Sonja Savić: Samrtni sjaj usamljene duše

Rođena je u septembru 1961. godine. Na današnji dan, u jednom malom selu pored Čačka. Umrla je u septembru 2008, u Beogradu. Bio je dvadeset treći. Između ta dva septembra izgradila je život, film i kult. Ostavila nam je svoju jesen koju je nosila duboko u sebi, čak i u danima svojih najslavnijih leta. Sonja! To znači ona koja je mudra. Sonja Savić! To znači ona koja je sama!

Debitovala je u filmu „Leptirov oblak“, 1977, i bila leptir jugoslovenskog filma – nestalan, tajanstven, drugačiji, taman, nesrećan, radostan. Uvek svoja, drugačija, nezarobljena, nesputana, hrabra, neobična. I isto toliko neshvaćena. A onda je krenuo put ka oblacima, i dalje, ka zvezdama i svetlosti koja joj je spržila krila. Po završetku Akademije 1982. godine, snima legendarna ostvarenja „Una“ „Šećerna vodica“, „Čavka“, „Živeti kao sav normalan svet“, „Davitelj protiv davitelja“ i „Balkanski špijun“. Postaje sinonim za različitost, dajući svakoj ulozi svoj lični pečat, uvek drugačiji i zadivljujuć. Na ekran je donela neobičnu lepotu, mistiku, fatalnu privlačnost, specifičnost u svojoj komičnoj ekspresiji, beskrajno duboku tragičnost i vanserijski talenat koji je bio neuporediv. Za glavnu ulogu u filmu „Šećerna vodica“ osvaja Zlatnu arenu u Puli, a za „Život je lep“ biva nagrađena na festivalu u Veneciji.

Jugoslavija dobija novo filmsko lice. Zvezdu, divu, ikonu. Ali, sve su to za nju, možda, prejake reči, jer sebe tako nikada nije doživljavala. Sebe je smatrala ljudskim bićem i to joj je bilo najvažnije. Krhka, sazdana od emocija, Sonja je bila nebrušeni dijamant koji je spolja blistao, dok je u unutrašnjosti bio razoren pukotinama stvorenim bolom života koji je ona prihvatila, razumela i nosila. Beg od tog bola tražila je na mračnim stranputicama koje su je odvele u smrt. Šećerna vodica se prosula na zemlju, istopljena u nepovratnoj obmani šećera u venama. Leptir je odleteo u večnost svojoj jedinoj ljubavi. Zvao se Vlajko Lalić. Volela ga je od svoje petnaeste. Poginuo je u oluji na jedrenju. Rekla je da od tada sebe smatra udovicom, i svoje srce prekrila još jednim slojem crne boje.

Tokom devedesetih manje snima zbog gubitka koji nikada nije prebolela, i iz tog perioda najviše ostaje upamćen film „Mi nismo anđeli“. Veliki povratak usledio je ostvarenjem „Hleb i mleko“, koje je nagrađeno Zlatnim lavom u Veneciji. Poslednju ulogu ostvarila je u filmu „Zabranjena ljubav“, koji je prikazan nepunu godinu posle njene smrti. Nebrojeno mnogo kultnih uloga, istih takvih filmova i nagrada ostalo je iza jedne od naših najvećih glumica, koja je u svom poslednjem intervjuu rekla: „Ono čime mogu da se ponesem, ne ponosim, nego ponesem, to je što sam uspela da izbrišem granicu između života i poziva.“ Govorila je da se ne stidi suza i da je samoća cena njene slobode.

Sonja! Velika, slavna, hvaljena, ekscentrična, voljena, osporavana, odbačena, neshvaćena, žigosana, nesrećna, ranjena, nasmejana… i uvek… sama! Vratila se u svoje malo selo i svoj septembar. Ostavila nam je nasleđe. I ime. Neko nije hteo da joj da ulicu po imenu. Koga briga?! Sonja Savić je bila mnogo više od ulice. Bila je epoha!

Pročitajte još

Bekim Fehmiu: Život u perju sopstvene smrti

Kažu da je umrla u stanu u kome je bio samo jedan stari dušek na kome je spavala. I na njemu zauvek zaspala. Nisu primetili raskoš i bogatstvo koje je nosila među perjem svoje duše. I zato će zauvek ostati pitanje: Jesmo li je bili dostojni?!

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi