„Bitlsi“: Kontroverzni poslednji album i kraj jedne ere

08.05.2021

19:30

0

Autor: Dejan Ćirić

Objavljen je na današnji dan, 8. maja 1970. godine

Profimedia

„Let It Be“ je dvanaesti i poslednji album grupe „Bitlsi“. Objavljen je na današnji dan, 8. maja 1970. godine, a producirao ga je Fil Spektor. Album je uglavnom nastao iz nedovršenog projekta „Get back“, iz januara 1969. koji je uključivao minimum tehničke obrade, jer je grupa u studiju svirala kao da nastupa uživo, dok su filmske kamere beležile izvođenje za dokumentarac. Izuzetak su dve pesme – „Across the Universe“, koja je snimljena za potrebe projekta „White Album“ i „I Me Mine“ koja je, iako komponovana početkom 1969. godine, poslednja snimljena od svih pesama grupe, 3. januara 1970. Na albumu „Let It Be“ su prisutna tri žanra: simfo-rok, soft-rok i klasični rok.

Profimedia

Za vreme maratonskog snimanja albuma „The Beatles“, pokazalo se da članovi grupe postaju sve veći individualci, pa je tokom novogodišnjih praznika 1969. godine Pol Makartni okupio grupu u filmskom studiju u Londonu u cilju početka rada na novom projektu. U to vreme su počele da se javljaju sve veće nesuglasice između vodećeg trojca. Džon Lenon je polako izrastao u globalnu ikonu svetskog mirovnog projekta, te je zajedno sa svojom tadašnjom verenicom, Joko Ono, bio uključen u mnoštvo paralelnih projekata, a takođe je tokom 1968. godine objavio i dva samostalna albuma („Unfinished Music No 1: Two Virgins“ i „Unfinished Music No 2: Life With The Lions“). Upravo je ulazak Joko Ono u rad grupe vidno iritirao ostale članove. Džordž Harison je takođe izrastao u zrelog i samostalnog muzičara, objavivši u novembru 1968. album instrumentalne muzike „Wonderwall Music“ za potrebe filma „Wonderwall“. S druge strane, Makartni i Star ostaju verni grupi.

Džon Lenon i Joko Ono
Profimedia

Projekat je otpočet 2. januara 1969. godine i može se podeliti na dva dela. Od 2. do 10. januara, kada su „Bitlsi“ radili u filmskom studiju, i od 22. do 30. januara, kada je rad nastavljen u novom studiju njihove kompanije „Epl“. Snimano je na desetine novih pesama, iako većina njih nije završila na albumu, mada su pojedine bile realizovane kao singlovi, ili prebačene na album „Abbey Road“. Već posle nekoliko dana postalo je vidno da je grupa u problemima. Netrpeljivost između Makartnija i Harisona je bila ogromna, Ringo Star je bio pasivan, a Lenon je čak i u studiju mnogo više bio posvećen Joko Ono nego bendu. Takođe, u to vreme Lenon je postao teški heroinski zavisnik. Tenzije su kulminirale 10. januara, kada je Harison, poput Stara prilikom prethodnog projekta, napustio grupu i otišao u Ameriku. Snimanje je prekinuto.

Bitlsi Profimedia

Međutim, 22. januara, posle sastanka svih članova grupe, projekat je nastavljen. Harison se vratio, a bendu se na njegov poziv privremeno priključio i novi član – klavijaturista Bili Preston, koga su „Bitlsi“ upoznali još kao tinejdžera, kada su u istom klubu svirali u Hamburgu, sa njegovim bendom. Ubacivanjem klavijaturiste za člana, uspeli su da dobiju savremeniji prizvuk. Tokom rada na albumu, uloga dotadašnjih producenta, Džordža Martina, i ton-majstora Džefa Emerika, bila je veoma ograničena, jer se grupa zavetovala da neće koristiti savremenu tehniku, što je Martin vrlo nerado prihvatio. Studijski rad je završen 29. januara 1969. godine.

Koncert na krovu

Do kraja januara 1969. godine, prošle su oko dve i po godine od prethodnog koncerta grupe u San Francisku (avgust 1966). Makartnijevu ideju da se održi povratnički koncert, čime bi „Bitlsi“ ponovo počeli da privlače publiku, prihvatio je i ostatak grupe. Međutim, razišli su se oko ideje na kojoj lokaciji bi trebalo da se održi taj nastup. Pol je predložio da to bude neki klub, poput kafea „Cavern“, u kome je grupa svirala početkom šezdesetih, Lenon se zalagao za veliki besplatni koncert u rimskom amfiteatru u Severnoj Africi, Star nije hteo da to bude van Britanije (gde je uskoro trebalo da snima film), a Harisonu je bilo svejedno, samo je želeo da se nastup negde održi.

Kompromisno rešenje je bio krov korporacije „Epl“, usred poslovne četvrti Londona, a publika bi bili slučajni prolaznici. Na koncertu je učestvovao i Preston, trajao je 42 minuta, a izvedene su sledeće pesme: „Get Back“ (pet različitih verzija), „I Want You“ („She’s So Heavy“ – rana verzija pesme koja će se naći na narednom albumu), „Don’t Let Me Down“ (dve verzije), „I’ve Got A Feeling“, „One After 909“, „Danny Boy“, „Dig A Pony“ (dve verzije), „God Save The Queen“ (instrumental koji je Preston odsvirao na klavijaturama) i „A Pretty Girl Is Like A Melody“.

Printscreen / Youtube

Kako koncert nije prijavljen policiji i ometao je redovne aktivnosti u ovom delu grada, policija ga je prekinula nakon poslednjeg, petog izvođenja pesme „Get Back“. Muzički gledano, nastup nije protekao savršeno, ali je tehnički bio uspešno snimljen. Za potrebe albuma, iskorišćeni su snimci pesama, “One After 909”, “Dig A Pony”, “I`ve Got A Feeling” i samo delimično “Get Back”, dok je video snimak pesme “Don`t Let Me Down” završio na filmu. Posle ovog improvizovanog koncerta, grupa više nije imala zajedničke nastupe uživo.

Nakon odustajanja od projekta iz 1969. godine, „Bitlsi“ su zamolili producenta Glena Džonsa da reproducira snimke iz studija i sa koncerta, kako bi album eventualno ipak zaživeo. Džons je u proleće iste godine otpočeo višemesečni rad, u kome je većina pesama preuzeta iz studija, a tri sa mono-traka, jer su bile predviđene za pretvaranje koncerta u film. Krajem godine je ipak najpre planirano objavljivanje albuma „Get Back“, na čijem omotu su članovi grupe slikani na stepeništu kompanije „Emi“, u istom položaju kao i za prvi album „Please Please Me“, samo što su sada predstavljeni u stilu hipi-generacije. Ova dva omota su kasnije iskorišćena za kompilacije – Crveni i Plavi album. Album je trebalo da ponese naziv “Get Back with Let It Be and 11 other songs“. Ploča najavljena za septembar 1969. godine je, pak, zbog izlaska albuma „Abbey Road“ prolongirana za decembar, ali je i tada izdavanje otkazano zbog potrebe da se dodatno doradi, jer grupa nije bila zadovoljna izborom snimaka. Kasnije je preuzeto nekoliko studijskih verzija pojedinih pesama, dodata je reakcija publike sa koncerta, a uključeni su i stariji snimci („Accross the Universe“ iz 1968).

Pročitajte još

Takođe, „Bitlsi“ su želeli da se na albumu nađe i Harisonova baladu „I Me Mine“, pa 3. januara 1970. godine Makartni, Harison i Star ponovo ulaze u studio i snimaju ovu pesmu. Lenonovo odsustvo bilo je obrazloženo njegovim odlaskom na odmor u Dansku, ali je bilo izvesno da on i inače ne bi učestvovao u snimanju, jer je već u septembru prethodne godine obavestio ostale članove da napušta grupu. Ova snimanja daju na značaju tvrdnjama onih koji misle da je ovo, a ne „Abbey Road“ poslednji album “Bitlsa”. Takođe, netipično za ovaj projekat, urađena su nasnimavanja pojedinih drugih pesama. Džons je tada sastavio drugu verziju albuma, ali grupa ni njom nije bila zadovoljna. Od izdavanja albuma se tada ponovo odustalo i umesto toga je objavljen singl „Get Back/Don`t Let me Down“. U proleće 1970. godine izašao je i singl „Let It Be/The Long and Winding Road“. Ipak, grupa koja je tada već bila pred zvaničnim razlazom, odlučuje da napuštenom projektu pruži još jednu šansu.

Bitlsi Profimedia

U martu 1970. godine, američki producent Fil Spektor je izrazio želju da sarađuje sa “Bitlsima”, što su Lenon, Harison i Star podržali. Time je otpočela jedna od najkontroverznijih epizoda u istoriji rada benda. Lenon i Harison su Spektoru dostavili odgovarajuće snimke, a on je po svom nahođenju preimenovao album u „Let It Be“. Za razliku od Martina, Spektor je imao potpunu drugačiju viziju, pa su pojedine pesme i suštinski promenjene dodavanjem prepotentne orkestracije, što je naročito iritiralo Makartnija, čija je koncepcija u potpunosti srušena. Pesma “The Long And Winding Road” je umesto melanholične balade dobila prizvuk trijumfalne himne. Upravo to je bio jedan od razloga Makartnijeve tužbe protiv bivših članova grupe i zahteva za rasformiranje formalnog partnerstva. Ringo Star je 1. aprila doradio bubnjarsku deonicu u pesmi “The Long and Winding Road” što je zvanično poslednji doprinos nekog “Bitlsa” zajedničkom radu grupe.

Nakon više uzastopnih umetničkih, omot albuma „Let It Be“ je izgledao mnogo manje spektakularno sa fotografijom četiri člana grupe sa koncerta na krovu, gde se u sredini fotografije nalazi naziv albuma. Iako je u snimanju kao „peti Bitls“ bio uključen i Bili Preston, na omotu se ne nalazi nikakva naznaka njegovog učešća.

Bitlsi Profimedia

Mada je album zauzimao najviše pozicije na top listama, kritike su uglavnom bile negativne. Kritičar iz magazina “NME”, Alan Smit, istakao je kako je ovaj album veoma loš način da se “Bitlsi” oproste od svojih obožavalaca. Ipak, magazin “Rollingstone” ga je 2003. godine svrstao na 86. mesto u izboru 500 najznačajnijih albuma svih vremena. Takođe, film je 1971. godine dobio nagradu “Gremi” za najbolju originalnu filmsku muziku. Interesantno je da je nagradu primio upravo Pol Makartni, koji se protivio Spektorovim aranžmanima.

Spisak pesama sa poslednjeg albuma jednog od najvećih bendova svih vremena:

Strana А

„Two Of Us“

„Dig A Pony“

„Across The Universe“

„I Me Mine“

„Dig It“

„Let It Be“

„Maggie Mae“

Strana B

„I’ve Got A Feeling“

„One After 909“

„The Long And Winding Road“

„For You Blue“

„Get Back“

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – 24sedam.rs

Komentari (0)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.

Povezane vesti