Andrej Šepetkovski, za 24sedam: Preduslov za slobodu je istina

Bavljenje politikom u našim uslovima je strašno. I najčistiji čovek biva uvučen u muljavi vrtlog i samo uz ogroman napor može čist da ispliva. Skloni smo tome da osudimo sve političare kao ljude željne vlasti, novca i povlastica. Ne verujem da su svi takvi. Verujem da je neko ušao u taj svet iz želje da pomogne. Samo je pitanje koliko usput izgubi sebe – kaže glumac Andrej Šepetkovski u intervjuu za naš portal, govoreći o svojoj ulozi političara u seriji “Državni službenik”, čiju drugu sezonu gledaoci s nestrpljenjem očekuju.

Njegov lik u jednom trenutku postaje predsednik velike stranke i ozbiljna politička figura, a kako glumac objašnjava, on jeste izuzetno ambiciozan, inteligentan, snalažljiv, ali i tragičan.

– Pravdajući sebe višim ciljem, mora da odstrani čoveka koji ga je tako visoko postavio. Ko zna koliko takvih kompromisa sa drugima i sa svojom savešću ljudi u tim krugovima čine. Sa kakvim se pretnjama susreću i kakva previranja dožive… Ovo će zvučati nepopularno, ali treba im pomoći… Ozbiljno. Lako je kritikovati. Ali ako neko greši, onda blagi savet, opomena, blagonaklono upozorenje i iskrena molba često imaju veći učinak od protesta… Uvek se setim one priče o afričkom plemenu koje bi okružilo, požalilo čoveka koji uradi nešto loše i podsetilo ga na njegova dobra dela, a on bi se, okružen ljubavlju, pokajao… Što ne bi tako bilo i sa političarima koje slavoljublje i pohlepa obuzme? I oni su braća.

Nedavno ste završili i snimanje „Tata“. Da li nam fali malo komedije, kako na platnu, tako i u životu, u vremenu kada je preovladao žanr trilera?

Ne da fali, nego ljudi vape za komedijom. Za zdravim smehom. Zapravo, nije žanr toliko ni bitan jer u životu, kao i u dobrom filmu ili predstavi, ne postoji komično bez tragičnog. I obrnuto. Bitno je da bude pitko i istinito. Nekoliko puta sam ponovio izreku velikog češkog reditelja i glumca Jiržija Mencela, koji se nedavno upokojio, da sve istine čovek lakše prihvati kroz humor. Što se “Tata” tiče, ne čudi me ogromna gledanost, jer je jedna od retkih serija koju mogu da gledaju čitave porodice, bez velikog nasilja i psovki, a vrlo je privlačna i mestimično veoma duhovita.

U poslednje vreme se mnogo snima u Srbiji. Da li kvantitet prati kvalitet?

Imamo puno kvalitetnih autora i filmskih radnika. Samim tim, serije se znatno bolje rade nego ranije i često ne zaostajemo za velikim svetskim produkcijama. E, sad, posebno je pitanje tematike koja se obrađuje, ideje, poruke…. Čini se da preovlađuju mračne i depresivne slike.

Nakon duge pauze, sredinom meseca ponovo ste stali na scenu igrajući u predstavi „Crna kutija“ na „BDP areni“. Kakav je osećaj?

Uskočio sam u tu predstavu umesto sjajnog glumca Nemanje Oliverića. A osećaj na sceni posle tolike pauze je kao kada žednom u pustinji udelite vodu. Ne volim da mistifikujem, niti da glorifikujem glumu, ali teško mogu glumci dugo da izdrže bez scene. Ne mogu ni hirurzi bez operacionog stola. Ni auto-mehaničar bez servisiranja auta. Jednostavno, ako ti je dato da svojim radom uspešno i na radost svih doprineseš zajednici, teško je lišiti se takve službe na duži period. I publika je osetila našu želju za igrom, a mi njenu glad za poučnim i radosnim teatrom. Igrali smo tri divne noći zaredom, u toplom zagrljaju publike.

Predstava „Crna kutija“ bavi se temama laži, zadiranja u intimu, prijateljstva… Koliko danas živimo u laži i šta to donosi?

Ne kaže se slučajno da je Satana otac laži. Svaka, pa i najmanja laž nas udaljava od bližnjeg, a i od nas samih. Lažući, ma koliko to vešto skrivali, mi uznemirimo sebe, a i onoga koga smo slagali. Onaj koji vara je zapravo prevaren. Ova tema pokreće još jedno važno pitanje: da li zaista postoji išta sakriveno? I postoji li išta tajno, što vrlo brzo, verovatno još za života, neće postati javno? Zato su laži besmislene i zarobljavaju nas. Preduslov slobode i radosti je iskrenost.

Gde će se osetiti najveće posledice korone u umetnosti?

Svi trpe zbog korone. Najteže je samostalnim  umetnicima koji su uskraćeni za prihode. Neophodna im je pomoć države. A potrebna je i dublja svest o značaju umetnosti za društvo i neprekidna kampanja na tu temu, u svim uslovima. Inače ćemo da ogreznemo u nekulturi. Kakav je to život? Ako poverujemo da je u vanrednim uslovima umetnost nebitna (ne kažem da je najvažnija) učinićemo koronu mnogo smrtonosnijom nego što ona zapravo jeste.

Tokom korone su predstave gledane onlajn. Nedavno je Bitef-Prolog otvoren komadom u kome je glumac robot. Kako vidite budućnost teatra i može li bilo šta zameniti uživo glumca na sceni, kao i publiku u sali?

Ne mogu da sudim o predstavi ili bilo kom delu koje nisam gledao. Takva postavka predstave može da bude i upozorenje zbog ponekad paničnog forsiranja otuđenosti i distance, ne znam. Znate, zvučaće neočekivano, ali na sceni može da bude robot i nemam ništa protiv toga. Video sam neke glumce koji su bili, nažalost, mnogo više robotizovani od mašina. I samo svetlom možemo da napravimo predstavu. I samo scenografijom i muzikom. Ali iza svega toga život svim tim robotima, muzici, svetlu, mora da udahnjuje čovek, glumac, izvođač. Kao u lutkarskom pozorištu. To su posebne vrste pozorišta…. No, publika je nezamenljiva. Uvek se za publiku radi, ona je vrhovni sud. A publika će zauvek biti željna da gleda živog čoveka na sceni, tako da pozorište kakvo poznajemo hiljadama godina ne može da izumre.

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi