Mira Trailović - buldožer u bundi sa 24 osmeha: "Nemoj da mi neko govori na grobu! Ustaću!"

Mira Trailović je bila jedan od osnivača, a potom i dugogodišnji upravnik Ateljea 212. Rođena je u građanskoj porodici u Kraljevu, 22. januara 1924. godine. Otac Andrej Milićević je bio prevodilac sa francuskog jezika, a majka Radmila profesorka takođe francuskog jezika. Baka Katarina je bila dvorska dama kraljice Natalije Obrenović, a deda Milan Simić upravnik Narodnog pozorišta.

Privilegiju da odrasta u domu obrazovanih roditelja i predaka, shvatala je i kao breme, jer je uvek morala da ispunjava i njihova, a ne samo svoja očekivanja. Marljiva učenica Druge ženske gimnazije u Beogradu, srednje muzičke i glumačke škole, ispunila je želju oca i upisala studije arhitekture, ali ih je, baš kao i tehnologiju, napustila.

Do diplome istoričarke umetnosti delio ju je samo završni ispit. Nije njoj bilo teško da uči, već što pušta da obožavani svet pozorišta, režije i televizije prolazi pored nje. Ali, sve je počelo da se menja u njenu korist kada je 1944. godine, pomalo slučajno, postala spikerka Radio Beograda i glasom Minerve odmah osvojila slušaoce. Policijski čas je još trajao, pa je svaku noć kući vraćala patrola. I dok je hodala u svom prvom kaputu napravljenom od ćebeta, koji je dobila u radiju, nije se plašila… Znala je da je obradovala nekog tog dana.

- Čitali smo na radiju pisma koja su stizala s fronta i odlazila na front, obaveštenja o ratu koji je još trajao. Predstavljali smo ljudima jedinu mogućnost da nešto saznaju o svojima - pričala je Mira u intervjuu za “TV novosti” 1977. godine. Kasnije je postala rediteljka i urednica dramskog programa na radiju. Iako predložena, nije primljena u Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Tu je upoznala Dragoljuba Gucu Trailovića, tadašnjeg spikera, kasnijeg dopisnika „Politike“ iz Pariza. Udala se za njega 16. marta 1949. godine i uzela njegovo prezime. Ipak, njen otac nije bio na venčanju, jer nije mogao da se pomiri sa činjenicom da mu je zet komunista.

Mira je kasnije govorila: „Nisam ušla u SKOJ, ali on je ušao u moj život i veoma sam srećna zbog toga.“

Mira je oko sebe gradila hram ljubavi i umetnosti, odlučila da završi Visoku filmsku školu, a potom diplomira režiju na Fakultetu dramskih umetnosti, gde će kasnije predavati. Diplomirala je režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je kasnije radila kao profesor.

Kada je 12. novembra 1956. godine u dvorani tadašnje novinske kuće Borba, sa 212 stolica, počeo da živi jedan novi svet, Mirin kreativni nemir se konačno smirio. Zahvaljujući uskom krugu umetnika kojem je pripadala, stvoreno je avangardno pozorište pod nazivom Atelje 212, a na početku ove teatarske priče ona je bila pomoćnica Radoša Novakovića i Bojana Stupice, potom i upravnica. Režirala je koncertno izvođenje Geteovog “Fausta” na otvaranju Ateljea. U prvom redu na premijeri, sedela je Jovanka Broz.

Jedna nova epoha je počela, glumci Ateljea 212 gostuju u zemljama u kojima je do tada bilo nemoguće čuti naš jezik, pišu Novosti. Prvi put se izvode Žan Pol Sartr, Ežen Jonesko, otkrivaju publici novi domaći pisci, postavljaju dela Dušana Kovačevića, Aleksandra Popovića, a revolucionarne 1968. godine publika ostaje bez teksta zbog mjuzikla “Kosa” u Mirinoj režiji. Šef teatra sa 212 stolica ne prestaje da iznenađuje energijom, inovacijama, upornošću, idejama.

Žena sa 24 osmeha

Nisu svi toliko oduševljeni, smeta im razgaljeni duh avangarde, dok je stranci nagrađuju, u domaćem okruženju je prate maliciozni komentari. Žena sa 24 osmeha, koliko su izbrojali na njenom licu, ne mari za to, već kao rediteljka i upravnica nastavlja da se, ponekad donkihotovski, bori protiv “skučenih umova” i govori da su je “jugoslovenski novinari ionako odvikli od pohvala i komplimenata”. Naročito su izostali u danima kada je s Jovanom Ćirilovim osnovala BITEF, festival novih pozorišnih tendencija, čiji je umetnički direktor bila od 1967. godine do smrti. Svojim beskrajnim šarmom i prodornošću kao i talentom za ubeđivanje, na BITEF je dovodila najavangardnija svetska imena i najpoznatija pozorišta i predstave. U Beograd je tih godina dovela Semjuela Beketa, Ježija Grotovskog, Pitera Bruka, Living teatar, Euđenija Barbu, Boba Vilsona, Ričarda Šeknera, Petera Štajna, Pinu Bauš, La Mamu, Žan Pol Sarta, Zapadni Berin i Ameriku.

Odlikovana je najvišim priznanjima Francuske, jer je deo svog života provela u Parizu u Teatru nacija.

Družila se sa Milošem Crnjanskim po njegovom povratku iz emigracije.

„Naši susreti u Beogradu su stvorili mogućnost velikih intima. Ali, to nije za javnost. Znate, on je bio jedan stariji gospodin, a ja jedna mlada žena.“, govorila je čuvena Mira.

Iz milošte su je zvali „Buldožer u bundi“, njeni komadi su uvek bili avangarda u pozorišnom životu Beograda, iako se grozila te reči i odbijala da njen rad ima ikakve veze sa avangardom. Uvek je postavljala pitanje: „A šta je to avangarda?“.

Godine 1972. izvedena je, u Ateljeu 212, jedna od kultnih predstava, rok opera „Isus Hristos Superstar“ koju je režirala Mira, muzičku adaptaciju radio Saša Radojčić, prepev Jovan Ćirilov, a zapažene uloge su imali Zlatko Pejaković , Zlatko Golubović, Azra Halilović, Bora Đorđević i Branko Milićević.

Kada je prestala da upravlja “Ateljeom 212”, jer je tako moralo po zakonu, postala je umetnički direktor Međunarodnog pozorišnog festivala u Nansiju, a radila je i u pariskom “Teatru nacija”. Francuska je bila njena druga zemlja, a francuski novinari su o njoj često pisali nazivajući je “buldožerom u bundi čijem osmehu je teško odoleti”. O tom osmehu i beskrajnom šarmu pričalo se širom sveta, pa kada su uglednog dramaturga Ežena Joneska 1971. godine pitali šta je video u Beogradu, odgovorio je: “Miru Trailović. Zar to nije sasvim dovoljno?”.  Odlikovana je najvišim priznanjima Francuske.

Govorila je da ne mari za nagrade iako joj laskaju, a toliko ih je dobila. Stizale su sa svih strana, što se uklapalo u njeno opredeljenje – građanke sveta. Oktobarska nagrada, “Joakim Vujić”, Sedmojulska, Oskar popularnosti, priznanje Udruženja američkih pozorišnih umetnika, ambasade Nemačke za doprinos na polju kulture, bugarskog i čehoslovačkog društva, nagrada koju joj je uručio predsednik Italije Đuzepe Saragat i Orden komandora, koji joj je predao francuski ministar kulture Žak Lang, samo su neke od zvaničnih pohvala rada Mire Trailović.

Nijedna svečanost kojoj je prisustvovala nije mogla da protekne bez analize njene haljine, baroknog broša, male ešarpe, tašne od krokodilske kože i crvenog ruža koji je obožavala. Svi ti pogledi su se nalazili u opisu pozicije vladarke umetnosti, koja je, kako je rekao Jovan Ćirilov, bila posebna i u odnosu sa glumcima, jer im je “laskala, majčinski ih grdila, molila, mazila i iz njih izvlačila maksimum”. Bila je dama koja je svoj narod izvela u svet i, dok je ležala u bolesničkoj postelji, tragala za mogućnostima da čuvenu “Lulu” postavi u beogradsku Operu.

Ličnost balzakovskog dara, kako su o njoj govorili, umrla je 7. avgusta 1989. godine, i sahranjena na Novom groblju, po sopstvenoj želji samo u prisustvu porodice i najbližih prijatelja. Nije volela da govori o smrti, ali su zapamćene njene reči upozorenja, izgovorene jednom, onako usput: “Nemoj da mi neko govori na grobu. Ustaću!“. Tek što je velika dama sahranjena, osvanuo je Trg Mire Trailović u Beogradu, u blizini Bajlonijeve pijace. Velika scena pozorišta Atelje 212 zvanično je proglašena za Scenu “Mira Trailović”.

Šta znači M-I-R-A?

Kada su je novinari jednom pitali hoće li da se predstavi, rekla je da hoće i kao pesmicu “izrecitovala” svoje ime u akronimu: M – kao marljiva, I – kao iracionalna, R – kao radosna, A – kao ako, baš me briga.

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi