Zamenjen na rođenju, opsednut Hitlerom i ženama, zatvaran u ormaru: Mračni život Ingmara Bergmana

Ernst Ingmar Bergman bio je švedski filmski, pozorišni i televizijski režiser, scenarista i producent. Priznat je kao jedan od najveštijih i najuticajnih filmskih režisera svih vremena. Istorija filma bez njega je nezamisliva.

Za svoj rad dobio je niz priznanja, između ostalog nagrađen je i sa tri Oskara. Filmski festival u Kanu mu je 1997. godine dodelio „Palmu nad palmama“, što je drugim rečima odlikovanje za najboljeg režisera svih vremena.

Režirao je preko 60 filmova i dokumentarnih ostvarenja za bioskopska izdanja i televiziju, a za većinu njih je napisao i scenario. Kao reditelj potpisao je i preko 170 pozorišnih predstava. Njegovi filmovi se obično bave smrću, bolešću, verom, izdajom, sumornošću i ludilom. Pisao je i sećanja i dnevnike i ostavio ogroman broj zapisa koji do danas nisu u potpunosti istraženi.

Bergman je u svojim filmovima inscenirao bojno polje osećanja sa ponekad neizdrživim intenzitetom. Nije štedeo gledaoce. Bio je jedan od prvih koji je erotiku i seksualnost otvoreno prikazivao kao niko do tada. On je povezao ljudske emocije sa pitanjem smisla života. Pitanje bolesti i smrti, i da li religija zaista pomaže čoveku, traženje boga, sve su to teme koje su ga zaokupljale. On je ostavio svoje viđenje stvari, dok su njegovi saradnici često drukčije videli i njega i njegovo delo.

Slavni reditelj je rođen na današnji dan, 14. jula 1918. godine u Upsali, u Švedskoj, kao sin Erika Bergmana, luteranskog sveštenika, a kasnije kapelana kralja Švedske i Karin, medicinske sestre koja je, takođe, imala valonske korene. Odrastao je sa svojim starijim bratom Dagom i sestrom Margaritom okružen verskom slikom i diskusijom. Njegov otac je bio konzervativan parohijski sveštenik sa strogim roditeljskim vaspitavanjem. Ingmar je zatvaran u mračnim ormarima za “prekršaje”, kao što je enureza od koje je patio u detinjstvu. „Dok je otac propovedao, molio, pevao ili slušao“, Ingmar je napisao u svojoj autobiografskoj knjizi „Čarobna lampa“:

„Posvetio sam interes misteriji crkvenog sveta malih lukova, debelih zidova, mirisu večnosti, obojenih sunčevih svetlosti iznad najčudnijih vegetacija srednjovekovnih slika i urezanih figura na plafonima i zidovima. Bilo je svega što jedna mašta može da poželi – anđeli, sveci, zmajevi, proroci, đavoli, ljudi.“

Iako je odrastao u pobožnom luteranskom domaćinstvu, Bergman je kasnije izjavio da je veru izgubio u osmoj godini života i da se samo pomirio sa ovom činjenicom dok je režirao film „Zimsko svetlo“. Njegovo interesovanje za pozorište i film počelo je rano. U devetoj godini menjao je olovne vojnike za čarobnu lampu koja je promenila tok njegovog života. On je stvorio, igrajući se sa svojim igračkama, privatni svet u kojem se osećao potpuno. Pravio je sopstvene dekoracije, marionete i svetlosne efekte dajući marionetama uloge u Strindbergovim pozorišnim komadima u kojima je on govorio tekst.

Godine 1936. poslat je u Nemačku na letnji raspust sa porodičnim prijateljima. Prisustvovao je mitingu nacista u Vajmaru na kojem je video Adolfa Hitlera. Kasnije je pisao u „Čarobnoj lampi“ o poseti Nemačkoj, opisujući kako je nemačka porodica stavila Hitlerov portret na zid iznad njegovog kreveta i da je „mnogo godina bio na strani Hitlera, oduševljen njegovim uspehom i tužan zbog njegovih poraza.“ Bergman je prokomentarisao da je „Hitler bio neverovatno harizmatičan. Elektrifikovao je publiku… Nacizam koji sam video izgledao je zabavno i mladalački“.

Godinu dana kasnije upisao je umetnost i književnost na Stokholskom univerzitetu. Većinu vremena proveo je u studentskom pozorištu i postao je “pravi filmski zavisnik”. Iako nije diplomirao, napisao je brojne pozorišne predstave, kao i opere, i postao asistent režisera u pozorištu. 1942. godine ponuđeno mu je da režira jednu od svojih predstava, „Kasparova smrt“. Poznata  produkcijska kuća mu je posle toga ponudila posao scenariste.

Bergmanova filmska karijera počela je 1941, sa njegovim preuređenim scenarijima, ali njegov prvi uspeh desio se 1944. kada je napisao scenario za „Mučenje“, film u režiji Alfa Šeberga. Tokom narednih deset godina, režirao je i napisao više od deset filmova uključujući „Zatvor“ iz 1949, „Strugotine i šljokice“ i „Leto sa Monikom“, oba iz 1953. godine. Svetsku slavu mu je doneo film “Osmesi letnje noći” koji je na festivalu u Kanu dobio nagradu kao najbolja komedija. Sledeće godine ponovo se pojavio u Kanu sa “Sedmim pečatom” koji nije osvojio Gran-pri već specijalnu nagradu žirija, ali je bio moralni pobednik. Od tada se Bergman ustoličio kao filmski umetnik kome su se kasnije klanjala najveća imena savremenog svetskog filma od Andreja Tarkovskog, preko Roberta Altmana do Vudija Alena, koji je povodom proslave 70. Bergmanovog rođendana izjavio da je on, “kada se sve uzme u obzir, najveći filmski umetnik od pronalaska filmske kamere”.

Zvezdani period u Bergmanovoj karijeri bile su sedamdesete i osamdesete godine 20. veka, kada su njegovi filmovi “Divlje jagode”, “Devičanski izvor”, “Tišina”, “Persona”, “Krici i šaputanja”, “Jesenja sonata”, “Fani i Aleksandar”… redovno dobijali nominacije za Oskara u više kategorija i osvajali ih za režiju, scenario i pojedine uloge.

Reditelju je dodeljena nagrada za životno delo Američke filmske akademije i tri Oskara za najbolje strane filmove (“Devičanski izvor”, “Kroz tamno staklo” i “Fani i Aleksandar”). Njegovi filmovi su osvajali najvažnija priznanja koja se dodeljuju “sedmoj umetnosti” u svetu, sve do poslednjeg koji je ušao u najuži izbor za najbolji evropski film.

Režirao je samo tri filma koji nisu bila producirana u Švedskoj, i jedan od njih je bio “Jesenja sonata”. U njemu su igrale Ingrid Bergman (sa kojom nije bio u srodstvu) i Liv Ulman, norveška glumica koja je dugo godina bila njegova muza i životna saputnica, a i majka njegove ćerke. Poznat kao režiser koji je posebnu pažnju posvećivao radu sa glumcima, Bergman je formirao svoju “glumačku trupu” u kojoj su stalni članovi bili Maks fon Sidou, Bibi Anderson, Harier Anderson, Erland Jozefson, Ingrid Tulin. Poslednja im se priključila Ulmanova, i oni su svi igrali u većini njegovih filmova, kao i u pozorišnim i televizijskim projektima koje je režirao.

Bergman je mogao je da ima sasvim drugačiju sudbinu, da nije zamenjen na rođenju. Prema pisanju švedskog lista “Dagens niheter”, čuveni sineasta je bio zamenjen na rođenju. Navodno, postoje testovi DNK koji potvrđuju da Karin Bergman nije bila njegova biološka majka. Nakon smrti čuvenog umetnika, njegova rođaka Veronika Ralston tražila je da se obave testovi DNK, pošto je u jednoj knjizi pročitala o ovoj kontroverznoj tezi. Ona je tvrdila da je Karin Bergman bila bolesna na porođaju i da nije sigurno da je dete preživelo, te da je rediteljev otac zamenio bebu sinom koji je imao sa drugom ženom.

Bergmanov odnos prema ženama takođe je tema za sebe. Imao je brojne brakove, ljubavnice, često nekoliko istovremeno. To je tematizovao u svojim filmovima. Francuski književni nobelovac Mari Gustav le Klezio kaže da je to tako jer je „za njega umetnost tkivo od laži, ljubomore, erotskih igrica i polukomičnih i polutragičnih drama, koje izrode jasnovideću inteligenciju, koja je poput bojnog polja na kojem nema ništa da se osvoji, a na kojem se želi sve zadržati“.

Pročitajte još

Garbo: Mona Liza 20. veka koja se nikad nije smejala

Od početka 1960-ih, većinu svog života proveo je na švedskom ostrvu Faro, gde je snimio nekoliko filmova. Iz posla se povukao krajem 2003. godine. Tri godine kasnije imao je operaciju kuka od koje se teško oporavljao. Umro je mirno, u snu, u svom domu na ostrvu, 30. jula 2007, u 89 godini života, istog dana kad je umro još jedan slavni reditelj, Mikelanđelo Antonioni. Sahranjen je na ostrvu, 18. avgusta, na privatnoj ceremoniji. Mesto na groblju pripremljeno je za njega pod strogom tajnom.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi