"Oni se vraćaju kako bi se susreli sa svojim prošlim životom": Priča o ljudima čija su ognjišta uništena u Bosni

Film “Zemlja” Marka Šipke, koji prati priče poslednjih živih stanovnika jednog napuštenog planinskog sela u Bosanskoj Krajini, koji se vraćaju na svoje ognjište – jedni kako bi evocirali uspomene na davno izgubljeno vreme, a drugi kako bi pronašli večni mir – premijerno je prikazan juče na Beldoksu.

I sam reditelj vraćao se na mesto svog detinjstva, kreirajući bajku o utopijskoj zemlji koja više ne postoji, a za naš portal govorio je o svojoj porodici koja je bila svedok svih dešavanja i važan deo ovog filma, o svojim sećanjima i protoku vremena koje uzima svoj danak.

Ljudi u vašem filmu su sva ta stradanja i patnje, koji su se dešavali tokom vremena, uglavnom pretvarali u priče, mitove i bajke, iako to one naravno nisu. Da li je to jedini način da se suoče sa svojim bolnim sećanjima?

Svi ratovi, još od osmanlijskih osvajanja, ostali su u sećanju ljudi kroz mitove i bajke. Tako će biti i sa ratovima iz nedavne prošlosti. Ljudima sa ovih prostora je teško da o tome svemu iskažu emociju i budu otvoreni, ceni se druga vrsta snage, a neki prosto pretvarajući svoja sećanja u bajke izdržavaju i na taj način opstaju na tim prostorima.

Junaci vaše priče vraćaju se u Krajinu kako bi, svako na svoj način, dobili svoj zaključak. Kakve su sudbine svih tih ljudi koje ste želeli da prikažete?

Oni se vraćaju kako bi se susreli sa svojim prošlim životom, koji je za njih jedan utopijski svet koji više ne postoji. Postojao je jedan život, onda se desio taj rat koji je potpuno sve promenio i taj život više ne postoji. Kao što se i mi svi vraćamo nekim počecima bilo koje vrste, tako se i oni vraćaju svom detinjstvu, mestu gde su odrasli i gde pokušavaju da pronađu svoj mir.

Moram da napomenem da su u filmu glumci, nisu stvarni likovi, već su neka vrsta moje kreacije. To su arhetipski likovi koje sam napravio u odnosu na sve priče koje sam čuo. A čuo sam ih zaista mnogo, mnogo različitih sudbina, i potresnih i manje potresnih. Iz svih tih informacija koje sam imao, napravio sam nekoliko likova jer ne bi mogli svi ponaosob da budu zastupljeni. Svako od njih se na različit način suočava.

Jedan od likova dolazi da se suoči sa svojom prošlošću i ide dalje, drugi ostaju tu da umru i pronalaze svoj mir… Svako od njih se na različite načine nosi sa prošlošću, ali zajednički im je taj prostor koji predstavlja neku vrstu refleksije tog života. Fokus mog filma je ta zemlja, kako i nosi naziv.

S kojim osećanjem ste gradili ovaj film i suočavali se sa svim tim pričama?

Mi smo se na ovim prostorima i u Bosni i u Srbiji naslušali potresnih priča i tokom vremena možda postajemo malo manje osećajni prema tome, ali naravno ne potpuno, jer svakog od nas se potrese kada čuje nešto tako. Ali nije to ono što je bilo osnovno za ovu našu priču.

Budući da je to mesto gde sam odrastao, u sećanjima sam imao veoma živu sliku kako to izgleda. Kada sam se vratio po završetku rata sve je bilo promenjeno. Meni je bio najinteresantniji taj protok vremena – kako je u tih nekoliko godina sve nestalo, i prosto sam se osećao mali i nemoćan. Osetio sam to vreme koje melje i osetio sam prolaznost – to je bio osnovni osećaj.

Jedna od poruka vašeg filma je i da su mali ljudi uvek najveće žrtve rata?

Uvek se sve slomi na običnom čoveku. Neke porodice su generacijama morale da beže i da se ponovo vraćaju i da prave te kuće samo da bi one ponovo bile srušene u nekom novom ratu. Tamo postoje kuće koje su četiri-pet puta napravljene na istim temeljima. Tu se vidi sav besmisao rata. U dnevnopolitičkom kontekstu neki tamo ljudi se igraju, a uvek ispaštaju mali, obični ljudi. I to jeste jedna od poruka.

U filmu učestvuje i vaša porodica. Na koji način?

Za početak, imali smo sličan odnos prema građenju priče. Oni su rođeni tamo, tako da su veoma živo i snažno mogli da osete sve što sam malopre govorio, a i ja takođe, jer sam odrastao tamo i išao kod bake i deke na letovanje. Imam i ja utopijsku sliku tog prostora koji više ne postoji. Imali smo zajedničku emociju. Majka mi je pomogla u sakupljanju svih različitih priča, poznaje ih i slušala ih je duže i češće, te mi je ona i govorila mnogo tih ličnih priča malih ljudi. Mogli smo dosta vremena da provodimo zajedno i da idemo tamo. Igrali su i kao glumci, i tu nije bilo nikakvih problema, jer sam ih u suštini samo postavio u taj vremenski kontekst. Oni su to sve već stvarno proživeli po završetku rata, kada su prvi put otišli tamo i kada su se, svako na svoj način, suočili sa tim. Tako da sam samo morao da ih vratim u tu situaciju.

Da li je bilo teško i emotivno za vaše roditelje da pred kamerom iznesu svoja bolna sećanja?

Prošlo je već dosta vremena, mislim da ne postoji ta količina emocija i tuge kakva je bila tek po završetku tog rata, a sad sve više izlazi na površinu neka vrsta nostalgije i sete. A to je ono što mi je i trebalo za film, te je bila dobra vremenska distanca jer opet se vraćam na ono, nije tuga i stradanje ono što je bila suština mog filma, nego prolaznost vremena i neka seta i nostalgija za davno izgubljenim vremenom.

Pročitajte još

Vitalij Manski za 24sedam: Gorbačov nije u stanju da sebi odgovori na neka pitanja i ne stidi se toga

Rekli ste da u tom selu i dalje žive neke porodice. Kakav je njihov stav?

Tamo žive samo stariji ljudi. Da li je razlog tome što su se sve te stvari tu desile ili je možda više do globalnog trenda jer smo svedoci da mladi ljudi odlaze sa sela u gradove, ne znam. Ljudi se tamo vraćaju da pronađu svoj večni mir. Moj utisak je da im nije živo toliko sećanje na svu tu tragediju, ali da su svi potpuno svesni toga da u svakom trenutku može da se desi opet.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi