Predrag Ejdus: Cinični šmeker koji je promenio pozorište

24.07.2021

20:35 >> 20:53

0

Autor: Dejan Ćirić

Siguran sam da sam se trudio celog svog života da ne budem zao. Mislim da se, iako možda grešim, loš čovek vidi. Vidi se u životu. Vidi se na sceni. Vidi

Predrag Ejdus: Cinični šmeker koji je promenio pozorište
Predrag Ejdus, Predstava "Mletački trgovac", JDP Promo/Nenad Petrović

Umetnik. Gospodin. Šmeker. Ličnost. Šarmer. Habitus. Talenat. Bard. Glumac koji je razumeo svoju umetnost. Peca Ejdus. Ali samo za one koji su sa njim delili scenu, znoj i suze, replike i rešenja, daske i mizanscene, tišinu i aplauze, bitke u tekstovima, suočavanja licem u lice u emocijama, kadrove, trijumfe i poraze. Za one koji su sa njim delili život. Za nas, ostale – Predrag Ejdus. Jedan od naših najvećih glumaca!

Predrag Ejdus ATAImages/Stefan Tomašević

„Kada sam ušao u svet glume, shvatio sam da je to nešto što je jako uzbudljivo, nešto što je, na neki način, možda i opasno, ali nešto što je obogatilo moj emocionalni i intelektualni život. Kao i moralno-etičke kodove koje sam primao tokom rada, jer smatram da je etički kodeks nešto što je vrlo bitno za ispravan put u profesiji. I taj kodeks morate stalno da preispitujete i da ga usavršavate.“

Iza Predraga je trag dostojan umetnosti kojom se bavio, jer on je živeo tu umetnost, koja je za njega bila potreba, ne dozvoljavajući prozaičnost ni u jednom momentu, ni u najmanjoj ulozi. Težina svih karaktera koje je odigrao sa toliko autentičnom lakoćom jeste jedna od boja njegove glume. I još toliko toga što je ostalo zapisano u njegovom vremenu, u svim onim podizanjima zavese kada sam na sceni, zagledan u beskraj, ćuteći nekoliko sekundi pre nego pusti igru iz srca, počinje da stvara ličnu magiju, stavljajući na svoje lice onaj portret koji je oslikao pisac, a u sebe jedinu moguću emociju za to lice koje je uvek bilo izbrazdano životom i istinom. Nasmejanu i tužnu pozorišnu masku nosio je sa istim ponosom i dostojanstvom sa kojim je nosio i sopstvenu datost u privatnom životu. Zato je imao i treću.

Svoju, unikatnu, koju je napravio sam, po svojim crtama, formirajući lice stvoreno od iskustva, od rizika, od hoda po ivici, od želje da shvati kako se stvara najbolja uloga, čak i po cenu sopstvenog uspeha. Lice od igre, maska izbrazdana sa bezbroj uloga, bez želje da bude slavna, već trajna i jedinstvena. Zato je i postao glumac koji nosi glumu, a ne ona njega. Mudar, ranjiv do krajnjih granica, podjednako zatvoren, sa osmehom ironije, pogledom iskustva i ogromnom odgovornošću prema svojoj profesiji. Običan i neobičan u isto vreme, intrigantan i provokativan, ali pre svega blag i realan čovek. Vrlo sposoban da se snađe u lavirintu sopstvenog senzibiliteta i karaktera, u tamama svoje tragičnosti i vedrini svog pogleda na svet.

Predrag Ejdus, Predstava “Tako je (ako vam se tako čini)”, JDP Promo/Nenad Petrović

„Nisam siguran da su glumci srećni ljudi. Srećni ste kad ste na sceni, ali to ne znači da ste srećni i u životu. Ljudi sa strane posmatraju glumce kao neke zabavljače, kojima je lepo u životu, zato što im je lepo na sceni. A, zapravo, scena je lekovita. Taj adrenalin koji se rađa kada ste na njoj i kada odete u samozaborav… Međutim, kada se to završi ostaje jedna praznina. Te praznine koje se događaju posle čina utiču na to da ima neke sete, ponekad i depresije, i sve to onemogućava glumcu da ima stabilan emocionalni život. Jer to kopanje i grebanje po sopstvenom biću je ozbiljna i opasna stvar, ko se time ozbiljno bavi. A sreća… nisam siguran ni da postoji.“

Nabrajanja su ovde suvišna, jer je karijera Predraga Ejdusa ono što se naziva antologijom, ali ipak, bilo bi nepristojno ne pomenuti samo neke od velikih pozorišnih uloga kao što su Franc Kafka, Knez Miškin, Faust, Glembaj, Aleksandar Karađorđević, Napoleon, Porfirije Petrovič, Boris Godunov, Joakim Vujić, Kir Janja, Isak Babelj…Na televiziji je igrao Ajnštajna i Otokara Keršovanija, Zmaja, Mošu Pijadu, Gogolja, Steriju Popovića, Nušića, i toliko drugih likova u sjajnom kaleidoskopu filmskih i televizijskih ostvarenja. Predrag je bio i glumac epohe, koji je stvorio sopstvenu epohu. Kultna uloga Bernarda Draha u legendarnoj crnoj komediji „Šovinistička farsa“, u kojoj je igrao sa Josifom Tatićem, smatra se jednom od njegovih najboljih. Izveli su je 1.800 puta na prostoru cele bivše Jugoslavije. Nagrade „Dobričin prsten“, „Zlatni ćuran“, „Joakim Vujić“, Sterijina nagrada, Nušićeva nagrada, Oktobarska nagrada Beograda, samo su neke kojima je ovenčan umetnički put ovog glumca.

Predrag Ejdus, Predstava “Rođeni u YU”, JDP Promo/Emma Szabo

„Još od „Stanislavskog“ postoji taj termin „javna usamljenost“, i to je veoma bitan element glumačke igre. Na početku karijere, ali i kasnije, imao sam košmarne snove u kojima sam potpuno sam na praznoj pozornici, i u dva-tri navrata sam imao utisak da te snove apsolutno pamtim kao nešto što mi se urezalo kao fundamentalno. Tada sam shvatio da je to duboko u meni. Da sam na sceni i potpuno sam, ali nisam siguran da li sam živ ili sam mrtav. Da li je to neka onostrana stvar?! Prazan prostor je nešto što glumca plaši, ali, s druge strane, on ima neviđenu potrebu i ogromnu radoznalost da sazna šta je u toj kutiji i da li može da kontroliše taj prostor. I onda, ako se fokusirate introspektivno u taj trenutak, osetite jednu vrstu blaženstva.“

Rođen je na današnji dan, 24. jula 1947. godine u Beogradu. Diplomirao je glumu 1972. u klasi profesora Milenka Maričića. U svim velikim pozorišnim kućama bivše Jugoslavije, ali i u inostranstvu, odigrao je više od 150 dramskih uloga. Bio je član amaterskog pozorišta „Dadov“ od 1962. do 1968, a član Drame Narodnog pozorišta od 1972. do 1993, kada prelazi u Jugoslovensko dramsko. Od 2007. do 2009. godine bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Na Akademiji umetnosti „Braća Karić“ predavao je glumu, a bio je i predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije od 1985. do 1989. godine.

Predrag Ejdus, Predstava “Tako je (ako vam se tako čini)”, JDP Promo/Nenad Petrović

„Ne mislim da sam preterano inteligentan čovek, više emotivan, ali strašno se plašim ljudske gluposti, i onda je na neki način najbolja odbrana od toga upravo cinizam. Pa i neka duhovitost. Volim je kod sebe. Nisam uvek duhovit, ali umem da budem. Volim komediju, što sam stariji sve više. I siguran sam da sam se trudio celog svog života da ne budem zao. Mislim da se, iako možda grešim, loš čovek vidi. Vidi se u životu. Vidi se na sceni. Vidi se na ekranu. I ti ljudi su duboko nesrećni.“

Po nekim urbanim legendama, zvali su ga Peca Čelik sa Vračara, jer je bio hrabar i eksplozivan dečak, koji nije prezao ni od toga da se potuče. Išao je u 14. beogradsku gimnaziju kada ga je Svetlana Bojković pozvala da učestvuje u jednom recitalu na nekom takmičenju. Tu se rodila ljubav prema glumi. Za igranje u pozorištu šezdesetih godina, izjavio je da je to bila božanstvena iluzija, bekstvo od stvarnosti, azil od svih stega tadašnjeg života. U jednom intervjuu je otkrio da je auto-stopom putovao po Evropi i tada shvatio da je gluma jedino čime želi da se bavi, jer je verovao da pozorište može da promeni svet. Ako pozorište i nije promenilo svet, Predrag jeste pozorište. Zauvek! Napustio nas je 28. septembra 2018. godine. Supruga Milica, ćerka Vanja i sin Filip su, po njegovim rečima, najveći uspeh koji je doživeo i na koji je bio ponosan više nego na karijeru i uloge.

Predrag Ejdus, Predstava “Mletački trgovac”, JDP Promo/Nenad Petrović

„Komunikacija sa publikom je neka vrsta pasije, strasti. Čovek sebe vidi na jedan način, drugi ga vide na svoj, ima ponekad puno zabluda, ali sopstveno trajanje u ovoj profesiji i ta vatrica koja još uvek tinja, koja me veseli, koja mi ispunjava dan, i na neki način i privatni život, sigurno je nešto bez čega ne bih mogao. U tom smislu se osećam dostojanstveno pred samim sobom. Nije mi život prošao bez veze. Ako se okrenem, znam da sam pored svoje dece, supruge i familije, možda još nekoga ostavio u dilemi, u ushićenju, ili sam ga prodrmao da drugačije misli o nekim stvarima. Dovoljno je da nekoga malo i nasmejete, pa je to već uspeh. Mene je teško nasmejati, ali kada me nešto ozbiljno razgali, to osećanje me drži jako dugo i to je u ovom depresivnom vremenu nešto što mnogo znači. Volim da pročitam nekog duhovitog pisca, volim da razgovaram sa ljudima koji su brzomisleći i imaju smisao za humor, volim smeh! Volim smeh svoje unuke, svoje dece, svojih prijatelja. To me održava.“

Pročitajte još

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam

Najčitanije Vesti