Marija Jelić za 24sedam: Od gubljenja kofera po aerodromima, do najvećih scena sveta na kojima se desi da spadne cipela (FOTO)

Praznici su prošli i sada realnije možemo da pogledamo u buduće dane koji su pred nama i možda početi da ostvarujemo želje i planove koje smo zamislili u novogodišnjoj noći. Ipak, još malo magije neće škoditi, a ni ova priča o tome kako se želje ostvaruju i koliko je važno zaista verovati u njih. Januarski intervjui sa Marijom Jelić postali su tradicija koju ne želimo da prekidamo, jer uvek saznamo nešto novo, uvek se kroz priču provuče nešto što ostaje, iz čega možemo da izvučemo lepu pouku. Tako je i ovog puta. Marija nas ponovo vodi kroz svoj život i umetnost na jedan poseban način, uvek drugačiji i zanimljiv, uz njen jedinstveni šarm koji svemu daje posebnu draž.

Marija Erdelji

2025. godina je bila veoma uspešna u vašoj karijeri. Šta je najznačajnije što vam je donela, a čemu se rado vraćate, jer predstavlja jedan od najblistavijih trenutaka koji ćete uvek pamtiti?

U prethodnoj godini imala sam zaista veliki broj nastupa u čak dvanaest zemalja. Ono što bih posebno izdvojila jeste moj debi u nekoliko novih uloga, pre svega Madam Baterflaj, koju sam pevala kako u Nacionalnoj operi u Severnoj Makedoniji, tako i u Italiji, u Tarantu. Takođe bih izdvojila i Pajace, moj debi u ulozi Nede, u Heraklionu u Grčkoj. Poseban utisak na mene ostavilo je izvođenje Verdijevog Rekvijema, izuzetno zahtevnog dela, koje sam pevala i u Bolonji i u Rimu. Sve su to novine koje su obeležile moju prethodnu godinu. Naravno, pevala sam i Tosku, jednu od mojih omiljenih uloga. Bilo je mnogo divnih koncerata i zaista sam zahvalna na svim prilikama koje sam imala da pevam tokom prethodne godine.

Unutrašnji mir

Na ličnom nivou, šta je vam je donelo najviše radosti, bez obzira na to da li je u pitanju detalj iz privatnog života ili nešto što se dogodilo vezano za nastupe, a da je samo za vas bilo veoma dragoceno?

Mislim da je ono što mi je intimno najdraže, kao i kod svakog čoveka, upravo taj unutrašnji rast. U okviru umetnosti kojom se bavim, osećam da rastem svakoga dana, mnogo učim, razmišljam i razvijam se kroz svaku ulogu i svaki nastup. To je, možda, jedan od najvećih blagoslova profesije kojom se bavim. Verujem da i u drugim profesijama svako od nas može, na sličan način, da se adekvatno odnosi prema sebi u smislu svakodnevnog rasta i razvoja. Na kraju dana, smatram da je najvažnije postići taj nivo unutrašnjeg mira. Mislim da sam u prethodnoj godini zaista uspela da ga pronađem i očuvam, bez obzira na veliki broj nastupa, njihovu zahtevnost, stalna putovanja i prelazak iz jedne produkcije u drugu, sa koncerta na koncert. Shvatila sam koliko je važno imati taj mir u sebi.

Promo/Danilo Pavlović

Koja opera koju ste gledali u prošloj godini vas je očarala i zbog čega?

Nažalost, ne mogu da se pohvalim time da sam u prethodnoj godini pogledala veliki broj opera, jer sam bila u konstantnim probama. U periodima kada nisam radila na sopstvenim produkcijama, trudila sam se da se odmorim. Često sam posećivala muzeje, jer sam u jednom trenutku bila prilično zasićena muzikom i smatrala sam da mi je takav odmak zaista neophodan. Imala sam priliku da obiđem brojne muzeje u različitim zemljama, od Japana, Poljske i Grčke, do Italije i Sjedinjenih Američkih Država. U narednoj godini bih, svakako, volela da imam više vremena za obilazak operskih kuća i da pogledam sjajne nove operske produkcije.

Nove velike uloge po celom svetu

2026. godina, sudeći po planovima, donosi mnogo toga. Šta možemo da otkrijemo i čemu se najviše radujete?

Pre svega, veoma sam srećna što je moj kalendar za narednu godinu gotovo u potpunosti popunjen novim produkcijama, novim naslovima i novim ulogama. Posebno se radujem debiju u ulozi sestre Anđelike u Pučinijevoj operi Sestra Anđelika, koji me već u januaru očekuje u Operi Karolina u Šarlotu. Spremam Leonoru u Verdijevom Trubaduru, a očekuju me i nastup u ulozi Madalene u Đordanovoj Andre Šenije u Čileu. Ponovo ću se vratiti i Verdijevoj Kavaleriji rustikani, odnosno ulozi Santuce, a pevaću i ulogu Liu u Pučinijevoj Turandot. Preda mnom je godina ispunjena divnim produkcijama i koncertima. Radujem se prilici da učim nove uloge i da, nastupajući u različitim zemljama, upoznajem brojne kolege sa značajnim međunarodnim karijerama. Posebna mi je čast što sa njima mogu da delim scenu.

Foto: Privatna arhiva Marije Jelić

Bavite se veličanstvenom umetnošću. Nastupate širom sveta. Kako ta umetnost opstaje u ovom surovom vremenu koje je zahvatilo celu planetu, vremenu prepunom ratova, haosa I bezumlja?

Zaista verujem da će umetnost uvek opstajati. Naravno, u vremenima globalnih kriza to nije lako i takve okolnosti neminovno donose brojne poteškoće. Ipak, umetnost je duhovna hrana ljudi i kao takva mora da opstane. Ono što jeste izazovno jeste dolaziti iz male zemlje, ali smatram da imamo mnogo razloga za ponos. Imamo izuzetne i uspešne ljude u svim oblastima koji našu zemlju predstavljaju svetu na najbolji mogući način. Za mene je velika čast što sam već u relativno mladim godinama imala priliku da pevam u 26 zemalja i u brojnim ulogama, i iskreno se nadam da ću tim putem nastaviti i u budućnosti.

Zvezda vodilja

Nisam imao priliku do sada da vas pitam, ko vam je uzor u karijeri? Koja imena i zbog čega izdvajate kao neprikosnovena u operi?

Ne mogu da kažem da imam jednog konkretnog uzora u karijeri, ali svakako postoje umetnici 20. veka koje izuzetno poštujem i koji su mi na neki način bili zvezda vodilja. Među sopranima to su, naravno, Marija Kalas, Renata Tebaldi, Leontin Prajs i Marija Kijara. Od ostalih pevača posebno bih izdvojila Lućana Pavarotija, Del Monaka… Naravno i Plasida Dominga, sa kojim sam imala priliku i da nastupam. Postoji zaista veliki broj sjajnih umetnika od kojih sam, slušajući ih, mnogo naučila – o stilu, načinu fraziranja i muzičkom izrazu. Oni su u velikoj meri produbljivali i moju ljubav prema operi.

Promo/Danilo Pavlović

Koga ste od svetskih zvezda imali priliku da upoznate i kakav utisak su ostavile na vas?

Imala sam priliku da mnoge od tih umetnika zaista dobro upoznam. Nastupala sam sa Plasidom Domingom, Elinom Garančom, Džonatanom Tetelmanom i Hozeom Kurom. Na mom poslednjem koncertu, kojim je otvorena sezona u Operi Karolina, u publici je bila i Deniz Grejvs, izuzetna američka mecosopranistkinja, koja trenutno nastupa u Metropoliten operi. Zaista sam imala priliku da upoznam mnoge velike umetnike i svaki od njih je poseban na svoj način. Biti istinski umetnik zahteva upravo tu posebnost i sposobnost da se zrači jednom jedinstvenom energijom.

Brze karijere su kratkog daha

Znam da sebe nikada ne nazivate i ne smatrate divom, ali vaša karijera, uspeh, talenat i dosadašnja postignuća su impresivni. Sve velike operske pevačice jesu, na jedan način, bile dive. I vi na sceni odajete taj snažan utisak, emociju, snagu, pojavu i harizmu. Kako reagujete na komplimente na koje sigurno nailazite širom sveta?

Meni je najvažnije da sam ja zadovoljna svojim nastupom, kao i moji saradnici koji me angažuju. Često se dešava da se u većinu kuća u kojima pevam ponovo vraćam, što mi je jasan pokazatelj da su i publika i teatri zadovoljni. Na kraju gotovo svake predstave prisutne su ovacije, koje nam daju dragocenu povratnu informaciju da ono što radimo ima smisla i da je urađeno na pravi način. Kritike su, naravno, izuzetno važne i srećna sam što su do sada uglavnom bile veoma dobre za predstave u kojima sam nastupala. Ipak, živimo u vremenu interneta i globalizacije, gde svako može sebe da proglasi čime god želi. Smatram da se na sceni sve jasno vidi i da je za dugu i stabilnu karijeru neophodan postepen, ozbiljan umetnički razvoj. Sve što je instant i isključivo marketinški isforsirano, bez pravog umetničkog kvaliteta i kredibiliteta, ne može da opstane. Društvene mreže i savremena propaganda to danas omogućavaju, ali verujem da prava umetnost uvek pronađe svoj put i da samo ljudi sa stvarnim kvalitetom mogu dugoročno da opstanu. Brze karijere, bez umetničkog pokrića, vrlo su kratkog daha.

Promo/Marko Ugarković

Šta je bilo najsmešnije, a šta najozbiljnije što se dogodilo na nekom od vaših nastupa, nepredvidivo i neplanirano?

Uvek postoje nepredvidive situacije: da vam tokom predstave spadne cipela, pa morate nekako da je vratite, ili da se kostim negde zakači. Takve stvari su gotovo sastavni deo posla i dešavaju se na velikom broju nastupa. Ono što je, na žalost, obeležilo ovu godinu za mene bilo je nekoliko slučajeva gubitka kofera na aerodromima, što je predstavljalo zaista ozbiljne poteškoće. Ipak, s vremenom naučite da se prilagođavate raznim neugodnim i nepredvidivim situacijama – to je jednostavno deo ovog posla.

Koja uloga vam je još uvek nedostižna, ali znate da ćete je jednog dana odigrati?

Ne postoje dostižne i nedostižne uloge. Postoje samo uloge za koje u određenom trenutku još niste spremni, bilo vokalno, bilo psihološki, jer neke zahtevaju posebnu tehničku spremnost i umetničku zrelost. Zato verujem da postoje uloge koje me čekaju u budućnosti. Smatram da mi dolaze u pravom trenutku, onda kada sam za njih spremna i kada kroz njih mogu da naučim nešto novo, kako o samim likovima, tako i o radu na sebi.

Opera "Toska", SNP Promo/Marija Erdelji

Sreća je u malim stvarima

Ko je Marija Jelić danas kada siđe sa scene? Šta se možda promenilo nabolje od našeg prošlogodišnjeg intervjua, a šta još uvek niste uspeli da prevaziđete kada su karijera i privatni život u pitanju?

Ja sam obična devojka koja pokušava da dobro radi svoj posao. Uvek mnogo radim na sebi, učim svakodnevno i redovno vežbam. Trudim se da pronađem balans između karijere i privatnog života. To nije uvek lako, ali je svakako dostižno. Verujem da svako od nas postiže najveći uspeh kada nađe ravnotežu u životu, jer čovek je sastavljen od nekoliko delova: emocionalnog, socijalnog, profesionalnog i ličnog. Svaki deo je zastupljen u različitim procentima, zavisno od životnih prioriteta. Moj prioritet je balans, jer smatram da sve što radim u životu doprinosi mojoj sreći. Istovremeno se trudim da moj privatni život ne trpi. Iako to nije lako, verujem da sam na pravom putu da pronađem tu ravnotežu. Pronalaženje životne misije ne znači samo da znate šta želite da postignete spolja, već i da razumete ko ste unutra. Kada čovek prepozna ono što ga istinski pokreće, svaka odluka, svaki izbor i svaka obaveza dobija smisao. Balans tada prestaje da bude samo raspodela vremena između karijere i privatnog života – on postaje sklad između unutrašnjih vrednosti i spoljnog delovanja. Ikigai nas uči da prava snaga leži u toj harmoniji: u životu u kojem ono što volimo, ono u čemu smo dobri, ono što svetu treba i ono što nas nagrađuje – rade zajedno, u savršenom spoju smisla i radosti.

Promo/Nebojša Babić

Šta čini sreću u ovom trenutku vašeg života?

Sreću pronalazim u malim stvarima, u svakodnevici – u svakom danu kada ustanete i shvatite da ste, pre svega, živi. Na tome treba biti zahvalan. Život sam po sebi je dar, i u njemu leži sreća; život je lep. Nakon što sam mnogo putovala, učila i završavala fakultete, shvatila sam da prava sreća leži upravo u tim malim stvarima: u ljudima koji vas vole i koje vi volite, u svakodnevnim trenucima, i u unutrašnjem miru.

Šta biste voleli da podelimo kada budemo radili sledeći intervju?

Volela bih da govorimo o lepšem svetu – svetu mira, u kojem ljudi žive u skladu, bez svađa i podela, raduju se svakom danu i posvećuju pažnju sebi, svom zdravlju i svom rastu. Da se trudimo da svakog dana budemo bolji ljudi, da pomažemo onima oko sebe i doprinosimo stvaranju društva zasnovanog na razumevanju i zajedništvu. Sanjam o svetu u kojem vlada harmonija, gde ljudi cene jedni druge, gde svi mogu biti srećni i gde zajedno gradimo zajednicu u kojoj se radost i dobrota prenose s generacije na generaciju.

Bonus video:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi