Marko Janketić za 24sedam: Život mog oca je moj putokaz

09.12.2020

20:32 >> 15:35

0

Autor: Dejan Ćirić

Miša je stvarno bio sjajan roditelj i veoma dobar i plemenit čovek, ističe mladi glumac koga uskoro gledamo u novim, velikim ulogama

Marko Janketić za 24sedam: Život mog oca je moj putokaz
Promo/Aleksandar Letić, Branimir Milovanović

Serija „Ubice mog oca“ je talenat Marka Janketića predstavila u pravom svetlu, dajući mu prostor da, iz sezone u sezonu, sazreva kao umetnik i pruži igru koja ga je svrstala među trenutno najtraženije glumce u zemlji. Uvek noseći u sebi mudrost svog oca, velikog Miše Janketića, Marko je uporedo sa „Ubicama“ podjednako uspešno radio i na drugim projektima, pa se uskoro očekuju premijere njegova dva filma, u kojima je ostvario veoma zahtevne i kompleksne uloge. Jedan od njih je „Dara iz Jasenovca“ koji je i pre premijere u Srbiji postao aktuelan kao srpski kandidat za Oskara i Zlatni globus. Janketić u ovom ostvarenju igra Maksa Luburića, jednog od najozloglašenijih dželata Jasenovca, o čemu govori za naš portal, otkrivajući mnogo o ovoj ulozi i samom filmu, ali i novim stvarima koje priprema, uz osvrt na svoj privatni život i sećanje na slavnog oca.

O filmu „Dara iz Jasenovca“, kao kandidatu za dve najprestižnije svetske filmske nagrade – Oskar i Zlatni globus, tokom poslednjih dana se mnogo polemiše. Verujete li da ovo ostvarenje može da postigne uspeh u svetu?

Velika je to čast i veliki značaj, pre svega za sprsku kinematografiju, a posebno za film koji se bavi ovom vrlo delikatnom temom. Videćemo kako će se stvari odvijati, ogromna je konkurencija iz celog sveta, ali je ovo svakako veliki korak za našu filmsku umetnost. Još uvek nisam pogledao film, ali znam kako smo radili i mogu da kažem da je u pitanju jedno veoma kvalitetno i važno ostvarenje. Bio sam oduševljen scenarijom i načinom na koji je pakao logora Jasenovac predstavljen kroz perspektivu jedne devojčice, deteta koje proživljava nezamislivu strahotu. To je u ovoj priči najuzbudljivije, i u isto vreme najstrašnije. Svi smo jako želeli da se posao uradi najbolje moguće i vrlo smo ponosni što smo doprineli da se ovaj film snimi.

Pomenuli ste da je tema veoma osetljiva. Na koji način je, u tom smislu, pronađena adekvatna mera, kako u glumačkom izrazu cele ekipe, tako i u rediteljskom pristupu? Šta niste mogli, a šta ste morali?

Mislim da je scenario tu bio najvažniji. Jako dobro je napisan, i svi likovi, kako oni koji su postojali, tako i oni fiktivni, veoma dobro su povezani i uklopljeni u sam ambijent, koji je vrlo specifičan, i pre svega u radnju filma. Vrlo je teško napisati takvu priču i pronaći adekvatan put, način i meru koju ste pomenuli, ali su Nataša Drakulić i Gaga Antonijević to odradili maestralno. Mesecima sam, pripremajući se za ulogu, čitao o tim zločinima, koristeći dokumentaciju različitih arhiva. Imao sam puno materijala, i do detalja sam proučavao kako su ljudi živeli u logorima, u toliko nehumanim i strašnim uslovima, da ne govorim o svim načinima njihove likvidacije. Uopšte nije lako ni prijatno baviti se time i na kraju igrati takvu ulogu, posebno zato što je događaj istinit, pa su samim tim i emotivna i profesionalna težina i odgovornost mnogo veće.

Ova uloga je drugačija od svih vaših dosadašnjih. Šta glumac mora da pronađe u sebi da bi otelotvorio sirovo, nepatvoreno zlo u ljudskom biću?

Detaljno sam čitao različite biografije, pisane iz različitih uglova, kako naših, tako i hrvatskih i svetskih istoriografa, a posebno sam proučavao Maksa Luburića, koga igram u ovom filmu, i koji je, po mom mišljenju, bio psihopata. Mi, glumci, uvek pokušavamo da odbranimo lik koji tumačimo, njegov karakter, život, osobine i postupke, a to je u ovom slučaju bilo posebno teško. Pokušao sam da shvatim poreklo te mržnje koja je patološka do te mere da ti nemaš ni trunku samilosti i da si toliko perverzan u tim zločinima. To su zaista perverzni zločini! Nije mi bilo svejedno, ali to je zadatak svakog glumca, da iznese lik onako kako najbolje ume.

Kao Maks Luburić u filmu “Dara iz Jasenovca” Promo/ Aleksandar Letić i Branimir Milovanović

Koliko je važno, posebno u ovako kompleksnim i teškim ulogama, da čovek napravi emotivni otklon i ne ostane „zarobljen“ u toj psihozi samog lika, ali i potresne priče koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim?

Svaka uloga, čak i ona najmanja i, uslovno rečeno, najbeznačajnija ostavi trag u glumcu, tako da je i ova ostavila utisak na mene. Nemam nikakve traume naravno, ali je sve bilo toliko uverljivo tokom snimanja da prosto morate da se potrudite da napravite emotivnu distancu. Kompleks koji je u blizini Sombora izgrađen po uzoru na Jasenovac je toliko autentično napravljen da je već samo prisustvo na setu stvaralo osećaj kao da ste zaista u logoru. Stravično je kad vidite te barake, šine, vozove kojima dovoze ljude u prenatrpanim vagonima, a znate kako su se iživljavali nad njima i kako su ubijani. Čitava ta atmosfera, scenografija i sam ambijent je doprineo tome da čovek shvati u kom paklu su ti ljudi bili. Stekao sam utisak da su zločinci na logoraše gledali kao na insekte koje treba uništiti, a ne kao na ljudska bića. Tu nije postojao odnos čoveka prema čoveku, i to su zaista stravične stvari. S druge strane, podjednako je potresna borba tih ljudi da prežive na sve moguće načine, dan za danom, iako su svesni da izlaza nema. I to jeste izuzetno važna tema, o kojoj se  progovorilo posle 75 godina i na ovaj način, kroz film koji šalje snažnu poruku.

U filmu o Tomi Zdravkoviću, od kog se takođe mnogo očekuje, igrate Miku Antića. Dijametralno različita uloga od ove o kojoj smo govorili, ali opet bazirana na stvarnom liku. Kakvo iskustvo nosite sa tog snimanja?

To je bilo jedno zaista lepo snimanje. Moja uloga nije velika, ali je značajna, jer se kroz film prožima i boemska scena Beograda iz tog vremena, koja oslikava velike umetnike koji su voleli kafanu. Zoran Radmilović, Mika Antić i mnogi drugi Tomini prijatelji i kolege, koji su zajedno sa njim živeli, radili i družili se u kafani, prikazani su na jedan poseban način. Film ilustruje vreme njihovog stvaralaštva, ali i njihove živote koje su živeli punim plućima, i većina njih je na kraju tako i otišla. Ali oni nisu, uslovno rečeno, žalili. Voleli su takav život i ceo film je, u stvari, jedna romantizirana priča o životu velikih boema i umetnika koji su provocirali smrt na jedan lep način, ako se to tako može opisati. Oni su igrali tango smrti, i ta njihova hrabrost je i tada fascinirala ljude, kao što to čini i danas. Na kraju krajeva iz svega toga je proizilazila ta neverovatna emocija koju su oni imali, a koja se i sada prepoznaje, jer svi uživamo u toj seti i melanholiji, tom sevdahu.

Na setu filma “Toma” Promo/Aleksandar Kujučev

Šta su vam, kao umetniku, donele „Ubice mog oca“, najveći i najdugotrajniji projekat u vašoj dosadašnjoj karijeri?

Jedno veliko i dragoceno iskustvo, lepu dozu popularnosti i određenu zrelost u glumi. Trebalo bi da počnemo da snimamo petu sezonu, ali je sve još uvek neizvesno zbog cele ove situacije. Sada smo već kao porodica, vrlo smo uigrani i baš se radujem što ću ponovo snimati seriju. Donela mi je i jednu važnu nagradu, „Ljubiša Samardžić“ za najbolju glavnu mušku ulogu u sezoni 2018, i to je još jedna lepa, kako duhovna, tako i profesionalna satisfakcija.

Šta još, osim pomenutih ostvarenja, možemo najaviti kao izvesno u narednom periodu?

Trenutno snimam seriju koja će se na proleće emitovati na Prvoj televiziji, „Tri muškarca i tetka“, po uzoru na „Dva i po muškarca“, ali je drugačije adaptirana i prilagođena našem mentalitetu. Pavle Vučković režira, a glavne uloge igramo Milan Vasić, Seka Sablić, Petar Božović, Hristina Popović i ja. To je humoristička serija, zamišljena u početku kao sitkom, ali će ipak imati nešto jaču minutažu. Tu je i serija „Crna svadba“, koju sam radio za RTS.

ATA Images/Antonio Ahel

Intenzivno radite, u velikim ste projektima i kvalitetnim podelama. Jeste li zadovoljni ostvarenim i šta vam daje podstrek da uvek idete napred?

Trudim se da u svom poslu pronađem i duhovnu, i umetničku, i materijalnu satisfakciju. U poslednje vreme ovu profesiju ne doživljavam toliko kao umetnost, jer smatram da je umetnost u pozorištu, dok ju je na televiziji teže dostići. Televizija je ipak sublimat različitih rodova umetnosti, i književnosti, i muzike, fotografije, režije, mnogih segmenata, ali kada i u tom mediju dosegnemo umetnost, onda je to nešto stvarno specijalno i velika radost za sve nas koji se bavimo glumom. Živim i radim kao i svi ljudi u Srbiji i trudim se da budem zadovoljan. Nekad je to sa više, nekad sa manje uspeha.

Šta je ono najvažnije što vam je otac, veliki umetnik Miša Janketić, usadio u srce i to uvek nosite u sebi? 

Ceo njegov život je za mene jedan ogroman savet i putokaz. Način na koji je živeo, njegov filozofski stav prema životu, umetnosti i porodici je u meni ostavio dubok trag. On je stvarno bio sjajan roditelj i veoma dobar i plemenit čovek. Imao sam sreću da imam takvog oca, znam da je nemaju baš svi. Ne mogu da izdvojim nešto posebno i konkretno, ali su njegova moralna i duhovna vertikala, pored umetničkog dara, moj najvažniji smer i pomoć u životu i karijeri.

PROČITAJTE JOŠ: 

Nataša Ninković za 24sedam: Patnja, užas i nada u čoveka – 24sedam

Sve boje tuge: Milan Marić otkriva kako će postati Toma Zdravković – 24sedam

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi

Najčitanije Vesti