Sve boje tuge: Milan Marić otkriva kako će postati Toma Zdravković

Gotovo sve oči filmske publike trenutno su uprte u glumca Milana Marića, koji je, na iznenađenje mnogih, dobio glavnu ulogu u filmu o Tomi Zdravkoviću. Salve komentara ispratile su prvu objavljenu fotografiju Milana kao legendarnog pevača, ali ipak, kako vreme odmiče i prašina se polako sleže, a jezici se drže za zubima, svima postaje jasno da je ovaj umetnik pravi izbor za ulogu čoveka koji je bio ikona jednog vremena, ali i simbol tuge i tragičnosti života kojima je oslikao sve svoje pesme. Milan ne liči na Tomu, ali Milan oseća Tomu. U tome je suština! Njegova karijera je u velikom usponu, ali tu priču ostavljamo za neke buduće dane. Do tada, prenosimo vam ispovest glumca koji trenutno stvara možda i ulogu života, a svakako ulogu svog dosadašnjeg umetničkog puta.

Šta će film “Toma” otkriti o čuvenom umetniku, i u čemu će biti njegova posebnost?

Čini nam se da puno znamo o Tomi Zdravkoviću, jer znamo njegove pesme i nekoliko činjenica i anegdota iz njegovog boemskog života. To su sve segmenti koje će film povezati u celinu, ali i objasniti unutrašnji život i emotivna stanja iz kojih je Toma stvarao svoju umetnost i živeo umnogome ekscentričan život, za svoje vreme. Filmom želimo da damo odgovore na pitanja kako i zašto je Toma izrastao u ikonu jedne epohe, u kojim oklonostima i pod kojim uticajima je nastajala njegova vanvremenska muzika. Pravimo umetnički film, informativan, ali pre svega duboko emotivan.

Dobili ste ulogu koja nosi veliku odgovornost. Po čemu se ona najviše razlikuje od svih dosadašnjih, u umetničkom smislu, ali i kao izazov?

Igrao sam i ranije istorijske ličnosti, ali nikada do sada osobu koja je toliko prepoznatljiva, omiljena i bliska svim ljudima s prostora bivše Jugoslavije, gde god danas živeli. Moj prvi izazov je bio da se fizički transformišem i što više zaličim na Tomu, iako ne nameravam da ga imitiram. Igraću ga tako da upečatljivo iznesem sve faze u razvoju njegove ličnosti, karakteru i sentimentu, od dečaštva, mladosti, snage i slave, do poznih godina, bolesti i smrti. To je veliki raspon i glumačka kompleksnost s kojom se prvi put susrećem. Menjam se kako on gazi život, ili život njega.

Jeste li se, možda, zapitali – da li ću ovo moći, da li sam kao umetnik i čovek dovoljno zreo da otelotvorim jednu toliko specifičnu ličnost sa toliko burnim životom?

Naravno! Tokom priprema i pred sam početak snimanja bio sam veoma nesiguran, preispitivao sam i dovodio u pitanje sve, a najviše sebe. Dobra okolnost je to što je prva klapa pala u Valjevu, i što smo prve nedelje snimali tamo, izolovani od ostatka sveta. To je ekipi omogućilo da se međusobno upozna, stekne poverenje i uhvati pravi kurs. Već posle nekoliko snimajućih dana, shvatili smo da smo na putu da napravimo veoma dobru stvar i taj osećaj ushićenja nas je povezao na jedan neobičan način, a svakog od nas ohrabrio da se oslobodi i “pusti” u umetničkom smislu. Samo iz takve atmosfere mogu da nastanu vredna dela.

Na koji način ste pristupili formiranju lika čoveka koji je bio sve samo ne običan? Šta ste uzeli kao polaznu osnovu i na koji način ga nadograđujete?

Osnovna priča je jednostavna i jasna – talentovani dečak iz provincije izrasta u nacionalnu zvezdu, prelazi put od anonimnosti i siromaštva do neverovatne slave i svega što uz takav uspeh ide. To je okvir u koji smeštamo specifičnosti, detalje, nijanse, da bismo razumeli zašto su Tomin život i umetnost imali baš takav tok i koji odnosi i događaji su odredili njegov razvojni put. Priča o Tomi će biti autentična, ali će poruke filma biti univerzalne.

Šta vam najviše pomaže da razumete Tomu Zdravkovića? Da li je to isključivo njegova muzika, emocija, senzibilitet, ili su vam značile i priče koje ste slušali, knjige, snimci, razgovori sa njegovom porodicom i prijateljima?

Uprkos opštem utisku da Tomu svi dobro poznajemo, iz pesama koje su nas sa njim intimno povezale, zapravo je puno toga nepoznatog o njemu. Tek ukrštanjem svih dokumenata, materijala i svedočenja porodice i savremenika, razumevanjem vremena, vrednosnog sistema i društva u kome je živeo, sklopili smo mozaik i sada imamo jasnu sliku o ovom jedinstvenom čoveku, njegovim izborima, inspiraciji, snazi, ali i slabostima koje su ga obeležile. Toma je živeo ono što je pevao, i zato mu se veruje. Mislim da je u tome suština. Takođe, fascinira me činjenica da njegova smrt koincidira sa raspadom zemlje čija je ikona bio. Iako ta zemlja više ne postoji, u njenim ostacima, danas, svi znaju ko je Toma Zdravković.

Šta vas je posebno iznenadilo kada su u pitanju njegov život, karakter i emotivni sklop, a znate i osećate da to morate da “date” ovoj ulozi?

Na sceni i u javnom nastupu bio je veoma elegantan, miran i sveden. Ali njegov lični život, iz koga je, zapravo, nastala njegova muzika, bio je izuzetno buran i nimalo jednostavan. Obilovao je oscilacijama, strastima, zvezdanim, ali i mračnim epizodama. Prerano je otišao. Platio je visok danak turbulentnog i nestalnog života. Da bi se zaista razumeo, mora se zaroniti duboko u njegovu dušu i izvući sve ono što je, na prvi pogled, bilo skriveno od svih.

Toma je bio i ostao enigma, mit, nedorečena i nedovršena priča. U sebi je nosio mnogo ljubavi, ali i mnogo bola, tuge i tragičnosti. Mnogo destrukcije i poroka. Kako pronalazite meru u doživljaju i ekspresiji svega pomenutog?  

Probam različite stvari, dok ne pronađem nijansu koju tražim. U ovom liku ima puno promena i svaka zahteva promišljanje i prilagođavanje, nijansiranje. Mnogo mi u tome pomaže razumevanje konteksta, trenutka u kome se određene scene dešavaju, od šezdesetih do devedesetih godina prošlog veka. Svaka od tih dekada ima specifične društvene okolnosti i odnose, preovlađujuću estetiku, koje onda kombinujem sa fazama u Tominom ličnom razvoju.

Koje su osnovne indikacije koje ste dobili od Dragana Bjelogrlića, a koje su one koje vam daje unutrašnji, umetnički osećaj?

Od Bjele i reditelja Zorana Lisinca sam, pre svega, dobio jasnu viziju o tome kakav film pravimo, šta želimo da ispričamo svetu i kojim umetničkim izrazom. To je meni, i svima u ekipi, dalo veliku sliku koju sada popunjavamo, igrajući se i istražujući, ali bez straha da ćemo se izgubiti, jer znamo gde želimo da stignemo i koji nam je cilj.

Da li ćemo u filmu slušati originalne Tomine pesme ili vi pevate njegove hitove, i koliko vam je u tom segmentu pomogao Željko Joksimović?

Željko radi muziku za film i moram da priznam da sam fasciniran. I ranije sam ga cenio kao vrhunskog umetnika, ali mi je ova saradnja sa njim omogućila da spoznam sav raspon njegovog talenta i umeća. Slušaćemo neverovatnu muziku, samo to ću vam sada reći. Ne pevam ja, glas mi je pozajmio profesionalac.

Mnogo polemike se vodilo o vašoj ulozi i ulozi Tamare Dragičević, koja igra Silvanu Armenulić, jer je javnost bila iznenađena izborom. Na kakve reakcije ste vi naišli, i da li se uopšte obazirete na tuđa mišljenja?

Ne bih bio iskren kada bih rekao da me je baš briga šta ljudi misle, jer igram za publiku i njihov sud je, na kraju, najvažniji. Prve primedbe su stigle zbog fizičke nepodudarnosti Tome i mene, i to ćemo, jednim delom, rešiti maskom. Ali važno je da ljudi razumeju da meni nije zadatak da imitiram Tomu, već da odigram njegovu ličnost. Izgled je tu samo deo posla. Voleo bih da ljudi bez predrasuda i otvorenog srca pogledaju film i da onda dobijemo iskrene kritike.

Koja je vaša omiljena pesma Tome Zdravkovića, i zbog čega?

Zaista mi je teško da izdvojim samo jednu. Recimo da najčešće puštam “Tužno leto”, ali onda nastavim niz…

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi