, sve počiva na osećanju i na verovanju u neverovatno.“

„Najbolji prijatelji, to su oni u čijem društvu možemo da ćutimo, a da se ipak osećamo dobro kao i da najsrdačnije razgovaramo.“

„Velika je nesreća kad čovek ne zna šta hoće, a prava katastrofa kad ne zna šta može.“

„Zlo i nesreća ne dolaze od Boga, već od čoveka.“

„Više nam škode u životu rđavi jezici, nego rđava srca. Nikad jedan rđav čovek nije u stanju da učini ljudima onoliko zla koliko jedan zao jezik; jer ružne reči ostanu i kad se ogovarač zaboravi.“

„Žena oprašta, ali ne zaboravlja; muškarac zaboravi i kada ne oprosti.“

„Ljubav i moral nisu rođeni zajedno, niti se voze istim kolima: jedno je stvar Božja, a drugo pronalazak čovekov.“

Jovan Dučić

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi