Jovo Maksić za 24sedam: Fašizam nije umro, samo je umotan u lep celofan
Lako je ubaciti crva u naš narod, laki smo za manipulisanje. Lako nas je zavaditi kao decu. To se obilato koristi i to mi daje neku vrstu strepnje. Pomenuću
Porodični raskol kroz koji se prelamaju različiti pogledi na svet, tradicionalni i moralni, nerazumevanje i isključivost, u predvečerje Drugog svetskog rata, nadirućeg fašizma, tema je predstave “Divlje meso“, po tekstu Gorana Stefanovskog, u režiji Jagoša Markovića čija je premijera večeras na sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Glavu kuće igra Jovo Maksić, glumac koji je svoje glumačko umeće i jedinstveni izraz pokazao u mnogim zapaženim projektima do sada – uključujući i “Kosti”, “Daru iz Jasenovca”, “Oca”, “Tajne vinove loze”, dok je u pozorištu igrao u velikim komadima poput “Sumrak bogova”, “Ružni, prljavi, zli”… ranije u “Bunaru”, što mu je donelo i Sterijinu nagradu.
Na početku razgovora za 24sedam pitamo kakav je taj naš narod i naš mentalitet kome nije potrebna aktuelizacija ni nakon 40 godina od kada je komad napisan.
– Volim naš narod, to naše ne bih menjao, jer smo mi i opstali zbog te naše ludosti, ekstremnosti i u ljubavi i u mržnji. U pet minuta možemo da se potučemo, posle toga da se grlimo, zajedno pijemo i plačemo. Izvinjavamo se, pa se opet svađamo i sve ukrug. Mislim da smo jedino tako i mogli da opstanemo. Druga je stvar što danas ljudi polako gube empatiju jedni prema drugima i što smo podložni uticaju sa strane, ali u negativnom smislu. Baš zbog toga će jedan manipulator vrlo lako s takvim ljudima da manipuliše. To je loša strana našeg mentaliteta. Vide i prepoznaju i onda i iskoriste toliki raspon emocija koje su, pogotovo na Zapadu, sulude i nepoznate. Vrlo je teško do jednog hladnog čoveka probiti se, dok mi sve primamo oberučke, obradujemo se svakome, a ne vidimo šta je iza toga, samo pomislimo: “Biće nešto”. E onda tugujemo, to je ono što znamo – da iskreno tugujemo, kao i da volimo. Iskreno, iz duše i to ne bih menjao. Menjao bih samo taj neki mentalni sklop, kad bismo bili samo malo oprezniji, da malo više volimo sebe. Laki smo za manipulisanje, to je neka naivnost i propast.
Raspad porodice je lakmus papir za stanja u državi. Koliko je teško danas biti roditelj?
Porodica je mali ogled te jedne države. Tu se zapravo vidi sve, jer ona je stub jedne države. Kroz porodicu vidimo u kakvom je stanju država. Taj otac (u predstavi), koji je život svoj ostavio, razboleo se. Pao je s krova da bi sinovima sagradio kuću i svako njihovo ponašanje koje nije kako je on zacrtao je za njega propast. To fanatično vezivanje za kuću, za krov, vezivanje dece za tu kuću može biti jako kontraproduktivno. Decu treba odgajati da budu slobodna, dati im tu slobodu, jer će se ona sa dobrim vaspitanjem u jednom momentu vratiti. Ako ih vežete za kuću zamrzeće vas jer je to vrsta prisile. Ne osećaju se kao kreativna bića. Kao i u ovoj predstavi, svi mislimo da su roditelji glavna uloga, to mi kao roditelji mislimo, ali nismo, deca su. I moja deca su meni glavna uloga i treba da je imaju u mojoj porodici.
Verujete li u mlade danas?
Moram da verujem, kako da ne verujem, evo primer su ovi mladi glumci u predstavi, uz njih se odmah osećam i mlađe i vitalnije i sposobnije. Mi smo radili težak komad, gde je curela krv, meso, znoj, i idemo od ljubavi, do mržnje, prezira, bukvalno se za guše hvatamo, a van toga smo se sve više voleli. Divni ljudi i divna budućnost. Oni nas sad poštuju kao starije kolege, a ja im kažem da ja u njihovim godinama nisam bio ni prići njima.
Ipak, na mladima je teret prošlosti, a sve više se otvaraju ponovo te teme… A istorija nas, čini se, ne uči…
To je usud. Lako je ubaciti crva u naš narod, zato i kažem laki smo za manipulisanje. Lako nas je zavaditi kao decu. To se obilato koristi i to mi daje neku vrstu strepnje. Pomenuću Arčibalda Rajsa koji kaže: “Srbi, čuvajte se sebe”. Mi smo oduvek krivi sami za sebe. Ne može neko biti kriv što je pokušao da me prevari, mogu da mu samo kažem: “Sram te bilo”, a ako uspe da me prevari, sam sam kriv. Isto je i sa manipulacijom.
Kada izađete iz tako teškog procesa kao što je ova predstava, šta ostane u vama?
Vidim to kao jednu vrstu katarze. Mi sa probe i predstave bukvalno izađemo prazni. To jeste lepota ovog posla. Ostaviš sebe na tim probama, daš se toj predstavi, daš se tim ljudima. Najlepša je ljubav među nama. Budemo prazni i umorni, ali opet i puni te ljubavi i poštovanja jedni prema drugima.
Završili ste nedavno snimanje filma “Trag divljači” čiji je scenario rađen na osnovu književnih likova Živojina Žike Pavlovića i bavi se periodom sedamdesetih godina. Taj period i dešavanja bila su na neki način i klica onoga što će se kasnije dešavati na ovim prostorima. Kako vi to vidite?
To je početak raspada. Smena generacija, UDBE… U jednom momentu se i kaže: “Više si pobio nego Švabe i Četnici”… Posle rata se desilo toliko zločina koji su mirnim životom prikriveni. Smena tih generacija, smena svega. Tu se sve videlo, počeo život kada je došlo novo doba, a krenulo je isto kao i ono što je bilo pre. Oni koji su došli dobili su moć… Šta si dobio? Ništa, samo drugačiju viziju. Isto vam je i danas, fašizam nije umro, on je u drugom obliku, perfidnijem, umotan u lep celofan, serviran kroz korporacije, svetlucanje… Kao i devedesetih. Zato je ovaj film jako bitan jer se kroz kriminalističku priču, jednog slučaja ubistva, otkriva jedna dublja pozadina svega toga, otkriva se istorija. Kada sam pročitao, rekao sam to je naznaka početka kraja jednog sistema, a to se videlo devedesetih.
Nažalost, i vi u vašem ličnom iskustvu imate “Oluju”. S kojim osećanjem gledate na sve to danas?
Ne volim da gledam život kroz tamne naočare. Volim kroz svetle, ružičaste. Danas imam sreće da se bavim ovim poslom da mogu to sve loše što se događalo da iskoristim na najbolji mogući način. Da iz tog nekog zla uspem da izvučem nešto dobro, i to mi danas služi kao veliko iskustvo koje mogu da pretočim u neku emociju u ovom poslu. Tako ću da vam odgovorim. Vremena se menjaju, a mi moramo da ostanemo ljudi.
Pročitajte još
Kad smo već kod toga, nedavno je izašao i spot protiv govora mržnje koji ne jenjava. U njemu su učestvovali Goran Bogdan, Severina i Hristina Popović. Šta ili ko utiče na širenje takvih govora i kako vi to doživljavate?
Razumni smo ljudi, hajde da ne slušamo šta nam govore sa strane. Niko ne treba da nas tera u bratstvo i jedinstvo, kao što niko meni ne može da otme mog Gorana Bogdana. To je najbolji čovek kojeg znam. Eto, on je Hrvat. Niko ne može da mi ga otme. Mogu da nas strpaju ne znam ni ja gde, mi ćemo se voleti uvek. Daj da mi sami odredimo ko smo i šta smo, da se družim s onim s kim ja hoću, neću niko da mi određuje. Eto, imali smo Jugoslaviju, pa su došli neki koji stvaraju Evropsku uniju, pandan Jugoslaviji, kako bi nas rascepali, pa bi opet nešto da nas sastavljaju. Ljudi više nemaju ni snage, ni nerava. Zato, neka bude kako mora. Meni te granice ništa neće značiti za mog čoveka koji je tamo preko. Ja ću da ga volim. Meni je Goran Bogdan brat i može da bude sto granica između nas. On je čovek pre svega, najbolji kojeg znam, i to mi je najvažnije.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari