Toma Zdravković: Nikada ispričana priča

Toma Zdravković je bio čovek tuge, bola i pesme. Čovek čiji se život sa dna vinuo do zvezda, i tamo zauvek ostao kao simbol jednog naroda, jednog vremena i jedne umetnosti. Bio je i ostao mit, fenomen i enigma, podjednako koliko je bio jednostavan, običan čovek, kome je život dao vanserijski dar, a sudbina namenila neprolaznu slavu i nesrećne karte. Tomine pesme su postale deo kulture, mentaliteta, deo ljudi, deo onog tla koje se danas naziva bivša Jugoslavija, u kojoj se njegove pesme i dalje pevaju sa istom emocijom kao i u onim prošlim, starim vremenima. Rođen je 20. novembra 1938. godine. Napustio nas je 30. septembra 1991. I nikada nas nije napustio. Kao ni njegove pesme, emocija i duša, i sve ono što je u njima nosio, a što i danas predstavlja trag  koji ne bledi i koji će trajati još dugo posle nas.

U knjizi „Toma Zdravković – 68 neispričanih priča“ uvodna reč, na simboličan i metaforičan način opisuje život i delo ovog velikog umetnika, kroz rečenice koje, kao i njegove pesme, oslikavaju život, vreme, ljubav, tugu i prošlost.

Ima tih noći kada pesme postaju ljudi. To su noći koje najviše bole, napisao je

jednom davno Jesenjin. U ovoj priči sve pesme su jedan čovek. Sve noći jedna kafana.

Sve boli jedan život.

Pred nekim pesmama ćutiš. Pevaš ih suzama. Pred nekim ljudima stojiš jer su

veći od života. Pred nekim očima oboriš pogled jer u njima vidiš ljubav.

Ljudi govore. Sećanja pišu ovu priču veliku kao istina. Prave oreol uspomena na

jednog čoveka čiji je život bio pesma. Reči lete do neba i dotiču dno života.

Natapaju dušu, stranice i obraze. Boje portret umetnika bojom nezaborava,

ispisuju perom vremena ime velikog pesnika.

Toma Zdravković. Upleten u Silvaninu besmrtnu zlatnu kosu i pesmu nad pesmama

u izmaglici mladosti pod Radan planinom. Dečak slomljenog srca

pred zatvorenim vratima kafane. Čovek na putu svojih snova od seoskog sokaka

do večnosti. U džepu ništa, u ruci drhtaj majčinog zagrljaja, u cipelama samoća,

u srcu pesma.

Toplina u očima, tuga u glasu, osmeh na licu, bol u duši.

Toma… ljubav oteta od ljubavi.

Toma na dnu života i vrhu sveta. Usamljeni Don Kihot začaran mesečinom

na putevima beskraja sa kartom u jednom smeru. Zaljubljen u život,

zanesen zvezdama, opijen pesmom. Čovek, umetnik, muškarac, boem, kavaljer,

heroj, lutalica, ljubavnik, kockar, dete, prosjak, gospodin, pevač, pijanac, pesnik,

nesrećnik.

Ali pre svega Toma. Uvek dostojanstven i svoj.

Sve je u životu prolazno moj druže… ali ne i on.

Psovka, pijanstvo i tuga. Sreća, radost i žena. Duša napukla od lepote pesme. Od težine života i godina. Od siline strasti. Voleo je da ide bos, da igra šah sa sudbinom,

da se kocka sa životom, da pije sa smrću. Bačena kocka, izgužvana karta, napisan

stih. Davno određen raspored brojeva na krugu gubitka.

Crveni kao pesme moje, crni kao prokleta nedelja.

Prosuto crveno vino.

Nedovoljan broj kapi života u razbijenoj čaši sreće.

Nedovoljan broj godova u očima.

Nije kome je rečeno…

Ruka na samrti umorna od života. Zauvek uskraćena za dodir ljubavi. Otisak dlana

majke na grobu sina jednog davnog septembra kad su se zatvorile sve kafane.

Kiša. Isplakane oči. Tišina para nebo, vrisak para svemir. DADO!

Ostale su pesme veće od suza i jače od kiše.

Ostali su drugovi i sećanja. I buket belih ruža. Lice i naličje života. I ostalo je samo

jedno neopevano ime. Gordana. Njegova Gordana.

Žena koja čeka… jer on će sigurno doći.

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi