Branko Ćopić: Tragičan završetak lepog i strašnog života

Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine, a tragično preminuo na današnji dan 1984. godine. Iza sebe je ostavio više od 50 pripovedaka, kratkih priča, romana i pesama i jedan je od najčitanijih i najplodnijih pisaca sa ovih prostora.

Iako su njegova dela odisala satirom našao se na crnoj listi KP Jugoslavije, sa čime se borio sve do svoje nesrećne smrti.

Rođen je u mestu Hašani u Bosanskoj Krajini, gde je završio i osnovnu školu. Učiteljsku školu pohađao je u Banja Luci, Delnicama i Sarajevu, da bi naposletku diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu na odeljku za pedagogiju.

U trenutku njegovog rođenja njegov otac je bio na frontu na Karpatima u austrougarskoj vojsci, dok se njegov stric borio kao srpski dobrovoljac protiv Austrougarske.

Otac mu umire kada mu je bilo samo četiri godine, a on odrasta sa majkom, sestrom, stricem i dedom za koga je bio posebno vezan i često navodio kao svoju najveću inspiraciju.

– Stric Nidžo znao je vazdan kojekakvih narodnih priča i pesama, a imao je dosta i svojih doživljaja, jer je bio rudar u Americi i ratnik-dobrovoljac, pa nam je u zimske večeri često pričao do duboko u noć. Da bismo ga odobrovoljili za pričanje, mi deca, čistili smo mu cipele, prali noge i češali ga po leđima. Tako se, zahvaljujući stricu Nidži, preda mnom prvi put otvorio bogati svet koji je stvorila narodna mašta. Video sam zmajeve, vile, divove, patuljke, vampire, junake, čarobnjake ratnike. Deda me je vodio sa sobom da zajedno čuvamo ovce. Trčkarajući za njim oko gajeva, po pašnjacima, kroz šikare i oko potoka, otkrivao sam bogat i bujan svet prirode – opisivao je svoje detinjstvo Ćopić u knjizi “Dečiji pisci o sebi” iz 1966. godine.

Tu je pisao i o polasku u školu i kako je, kasnije, pojedine đake i njihove podvige opisao u romanu “Orlovi rano lete” slikajući Prokin gaj i dečake Jovančetove družine. U osnovnoj školi došao je i do prvih knjiga. Istina, bilo ih je vrlo malo, ali je, kako je istakao, svaku zapamtio.

– Duga je to priča kako sam naučio da čitam ćirilicu još pre polaska u osnovnu školu, pa kako sam pronašao u nekom sanduku jednu knjigu narodnih pesama, pa kako sam se neobično uzbudio čitajući je, pa kako je deda mislio da sam se razboleo zato što sam bio sav uplakan…

Prvo delo je objavio već sa 14 godina u omladinskom časopisu “Venac”, a kao književnik biva primećen već u ranim studentskim danima i 1939. godine osvaja nagradu “Milan Rakić”.

– Napredna, revolucionarna literatura, koja je govorila o borbi, stradanju i patnjama ljudi, takođe me je upućivala da posmatram našeg čoveka i njegov život. Razvijala je kod mene ljubav i divljenje za čoveka borca. Tih godina naročito su mi bili prirasli za srce od naših pisaca ogorčeni buntovnik Cankar i snažni revolucionar Krleža, a od stranih pisaca Maksim Gorki, veliki i neumorni čovekoljubac – napisao je Ćopić u pomenutoj knjizi.

Tokom Drugog svetskog rata bio je ratni dopisnik i pripadnik ustanika narodnooslobodilačke borbe. Iako pre svega satiričar, Drugi svetski rat ostavlja trag u njegovom stvaralaštvu, te se tih godina u njegovim rečenicama može pročitati strah i žal koji je osećao usled teške situacije koja je posebno zadesila njegov rodni kraj.

– Tokom čitave narodnooslobodilačke borbe trudio sam se da što više vidim, čujem i zapamtim od svega onoga što se oko mene događalo tih slavnih dana. A ja sam gledao svoje školske drugove, komšije i poznanike, dojučerašnje čobane, seljake, radnike i đake kako preko noći izrastaju u ratnike, heroje i u komandante narodne vojske. Gledao sam našu raspevanu mladost kako se bori i gine za slobodu rodne grude, za spas čovečanstva od fašističkog mraka i ropstva – piše Ćopić.

Jedno od njegovih najlepših dela, “Bašta sljezove boje”, posvetio je svom prijatelju Ziji Dizdareviću, ubijenom u logoru Jasenovac.

U posleratnom periodu bio je urednik više dečjih časopisa i danas se smatra jednim od najvećih dečjih pisaca.

– Pisanje za decu za mene je najlepši posao, najprijatnija zabava i najbolji odmor. Kad završim jednu knjigu za decu, ja se osećam tako veseo i raspoložen kao da se vraćam s neke velike majske svečanosti – napisao je Ćopić.

Bio je i ostao jedan od najtiražnijih i najčitanijih pisaca ovih prostora sa velikim brojem objavljenih radova. Neka od najpoznatijih dela koje je iza sebe ostavio su “Prolom”, “Doživljaji Nikoletine Bursaća”, “Orlovi rano lete”, a najmlađi se i danas upoznaju sa ovim piscem čitajući “Ježevu kućicu”.

U radovima namenjenim odraslima prevashodno se bavio životom seljaka, siromašnih, ljudi sa margine, a inspiracija za seoske dogodovštine mu je ponajviše bio njegov rodni kraj. Iako je završio fakultet i posle rata postao i profesionalni pisac, često je sebe nazivao seljakom i ostao skroman tokom celog svog života.

Međutim, satira kojom se borio protiv onoga što je smatrao pretnjama njegovom društvu zasmetala je najvišim partijskim zvaničnicima i samom Titu. Satirično delo “Jeretička priča” objavljeno 1950. godine preokrenuće život ovog pisca, a posledica ove političke borbe protiv satire biće izdaje i progoni koji će pisca ostaviti nemoćnim, piše “Danas”.

Priču koja opisuje luksuzno letovanje dvojice držanih zvaničnika Broz Tito protumačio je kao direktnu prozivku partije, što je piščeva dela odmah označilo kao protivnike prosperita tadašnje Jugoslavije. Usledile su prozivke članova partije, a sam Tito je izjavio da on neće biti uhapšen, iako je to delo smatrao atakom na partiju.

Jedna od anegdota koja pokazuje Ćopićev karakter koji je na sve odgovarao humorom je da je nakon ovog govora Tita, njegovu izjavu da on neće biti hapšen, isekao iz novina i zalepio na ulazna vrata svog stana u Beogradu ne bi li sprečio bilo koga ko bi ga možda posetio sa drugačijim zamislima.

Ipak, ono što će piscu najteže pasti bile su izdaje od mnogobrojnih prijatelja, i podrška ovakvom partijskom narativu od strane mnogih pisaca, njegovih savremenika. Njegova dela izbacivana su iz dečjih lektira širom zemlje, pa i u njegovoj rodnoj Krajini.

“Crni konjanici”  o kojima piše u “Bašti sljezove boje” sluteći tegobe koje će Drugi svetski rat ostaviti, pratiće ga i u posleratnom periodu, sve do njegove nesrećne smrti, a tužan kraj Ćopićeve satire zaokružen je kada je u ratu u Bosni i Hercegovini srušen njegov spomenik u Bosanskoj Krupi, a njegova kuća u Hašanima spaljena.

Branko Čopić izvršio je samoubistvo kada je 26. marta 1984. godine skočio sa Savskog mosta, a u poruci koju je ostavio svojoj supruzi napisao je: “Zbogom lijepi i strašni živote!”

Kako se prepričava, u pismu jednom prijatelju Branko Ćopić napisao je:

– Nije me majka Ličanka rodila da puzim i previjam se i više volim da me čak i anarhistom nazovu, i drskim i bezobraznim čovekom, nego li književnikom bez kičme, bez dostojanstva i savesti.

Pročitajte još

Branko Miljković: Šest decenija od misterioznog odlaska princa poezije

Priča o Miki Antiću: Kako je večiti dečak boemskog Beograda izjavio ljubav Miri Stupici

Njegova dela doživela su tokom godina pomilovanje, te pisca deca danas čitaju i u Bosni i Hercegovini i u Srbiji, a njegova rodna kuća obnovljena je u okviru izgradnje Spomen područja “Bašta sljezove boje”.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi