Video sam to prokleto drvo, tu ni mačka ne bi mogla da se obesi: Pre 90 godina rođen je Branko Miljković čija je smrt i dalje misterija

“Ubi me prejaka reč” je možda najcitiraniji stih u istoriji srpskog pesništva, a njegov autor, pisac Branko Miljković, princ poezije, kako su ga zvali, rođen je na današnji dan, 29. januara 1934. godine u Nišu. 12. februara 1961. pronađen je obešen na periferiji Zagreba. I tada je određeni krug njegovih savremenika odbacivao mogućnost da je pesnik sam sebi oduzeo život, a i dan-danas te misterije se ne rasvetljavaju.

Film "Branko" Promo/Maja Kostić

Ko ili šta stoji iz ubistva – hrvatske nacionaliste, UDBA ili kafanska svađa, kako su mnogi sumnjali, do danas niko nije rastumačio, ali zvanično, Miljković je izvršio samoubistvo u šumi na periferiji Zagreba. Imao je 27 godina.

Kada su ga jednom pitali kada se najviše uplašio, Branko Miljković je odgovorio: “Samo jednom, kad mi se učinilo da više neću napisati nijednu pesmu”. To je odgovor pesnika čija je poezija nekako ostala u senci misteriozne smrti.

Veče u zagrebačkoj kafani "Kavkaz"

Prema pisanju pojedinih biografa, tom događaju prethodilo je sledeće: u januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani koju su njeni gosti nazivali “Kavkaz”, prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića, on i Branko su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon jedne Brankove izjave u pijanom stanju.

- U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: “Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu?” Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza - rekao je Bogdanović.

Ubrzo nakon ovog događaja, Branka nalaze obešenog, a njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja. Novine su pisale šturo, ali su zabeležene i reči Brankovog oca Gligorija, koji je odmah otputovao u Zagreb.

- Tražio sam da nam pokažu to prokleto drvo, imamo i njegovu fotografiju. Toliko je tanušnih grana da se tu ni mačka ne bi mogla obesiti. Rukom sam začas savio do zemlje tu granu od tanušnog stabla - kazao je tada njegov otac.

Svedočenja ljudi koji su proveli poslednju noć sa Brankom ukazuju na pravi triler. Kafana na zloglasnoj periferiji, ljudi u crnom automobilu koji se zaustavio baš tu, tuča, sumnjivi tragovi koji navode na to da je pesnik prvo ubijen, pa tek onda odveden do tanušnih grana drveta o kojem priča otac… Brankova majka je videla svog sina u mrtvačnici, i kako mnogi pišu, odmah joj je bilo jasno da se nije obesio. Ona je jedina tada to smela glasno da kaže. Do danas ostaju nagađanja…

Branko Miljković je detinjstvo provodio u periodu Drugog svetskog rata, u porodičnoj kući na periferiji Niša, u ulici Ljube Didića 9. Njegovo odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok svih strahota rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetak tema o smrti u njegovoj poeziji.

Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu “Zapisi”, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u “Službenom glasniku” i “Glasu omladine”. Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu “Delo” i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama “Uzalud je budim” 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: “Smrću protiv smrti” (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), “Poreklo nade” (1960), “Vatra i ništa” (1960), “Krv koja svetli” (1961)…

Samo dve nedelje pre nego što će nesrećno okončati svoj život napisao je “Pesmu za moj 27. rođendan”.

“Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme; Vreme je da sunce kaže koliko je sati; Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme; Ko loše živi zar može jasno zapevati!”

Počeo da piše iz straha

U jednom intervjuu u niškim Narodnim novinama Miljković je rekao:

- Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha.

Branko Miljković se pojavio kao nova poetska snaga i to baš u vreme kada je srpska poezija bila u velikoj krizi. Svojim stihovima uneo je visoku intelektualnost i strast. Ta strast vodila ga je i kada je pisao o smrti koja je i na njega i na čitavu njegovu generaciju ostavila veliki trag. Njegova poetska reč je pedesetih godina prošlog veka mnogima zvučala preoštro, a njegove izjave se činile nemogućim, naročito kada je govorio da će prepevati Marksa. Međutim, u praksi se to potvrdilo i mogućim i tačnim.

Kritika je pisala da je patriotska reč, za Miljkovića, bila ista kao i ljubavna. Taj trenutak istovetnosti opšteg i pojedinačnog, najviši je trenutak pesnika Branka Miljkovića, i najviši trenutak srpske poezije toga doba.

Sveobuhvatnu zaostavštinu pesnika porodica je poklonila Narodnom muzeju Niš 1971. i 1981. godine i ona se danas nalazi u Zbirci Branko Miljković koja broji čak 1671 predmeta. Pored lične biblioteke od 589 knjiga, Zbirka sadrži i originalne rukopise, lične predmete, fotografije, dokumenta, prepisku, nameštaj iz radne sobe. Kolekcija prepiske broji ukupno 222 jedinice: pisma, dopisne karte, razglednice, poslovna pisma na memorandumu, čestitke, posetnice, dokumenta, lične isprave i nekoliko pisama samog Miljkovića.

U anketi o iskušenju poezije, objavljenoj u književnom časopisu “Delo”, Branko Miljković je na pitanje: “Vaš put do pesme?” naveo sledeće:

"Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno. S druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo ‘uprkos svakoj očiglednosti’. To je taj put do pesme - borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti."

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi