Ples smrti Isidore Dankan: Jezivo proročanstvo i zlokobni crveni šal

14.09.2021

20:15 >> 21:43

0

Autor: Dejan Ćirić

Ja verujem da bol može da ubije, iako neki ljudi produžavaju da žive i posle velikih žalosti. Možda telo može dotrajavati na svom teškom zemaljskom putu

Ples smrti Isidore Dankan: Jezivo proročanstvo i zlokobni crveni šal
Isidora Dankan / Profimedia

Isidora Dankan rođena je u San Francisku, 27. maja 1877. godine. Bila je  američka plesačica koju mnogi smatraju majkom modernog plesa. Iako nikada nije bila popularna u Americi, u Evropi je stekla ogromnu slavu. Jedno vreme je bila udata za ruskog pisca Sergeja Aleksandroviča Jesenjina. O njenom životu snimljen je film „Izadora“, 1968. godine, u režiji Karela Rajša, sa Vanesom Redgrejv u glavnoj ulozi. Preminula je tragično, kada joj se tokom vožnje u „Bugatiju“ dugi crveni šal upleo u točak vozila i slomio joj kičmu.

Isidora Dankan/Profimedia

Bila je najmlađa od četiri ćerke majke Meri, poreklom Irkinje, profesorke klavira i oca Čarlsa, Škota, bivšeg oksfordskog studenta koji se bavio finansijama. Majka je decu odgajala vrlo slobodno, usađujući im od malih nogu ljubav prema umetnosti i obrazovanju. Svake večeri okupljale su se oko klavira. Isidora je plesala uz razne melodije. Još u desetoj godini učila je drugarice plesu. Od dvanaeste do šesnaeste godine ona “guta” Dikinsa, Šekspira, grčke tragedije, francuske, italijanske i španske klasike.

Kada je otac napustio porodicu, Isidora, njena majka i sestre su jedva preživljavale. Bez para, nekako su stigle u Čikago i izdržavale se tako što je Isidora nastupala u jednom restoranu. Bila je uporna i nepokolebljiva. U šesnaestoj godini dobila je angažman u Njujorku i uspela da priredi nekoliko samostalnih baletskih nastupa. U tunici ravnog, jednostavnog kroja, bosih nogu i raspuštene kose privlači pažnju džet-seta. Rado je i zbog znatiželje pozivaju na kućne zabave. Ipak, zbog njenog neobičnog poimanja baleta – na muziku Šopena i Mocarta plesala je bosa i oskudno odevena – kritika ju je satanizovala.

Isidora Dankan/Profimedia

Sa majkom 1900. godine odlazi u Evropu, u London. Tamošnji bogataši, koji su žudeli za novotarijama, podržali su je, uz obilnu finansijsku potporu, a ona nastavlja svoj umetnički put po čitavom kontinentu. U Parizu postaje miljenica visokog društva. Pariski slikari je slikaju, vajari vajaju, svi je vole. Iako široka publika ne razume njen umetnički izraz, istinski ljubitelji umetnosti i te kako je shvataju. Mnoge druge balerine i igračice počinju da kopiraju Isidorin način igre nastupajući bose, u providnim tunikama. U tom periodu je upoznala filozofa Ničea i dobila ideju da počne svoj filozofski pravac u plesu. Počinje da pleše uz klasičnu muziku što izaziva čuđenje kod publike.

U aprilu 1902. godine Isidora odlazi u Budimpeštu. Prva predstava u pozorištu “Urania” bila je pravi trijumf. Ulaznice su bile rasprodate za mesec dana. Iz Budimpešte odlazi u Nemačku, pa u Austriju. Svuda doživljava veliki uspeh i nameće se svojim neobičnim plesom. Godine 1905. odlazi u Rusiju, gde takođe svojom igrom opčinjava tamošnje umetnike i uzak krug publike.

Isidora Dankan i Sergej Jesenjin/Profimedia

Na jednom prijemu u Rusiji jedan od gostiju joj je prorekao “veliku slavu, ali nažalost, izgubiće i dva bića koja će najviše voleti”. 1906. godine dobija ćerku. Tada je zapisala: “Sad tek poznajem ogromnu ljubav, koja uveliko nadilazi ljubav prema muškarcu. Osećala sam se kao sam Bog, visoko iznad svakog umetnika.“

Jednom prilikom u Veneciji, u katedrali Svetog Marka doživljava proviđenje – među lepotom ikona razaznaje i lik malog dečaka, svog budućeg sina. Prvog maja 1910. godine rodila je Patrika. A onda su počele da naviru crne misli. Mučili su je loši predosećaji, dok se slutnje nisu obistinile aprila 1913. godine.

