Jovana Milovanović za 24sedam: Ne želim da ogrubim pod svojim štitom

Jovana Milovanović je lice novog vremena, devojka vatrene kose, podjedanko neukrotivog temperamenta i dovoljno ekspresivnog talenta kojim polako osvaja različite uloge na putu do one najvažnije – životne. Pala je u raj glume još kao devojčica, da bi danas bila spremna i za krugove pakla u svojoj profesiji, jer zna da ima ruke koje će je podići. I ne plaši se padova.

Dovoljno je svoja da ume da odbrusi životu i ljudima, dovoljno zaljubljena u glumu da bi je prokockala trenutnim uspehom ili popularnošću. Ume da bude buntovnik bez razloga, ali i pobednik s razlogom. Ne dopada se svakome. I ne treba!

Karijeru gradi polako, ne dozvoljavajući da se površnost uvuče u njenu igru, ni mrak u njen život. Gledali smo je u ostvarenjima „Pad u raj“, „Moja generacija Z“, „Sinđelići“, „Preživeti Beograd“, „Vojna akademija“, „Neki bolji ljudi“. Trenutno je gledamo kao „Jugoslovenku“ a intervju koji je pred vama otkriće vam ko je ona zapravo. Jovana, ne “Jugoslovenka”!

Jednom prilikom ste rekli da su vera i istinitost put kojim želite da idete u životu i karijeri. Da li ste, za sada, uspeli u tome?

Mislim da jesam, samo što sam vremenom shvatila i prihvatila da ću nekada i pogrešiti upravo zbog verovanja, težnje ka istini i iskrene namere, ali da to ne treba da me opterećuje ili blokira. Verujem u ljude, u to da vam niko ništa ne može oduzeti, da se lepe stvari vraćaju, da se trud isplati, možda i kad se najmanje nadam. Ne bih volela da promenim to u sebi, da me ovo vreme otuđi, da postanem hladna. Mnogi me savetuju da na neke stvari treba da oguglam, da se emotivno distanciram, prihvatim nepravdu i svet koji ume da bude mračan i zao, i da naučim da funkcionišem u skladu sa tim, ali mislim da svoju veru nikada neću iskoreniti, jer sam u biti takva osoba.

Apropo saveta o kojima govorite, kakav čovek mora da bude danas u poslu koji je nemilosrdan, u kome nema emocija, ali često ima nesportske borbe?

Mislim da je to slučaj u svim profesijama. Pre svega, treba osvestiti kakav je taj svet i koja je tvoja uloga u njemu. Ako nisi takav čovek, moraš biti jak i fokusiran na ono što ovaj posao u suštini jeste, ne ogrubeti pod svojim štitom, već ostati profesionalan i proceniti kome se privatno dati. I dalje se vodim mišlju da će i druga strana vremenom shvatiti da je takav pristup nepotreban i neprofesionalan, da je gubljenje energije, oličenje slabosti, nesigurnosti i kompleksa, i da samo može da bude prepreka u napredovanju i kreativnosti. Jako sam emotivna, tako da pre zažalim nego uzvratim. Kad mi se dogodi takva situacija, radije pokušavam da nađem način da me to ne povredi, nego da pomislim da bih i sama mogla postati takva. Našla sam odbranu u fokusu na rad i na ljude koje beskrajno volim.

Šta, u skladu sa tom pričom, čini onu stranu sveta glume koju mi ne vidimo? Koja su njena lica i naličja?  

Mnogo ljudi, kolega, odnosa, pohvala i kritika, učenje dugih stranica tekstova, priprema za uloge, mnogo nesigurnosti ali i radosti kada dobiješ ulogu i dobro uradiš posao, razočaranje kada je nisi dobio, ne odigraš kako si želeo ili je projekat neuspešan. Mnogo neprospavanih noći usled noćnih snimanja, umor, fotografisanje, intervjui, haljine i crveni tepih, senzacionalistički naslovi, nedostatak vremena za privatan život, napor, popularnost, propuštanje bitnih događaja usled prekovremenih sati ili pretencioznog plana. Najizazovnije mi je da sačuvam svoj mir u tom ludilu koje je svakodnevno oko mene, kao i uživanje u svakom trenutku na setu i van njega. Sklanjam se od lažnih i površnih odnosa, od prodavanja intime zarad popularnosti, od svega što mi kalja i ruši taj svet koji sam zavolela i izabrala za svoj poziv.

Jedna ste od najperspektivnijih glumica mlađe generacije. Koje korake ste do sada savladali, a koji su vam još uvek nepoznati?

Srećom, ima nas sve više i drago mi je što mlade glumice imaju priliku da se iskažu i što se pišu ženske uloge zahvalne za igru. Možda sam najviše od svega izoštrila oko da vidim koje stvari su dobre a koje loše, šta sam mogla bolje, kojim putem, možda, treba ići, kao i to da brže dolazim do ideja i rešenja u igri. Imam još dosta da učim, ali sam zahvalna na prilikama koje su mi se ukazale i omogućile mi da napredujem, da se trudim i radim. Imam veliku želju da u okvirima određenog projekta dam svoj maksimum, kako ispred, tako i iza kamere. Poštujem rad svih sektora, trudim se da svojim procesom ne kočim kolege, prizemna sam i nije me sramota da, kada nešto ne znam, pitam i zatražim savet.

Mnogo vaših kolega traži svoje mesto na sceni i svoj kadar. Mladi glumci ponekad rade projekte koji nemaju ni kvalitet, ni umetničku vrednost. Koliko je važno reći “ne”, platiti cenu ako je potrebno, ali ostati dosledan sebi?  

Postoji dosta razloga za prihvatanje određene uloge. To može da bude zbog izazova koji je sve ono o čemu sanjaš na Akademiji, kolega sa kojima imaš privilegiju da radiš i učiš od njih, zbog ideje koja te privlači, reditelja čiji te pristup inspiriše, kao i zbog usavršavanja i oprobavanja u različitim žanrovima i likovima. Nekada te vera u projekat vodi i ona bude tačna, nekada pogrešiš. Na kraju dana, shvatiš da celinu čini mnogo toga i da glumac, kao pojedinac, ne može biti odgovoran za krajnji rezultat. Bilo je uloga koje sam odbila. Nekada sam dosta vagala, nekada odmah znala da nešto nije za mene. I nisam se pokajala. Treba znati svoju granicu i biti dosledan, ali i svestan da je stvaranje uspešne karijere proces pun uspona i padova. Na neku ulogu ćeš biti manje, na drugu više ponosan. Nije svaka uloga životna! Do nje se dolazi vremenom, samo treba biti vredan i crpeti znanje iz iskustava koja si sticao, dok ti se prilika za nju ne ukaže.

Verujete li da jedna zatvorena vrata gotovo uvek znače otvorena druga?

Trudim se da verujem da je tako. Desi se da se razočaram, da mi nešto izmiče, i vidim dosta kolega kojima se dešava slično, a onda me život demantuje, jer dođem do cilja, ili se otvore vrata za koja sam mislila da su nedostižna. Znanje ti niko ne može oduzeti, rad na sebi nije luksuz, već neophodnost.

Koliko se danas gluma mladih ljudi razlikuje od igre velikih umetnika od kojih učite svoj posao? Šta se od vas traži, a da vam to dopunjuje iskustvo, a šta vas, s druge strane, odvlači od suštine?

Ne bih mogla da generalizujem, niti da poredim velike glumce, njihove karijere i način igre sa ljudima koji su na početku i koji se još uvek traže, jer sam i sama jedna od njih. U zadatku koji mi je dat uvek tražim ono što za mene čini umetnost, koren kog se držim, i trudim se da to implementiram u okvir uloge koju igram. Hiperprodukcija sama po sebi nameće određeni tempo i to može biti dobar glumački trening, ali i da utiče na kvalitet. Brzina snimanja, kolega sa kojim vam je teško da radite, tekst koji vam je nedovoljno jasan, reditelj sa kojim nemate isto viđenje stvari i još mnogo toga. Treba se snaći u takvim okolnostima i ne dopustiti da se to odražava na glumu. Srećom, retko sam imala takva iskustva, a i kada jesam najveći problem smo imali sa vremenom, ali to nije uticalo da ostvarimo zajednički cilj da projekat bude što bolji, a gluma što uverljivija.

Iza vas su veoma gledane serije. Svojim talentom skrećete pažnju i uspeh počinje da poprima svoje obrise. Jeste li već naišli na one kojima on smeta?

Nažalost jesam, ali sada sam već svesna da je to sastavni deo posla. Trudim se da me to ne remeti i u svom okruženju imam ljude koji su ponosni na mene, jednako koliko sam ja ponosna na njih. Oni mi daju vetar u leđa, pohvale ali i konstruktivne kritike koje me teraju na razmišljanje i čine boljom. Istina je da se nikada nećete dopasti svima, ali, na kraju krajeva, nije ni potrebno i to je sasvim u redu.

Na koji način doživljavate popularnost i sve što će ona, posebno sada, tokom serije „Jugoslovenka”, doneti?

Doživljavam je kao sastavni deo profesije i kao jedan od znakova da sam uradila dobar posao, iako je možda još uvek nisam u potpunosti svesna. Uvek mi je drago kada vidim da se ljudima koji gledaju projekat u kom glumim to dopada, da prepoznaju nešto dobro u njemu, da ih se tiče i zanima šta će se dalje događati. To me iskreno raduje i motiviše da budem još bolja.

Kako gradite lik Kosane, šta je najizazovnije u tom karakteru i kako će se on dalje razvijati?

Mi smo i dalje u procesu snimanja tako da mi to daje dodatnu mogućnost da u nastavku zadržim ono što mi se dopada i korigujem greške. Prvi put sam se susrela sa ovim žanrom, stilom i tekstom, pa mi je trebalo vremena da osvojim taj teren. Najizazovnije mi je da sačuvam naivnost koju Kosana ima i da ne pokažem u potpunosti neke njene mračne strane, za koje još nije trenutak da se otkriju, iako su već sada suptilno prisutne.

Ova uloga je mnogo zrelija od vaših prethodnih. Podrazumeva širok spektar emocija, ljubavne scene, obnaživanje pred kamerama. Šta vam pomaže da u svemu tome budete profesionalni, a koje granice su tu nepromenljive?    

Svako oslobađanje i susretanje sa novim oplemenjuje me kao glumicu. Iako je jednog dana buknula vest o nagim scenama u kojima smo Ivana Dudić i ja, moram da kažem da uopšte nismo bile nage. Svet filma je jedna velika magija ali i iluzija, i nije uvek sve onako kako izgleda. Najvažnije je da smo i reditelj i ja na kraju bili zadovoljni postignutim. U takvim, delikatnim situacijama mi je najvažnije da tačno znam šta i zbog čega nešto radim u sceni, ko je partner sa kojim snimam, i da imam poverenja kako u njega, tako i u reditelja. Nikada ne bih radila nešto samo da bih radila jer tako stvari kod mene ne funkcionišu. Nisu problem ni ljubavne scene, ni obnaživanje, ni šišanje kose ako to ima smisla, razlog i opravdanje. Raditi nešto zarad dodvoravanja publici, popularnosti ili senzacionalističkih naslova je nepotrebno, barem u mom slučaju. Smatram da je publika vrlo inteligentna i da su joj jeftina i već viđena rešenja dosadna. Publiku nikada ne smemo potcenjivati. I sama, kao “običan” gledalac, volim da vidim nešto novo, drugačiji pristup već viđenim situacijama i dobru ideju.

Pomenuli smo vašu emotivnost, ali i Kosaninu mračnu stranu. Kakva je vaša?  

Nosim u sebi malo tuge, bola, tereta i neke samo meni znane ožiljke. Sve to prouzrokuju neka teža životna iskustva koja su, u stvari, lekcije o životu za koje bih volela da sam ih naučila na lepši način. Izborila sam se sa tim tako što sam izvukla važne pouke i zahvalna sam na tom iskustvu, iako ne bih volela da mi se ponovi. U jednom intervjuu sam rekla da se nadam da mi život neće dati prepreku koju neću moći da pređem, ili problem za koji neću imati rešenje. Dogodili su se, ali sam uspela da ih prebrodim. Ne otkrivam često svoje tuge, osim, možda, kada prođu, pa nekome svojim iskustvom mogu da pomognem, a svoje slabosti poveravam samo najdražim ljudima.

Da li priželjkujete ulogu kroz koju ćete iznedriti takve emocije?

Volela bih da radim nešto što bi me učinilo hrabrijom, glumački zrelijom, nešto što će me terati da se suočim sama sa sobom, što će mi biti teško i sa čim ću morati da se borim, baš zbog toga što mi je blisko i što su to možda boje koje krijem u sebi i koje nikome nisam pokazala.

Temperamentni ste, konkretni, otvoreni, ali ponekad delujete nadmeno i arogantno. Šta je razlog tome i da li takav stav izaziva predrasude?

Ponekad se moja stidljivost tako tumači, ali to je samo dok ne progovorim. Iako sam otvorena, komunikativna i prilično glasna, moguće je da taj trenutak, dok nekog ne upoznam, ostavi takav utisak koji je moja sušta suprotnost. Dobro je što se iza toga vidi moja namera koja je uvek čista i pozitivna i retko se pogrešno protumači. Nisam bahata, ni gorda. Umem time da pokrenem ljude oko sebe.

Izjavili ste da je vaš moto „Nisu snovi, nego planovi”. Šta su, ipak, snovi?

Snovi su sve ono na šta svesno ne mogu da utičem svojom voljom, ma koliko to htela. To su neke želje koje su u meni uvek ispred silnih planova u koje svi upadamo u ovoj brzini življenja. Najvažnije mi je da su moji najbliži, bili oni porodica ili prijatelji, živi, zdravi, srećni, ispunjeni, da veruju, da im se lepe stvari vraćaju. Najveći strah mi je da to ne bude tako i uvek ću raditi na tome da im pomognem u svemu, koliko god je to u mojoj moći.

U planeru budućnosti šta želite da zaokružite kao ostvareno?

Situacija sa pandemijom je uticala na sve. Ljudi su doživeli ozbiljne gubitke, one najteže, promenio im način života i funkcionisanja, promenili su se prioriteti, samim tim i planovi koje svako od nas ima. Želela bih da ostanem strpljiva i istrajna u onome što sam zamislila za vreme koje dolazi. Za sada, želim da obaveze i poslove koje trenutno radim uspešno i kvalitetno privedem kraju, pa se onda nadam pozorišnim scenama i novim televizijskim i filmskim projektima.

Između snova i planova je život u kome svi težimo sreći. Šta čini vašu?

Moja najveća sreća je moja porodica, moji dragi ljudi, njihova dostignuća, uspesi i osmesi, a pre svega njihova ljubav koju nesebično i bezuslovno dobijam. To je moj život, to su trenuci moje radosti, razlog mog truda, mesto na kome su moje misli uvek, čak i kada sam najzauzetija. To je moja zahvalnost, jer imam kome da se vratim, to je mesto mog odmora, moje snage i vere kad sumnjam, to su ruke koje me podignu, tu mi je oproštaj kada grešim, razumevanje kad nisam sa njima i čekanje da dođem, tu su pozivi za dobro jutro i laku noć. Ti ljudi su moj život. Oni me čine boljom osobom.

PROČITAJTE JOŠ: Jana Ilić ekskluzivno za 24sedam: Moja „Azbuka ćutanja“ – 24sedam

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi