Reditelj filma o Marini Abramović: Ona i Tito su najveći performeri sa ovih prostora

Neobične okolnosti povratka Marine Abramović u Beograd nakon četiri decenije, njena putujuća retrospektivna izložba “Čistač” sa finalnim odredištem u prestonici, poslužile su kao povod i inspiracija za nastanak filma „Povratak kući – Marina Abramović i njena deca“ reditelja i scenariste Borisa Miljkovića, čija će premijera biti 5. decembra u onlajn bioskopu MOJ OFF, na adresi mojoff.net.

Reditelj je danas, u razgovoru sa novinarima preko aplikacije Zoom, istakao da u ovaj projekat ne bi ni ušao da nije imao apsolutnu podršku i poverenje slavne umetnice.

Ovom prilikom evocirao je uspomene na sedamdesete godine kada je kao srednjoškolac posećivao SKC, “centar sveta za umetnike” i kada je prvi put ugledao “umetnicu koju ne možete da ne primetite, koja zrači posebnim svetlom, znanjem, hrabrošću i erotskom energijom.”

– Tako visoka, nosata, krakata, bila mi je prelepa. Bila je spektakularan prizor. Sećam se kada sam je video nagu, dok je izvodila jedan od performansa – bio je to tada, za mene mladog, vrhunac umetnosti – prisećao se reditelj.

„Umetnik ne sme biti idol“, jedan je od Marinih postulata, a koji je, kako je primetila novinarka i moderatorka današnjeg razgovora Sandra Perović, Miljković u svom filmu demantovao, pokazujući veliki broj mladih ljudi koji u radu na reperformansima slede i dive se njenom liku i delu.

– To je kao da vam Dejvid Bouvi to isto kaže. Bilo bi kontradiktorno. Marina je doista na vrhu umetnosti i logično je da bude idol. Ali ona tim stavom želi u stvari da kaže da čovek koji se bavi umetnošću ne priznaje tu vrstu ushićenosti kao kada je u pitanju idolopoklonstvo. Unutra je Marina zapravo topla, pristojna osoba s kojom možeš da podeliš stvašta, i ona će uzvratiti istom merom ako ste kroz svoja jedra na istom vetru – smatra Miljković.

Dodaje da sledbenici, to pleme mladih umetnika, ne oseća prema njoj idolopoklonstvo, već kroz rad sa njom na brojnim radionicama iskreno žele da budu bolji i da rastu kao umetnici.

– Ti klinci znaju da je performans kao forma ušao u muzeje sa Marinom. Njen stav je da ako sve to želiš da uradiš, što je ona uspela, moraš da izdržiš. Ona je izdržala i želi to da prenese na njih.

Reditelj je ispričao i kuriozitet vezan za pomenute radionice, kada se na to iskustvo prijavila popularna pevačica Lejdi Gaga.

– Gaga je došla ispred Marinine kuće u džipu sa mnoštvom telohranitelja oko sebe. Marina ju je oslobodila svega toga u prirodi gde živi i gde se time bavi. Tim iskustvom je pokazala da je njen raspon od velikih holivuskih zvezda do klinaca, i da sa svima postupa isto.

Sastavni deo života i ličnosti, pa tako i filma, kako ističe reditelj, je strah i prevazilaženje istog. Film i počinje traktatom o strahu, kad Marina kaže da nismo rođeni sa njim u sebi, već da ga porodica i okruženje vremenom usadi.

– Njen strah se uvećavao, a čitav posao je bio da se tog straha oslobodi. Kada je odlazila iz Beograda ona je izvela čuvena tri performansa kojima je želela da ga se oslobodi. Otišla je iz ovog grada na put koji će trajati 44 godine, da bi se vratila kući izložbom „Čistač“.

Kako je podsetila Sandra Perović, Marina u filmu kaže da je prvi put kada je videla i slušala govor Josipa Broza Tita shvatila šta znači performans, ali i jednoumlje. Na pitanje koliko su tadašnje političke prilike uticale na film, reditelj kaže da su za njega najveći performeri iz naših krajeva upravo Marina Abramović i Josip Broz Tito.

– Ispričala mi je da je spremila svoj poslednji performans u životu – sahranu. Želi da se organizuje paralelno u tri grada – Beogradu, Njujorku i Amsterdamu, gradovima koji su joj za života najviše značili. Želi da se sva tri kovčega spuste u isto vreme i da se ne zna u kojem je ona zaista. Setite se kada je Tito umro, taj put kovčega od Ljubljane, preko Zagreba do Beograda… Bio je to odista najveći performans na svetu – kaže Miljković i dodaje:

– Mislim da umetnost, društvo i politika, igraju jedan poseban tango, stisnuti u ljubavni zagrljaj koji, nažalost, nekada može da bude toliko čvrst da igračima pukne kičma. Često se to dogodi umetnosti. Ali u tim svim smrtima umetnost, kao feniks, skupi snagu i ponovo se uzdigne.

U razgovoru su se dotakli i rediteljevih odlazaka u Njujork, Marininih hangara punih uspomena, radova, kolekcija njenih slika, ali i drugih umetnika… Odgovarajući na pitanje da li je u toku rada na filmu Marina ikada priznala da žali za nečim u životu, reditelj kaže da kao i svaki inteligentan čovek, ona nikada ne bi mogla da izgovori „Sve bih opet isto uradila.“

– Ona žali za mnogo stvari. Misli da je njena priča, priča o neuspehu, da nije uspela sa muškarcima, nije uspela u ljubavima i stvarima u kojima žive i uživa većina ljudi, u porodici, u tom utočištu. Ona je ostala kao svetionik, sama na pučini, i ta uloga usamljenika nije prijatna. Te sve nedostatke nadomešćuje radom i ljubavlju koju pruža mladim umetnicima.

O samom Marininom povratku kući reditelj kaže da je ona predugo u sebi nosila teret, kamion nerešene prošlosti, majčinog pritiska… Čekala je da je neko pozove, kako bi se paket otvorio.

– Kada je došla ovde, doživela je malu ličnu katarzu, susrela se sa važnim ljudima, ušla u galeriju Doma omladine gde joj nisu prihvatili neki perfromans i suočila se sa svim tim. Obišli smo sve njene važne toponime u životu. Tim dolaskom učinila je mnogo toga dobrog, pre svega sebi, pa i nama. Mislim da je Marina potencijalno podigla vrlo visoko lestvicu izlaganja u muzejima. Ostavila je legat i pokazala „evo može se i ovako“, i smatram da bi umetnici trebalo da zahtevaju tu vrstu fokusa od muzeja – zaključuje Miljković.

PROČITAJTE JOŠ: Film o povratku Marine Abramović: Kamion krcat sećanjima i gorčinom

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi