Popularni glumci za 24sedam o najiskrenijoj publici: Jedva čekamo dečje zagrljaje i salu punu vriske i aplauza

U pozorištima za decu uči se i gradi publika koja će se kasnije, bespovratno omađijana teatrom, vraćati u ove institucije do kraja života, a kako su se i kada, sada već afirmisani glumci na isti način “zarazili” ovom magijom, otkrivaju za naš portal Stevan Piale, Sofija Juričan, Dragana Dabović, Ivan Mihailović i Borka Tomović povodom Svetskog dana pozorišta za decu i mlade.

Juričan je po završetku Fakulteta dramskih umetnosti postala deo pozorišta “Puž”, što je nju, kako kaže za naš portal, odredilo i obeležilo kao glumicu.

– Često se u našem poslu može čuti mišljenje da uz sav rad i talenat treba imati i malo sreće. Ja sam imala mnogo sreće da po završetku FDU postanem deo pozorišta “Puž” i da ono postane tako veliki i važan deo mene. Slobodanka Caca Aleksić i Branko Milićević Kockica bili su emotivno – profesionalni tandem o kojima sam slušala priče još kao student, kao o ljudima koji su uspeli da od pozorišta u čamcu izgrade pozorište koje uz svoje ime nosi i naziv “vitamin za dušu”. Vitamin koji ko je jednom uzeo, bio mlad ili star, nije prestajao da uzima više od četiri decenije. Velika škola i zlatni dani “Puža” u nečemu najbližem utopiji bili su velika privilegija i sreća za tek svršenog glumca. Druženje, edukacija, briga za nas glumce bila je lekovita, kao i predstave koje je Caca Aleksić kao veliki erudita, pozorišni čovek i reditelj uspevala da učini spektakularnim, avangardnim i katarzičnim – priseća se glumica i dodaje:

– Vrhunska umetnost bila je posvećena deci, jer ko bi to više zaslužio od njih – čistih, otvorenih Ljudi, širom otvorenih očiju i srca, onih koji mogu i smeju, krajnje iskreno, neko bi rekao i surovo, da iskažu svoj stav i mišljenje o svemu što vide, čuju i osećaju. Upravo po tim merama se kreiralo i živelo u pozorištancu “Puž”, sa najvećim imenima našeg glumišta – kaže ona.

Veliki broj predstava se tokom vikenda igrao po tri puta dnevno, i to je, kako priznaje, samo po sebi bilo jedno veliko iskustvo. Nizali su se naslovi i igranja, i svi oni, koji su došli kao mladi glumci, osećali su, ističe, koliko su privilegovani da se uporedo i podjednako razvijaju i danju i uveče, u izvođenjima za decu i odrasle.

– Pozorištance “Puž” doživelo je veliki udarac i pravi potres odlaskom Cace, ali ono ipak nastavlja i sa tim dodatnim bremenom i u svojoj kućici grabi dalje. Čekam, kao i svi, kraj korone i punu salu vriske, cike i aplauza, čekam njihove male ruke oko mog vrata nakon predstave u foajeu i poglede pune neverice što me vide van scene i kostima. Čekam ih kao što čekam i sve te naslove – “Robin Hud”, “Tajna super blaga”, “U svetu postoji jedno carstvo”… Čekam… I jedva čekam… – poručuje Juričan.

Dragana Dabović se prisetila kako je od devete godine počela da igra u dečjem amaterskom pozorištu.

– Tako sam se zaljubila u ovaj zanat i danas ne bih mogla sebe da smatram kompletnom glumicom da nemam to iskustvo i trening pred dečjom publikom. Deca su ujedno i najzahtevniji i najiskreniji gledaoci. Kada igram za decu uvek imam svest o tome kako možda baš tada nekome prvi put otvaramo svet magije pozorišne igre, i osećam se troduplo odgovornije. Veliki deo moje glume je formiralo dečije pozorište – kaže Dabovićeva.

Stevan Piale ističe kako je u dosadašnjoj karijeri spremio preko 30 naslova za najmlađe, i odigrao preko 800 predstava za decu. Zajedno sa kolegom Matejom Popovićem osnivač je “Čiča Mičinog pozorišta”.