Njeno dvoje dece, zbog nepažnje vozača, poginulo je zajedno sa dadiljom u Seni. Proročanstvo ruskog slikara se obistinilo – doživela je veliku slavu, ali je izgubila dva bića koja je najviše volela. Tada je zapisala: “Ja verujem da bol može da ubije, iako neki ljudi produžavaju da žive i posle velikih žalosti. Možda telo može dotrajavati na svom teškom zemaljskom putu još neko vreme, ali duh, kad se jednom slomi, on je slomljen zauvek”.

Isidora Dankan/Profimedia

Od ove nesreće sve se menja – i Isidorin život i ona sama. Gubila se u depresiji, nestajala u bolu, umirala u tuzi. Želeći da povrati smisao svom životu, u avgustu 1914. rađa treće dete. Na nesreću dečak je ubrzo nakon rođenja umro a Isidora opet ostala u potpunom bezumlju. Počeo je i rat. “Istinski sam čeznula samo za tim da pobegnem od celog sveta, jer sam bila ubeđena da su ljubav i svet za mene mrtvi”. I tako je Isidora nastavila svoju potragu za barem prividnim mirom, gubeći se i moralno posrćući. Smrt dece nikada nije prebolela.

„Teški dani dolaze kasnije, mnogo kasnije, kad ljudi počnu da govore: ’O, ona je to već prebolela!’, ili, ’Sad je ona dobro. Sve je prošlo.’ Tada čoveka, za večerom, koja se može nazvati sasvim prijatnom i veselom, bol stegne svojom ledenom rukom pravo za srce, ili ga pak zgrabi za grlo usijanom kandžom. Led i vatra, pakao i očajanje, sve to treba savladati, podići čašu šampanjca, i sve te jade valja pretvoriti u zaborav – kakav takav“, pisala je Dankanova.

Za nju ples nije bio samo puki pokret, gimnastika ili poskok, kako su u njeno vreme učile plesne škole, za nju je to bio spoj tela i osećaja muzike. Ona je na sebi svojstven i originalan način inovirala plesnu umetnost. Njen osnovni princip je bio da telo i plesni pokreti moraju biti slobodni i odraz unutrašnjih doživljaja. Načela igre koja danas vidimo u modernom plesu različitih američkih i evropskih trupa, svoje utemeljenje imaju u onome što je Isidora Dankan činila početkom 20. veka. Glavnu inspiraciju nalazila je u antičkoj umetnosti. Za nju je umetnost bila život. Tvrdila je da su njen život i njena umetnost rođeni iz mora.

“Od samog početka ja sam igrala isključivo svoj sopstveni život”, napisala je u svojoj autobiografiji „Moj život“ 1927. godine.

Isidora Dankan/Profimedia

I život i umetnost ona je zasnivala na slobodi. Bila je protiv institucija – pozorišnih i životnih. Smatrala je da su jedino iskreni i neposredni ljudski odnosi merodavni. Bila je feministkinja, biseksualka i komunista. U Rusiji je upoznala Sergeja Jesenjina za koga se udala 1922. godine. Bila je to jedna od najvećih ljubavi svih vremena, ali taj brak nije potrajao zbog njegove mentalne bolesti. Dve godine posle rastanka Jesenjin izvršava samobistvo, a Isidora doživljava krah svoje plesne škole kada SSSR odlučuje da je više ne finansira. Nakon toga odaje se alkoholu.

Na današnji dan, 14. septembra 1927. godine, sela je u automobil i svoj čuveni dugi crveni šal obavila oko vrata, ne primetivši  da je jedan njegov kraj ostao van kola. Automobil je krenuo, kraj šala se zapleo u točak, stegnuo njen vrat i slomio joj kičmu. Dva dana nakon pogibije kremirana je u Parizu uz zvuke, po sopstvenoj želji, Bahovog „D-dur konceta.“ Počiva kraj svoje dece, na čuvenom pariskom groblju Per Lašez.

Pročitajte još

Kažu da je, izlazeći iz kuće, dobacila svojim prijateljima: “Doviđenja, dragi moji, odlazim u slavu”. Možda je rekla, možda i ne. Ali je u slavu otišla sigurno.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam

Možda vas zanima

Najčitanije Vesti