– To je jedna od najbitnijih stvari u mom životu. U svemu tome postoje dve ustaljene priče. Jedna je da je lako igrati u dečjem pozorištu, a druga da su deca najteža publika. Ja se ne slažem ni sa jednom. Deca jesu specifična publika jer reaguju mnogo iskrenije nego odrasli, ali to ne znači da je njihov sud manje kritički nastrojen nego sud publike iz Narodnog pozorišta, Ateljea 212, BITEF-a… Dešavalo se da posle neke premijere u “Pužu” najtačnije sugestije ili opažanja dobijem baš od dece – kaže glumac i dodaje:

– Glumci često greše kada dečjem pozorištu pristupe s parolom “lako ćemo”. Deca vide svaku vašu nesigurnost na sceni i prepoznaju svaku šuplju rečenicu ili postupak. Stoga mi je možda i najveća škola posle Akademije bilo pozorište “Puž”, gde sam iz predstave u predstavu učio da publiku ne možeš prevariti, a to sam shvatio zahvaljujući reakcijama dece koje se, za razliku od onog “pravog” pozorišta, mnogo jasnije čuju.

Ivan Mihailović se slaže sa konstatacijom svojih kolega da da nije bilo dečjeg pozorišta, ne bi bio glumac kakav jeste danas.

– Dečje pozorište je magično. Lekovito. Bez dobrog i kvalitetnog dečjeg pozorišta, neće biti nikakvog pozorišta. Tu se stvara i neguje pozorišna publika. Da nije dečjeg pozorišta, ne bih bio glumac. U pozorištancu “Puž” sam se prvi put susreo sa teatrom. Roditelji su me odveli na predstavu i to je bilo toliko intenzivno iskustvo za mene, da nikada neću zaboraviti osećaj kada se otvorila zavesa. Bila je to svojevrsna čarolija. Tada sam se zaljubio u glumu – kaže Mihailović.

Borka Tomović je napravila osvrt na razliku između uloga zloća i dobrica u pozorištu za decu, pošto je, kako kaže, uglavnom igrala dobrice, većinom princeze.

– Ono što je divno u tome je to što publika sve vreme navija za vas, ali ono što je uzbudljivo kada igrate zloće je da se u njima traži neka ljudska strana i razlog zbog čega su ti likovi postali takvi kakvi jesu. Oni su izrazitiji za igru zato što je potrebno da dete vidi jasnu razliku između dobra i zla. Zloće često imaju neki put koji pređu, pa se i pokaju i sazru, i shvatimo da imaju duboke razloge zbog kojih su postali takvi kakvi jesu i treba ih opravdati i razumeti, oživeti ih ali ih ne učiniti dopadljivim. Razmisliti da li ti likovi možda imaju neku dobru stranu za koju deca mogu da se vežu i navijaju da im i zloća postane dobra – kaže Tomovićeva i dodaje:

– To je jedna od zanimljivosti u pozorištu za decu. S druge strane, mislim da je neophodno da deca čitaju i idu u pozorište zato što kroz taj svet koji razvijaju dok čitaju neku knjigu ili gledaju određenu predstavu, kada se toliko užive da su zaista u tom trenutku sa nama na sceni, oni uspevaju da razviju empatiju i postanu deo jednog predivnog sveta koji im pruža priliku da žive u mašti, da veruju da sva ta bića koja gledaju u pozorišnoj predstavi zaista postoje, a mi im pomažemo da razviju, kao što sam rekla, empatiju, maštu, da se vežu za likove, da navijaju za njih, da im postanu važni i to su neke stvari koje deca zauvek pamte i koje posle mogu da prenesu i na svoj život. To je ono što ja nazivam lepotom i dobrotom pozorišta za decu.

Ona ističe da od dece tako uslovno rečeno prave odraslu, edukovanu pozorišnu publiku koja će se radovati predstavama i voleti da dolazi u pozorište.

– Ljubav prema pozorištu se, kao i prema čitanju, razvija od najranijih dana. Zato mislim da je neophodno da se kao društvo usmerimo ka tome da tim malim bićima pomognemo tako što ćemo za njih birati pravi sadržaj u teatru. To su, naravno, većinom bajke, zato što u njima junaci prevazilaze neke poteškoće da bi došli do cilja, i deca shvataju da likovima za koje se vežu nije sve lako, ali se sažive sa njima i pomognu mu im navijajući da oni te svoje probleme prevaziđu. Tako mnogo uče i o životu i o tome da dobro, u većini slučajeva, na kraju ipak pobeđuje – zaključuje je Borka Tomović.

Pročitajte još

Tatata-tira! Branko Kockica i Ršum za 24sedam povodom Svetskog dana pozorišta za decu

Na Svetski dan pozorišta za decu, važno je i podsetiti se da u pozorišta za decu, pored same dece, treba da dođu i odrasli kako bi se, uz bajke i druge priče, prisetili zaboravljenih vrednosti i iznova probudili maštu i dete u sebi.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi