Aleksandra Tomić: 24sedam razmišljam o...

Glumicu Aleksandru Tomić gledali smo u televizijskim i filmskim ostvarenjima „Taksi bluz“, „Pazi šta želiš“, „Slatke muke“, „Plavi voz“, „Vratiće se rode“ i mnogim drugim, dok je u pozorištu „Teatar na Brdu“, koje je ponovo otvoreno posle višemesečne pauze, možemo videti u sjajnim i veoma popularnim predstavama kao što su „Šećer je sitan osim kad je kocka“ i „Pazi šta želiš“. Za naš portal i rubriku „24sedam razmišljam o…“, Aleksandra kroz osvrt na neke važne stvari i ljude koji su obeležili njeno odrastanje, život i dosadašnji glumački put, otkriva o sebi niz zanimljivih detalja o kojima do sada nije govorila za medije.

Film kome se uvek vraćate?

Teško da mogu da izdvojim taj jedan od svih filmova kojima se vraćam. Filmovima poput „Kuma“, „Taksiste“ i “Profesionalca“ sam se uvek nesvesno vraćala i obično, bez ikakve namere. Svaki put me iznova uhvate svojom magijom i prikuju za ekran. Nikada neće prestati da me fascinira umeće ljudi koji su radili na takvim ostvarenjima, počevši od scenarista, preko reditelja, pa sve do glumaca. Taman pomislim da ne mogu da me iznenade jer sam već odgledala film bezbroj puta, a onda, odjednom, vidiš nešto što nikada do tada nisi video. To je, zapravo, najfiniji filigranski glumački rukopis. U kući mojih roditelja nikada se nisu propuštali istorijski spektakli, tako da sam „Ben Hura“ pogledala sigurno preko deset puta. I opet bih! Moram da napomenem i da nikada, oko novogodišnjih praznika, ne preskačem serijal „Sam u kući.“

Pozorišna predstava koju nikada nećete zaboraviti?

Bez razmišljanja „Bure baruta“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Pogledala sam je u srednjoj školi, u tadašnjem Zemunskom pozorištu, (JDP je izgoreo u velikom požaru, pa su koristili tu scenu) i sećam se da su emocije koje sam osetila nakon predstave za mene bile novina. Osećala sam pritisak u grudima – jasno se sećam. Zato sam i poželela da se bavim ovim poslom i kopam po tim osećanjima.

Knjiga koja vas je promenila?

Ne bih ni ovde mogla da se opredelim za jedno delo, ali knjiga koja je, možda, počela da me menja i uz koju sam, verovatno, iz deteta prerasla u devojku je Geteov „Faust“. Pitanja o spoznaji, smislu i čoveku, na koje je Faust tražio odgovor, u meni su probudila potrebu za odrastanjem. Odmah posle toga sam se susrela sa Markesom i njegov magični realizam me je oduvao!

Putovanje koje ćete zauvek pamtiti?

Momenat kada sam prvi put kročila na tlo Latinske Amerike je za mene bio put promene. Čini mi se da su delovi te zemlje možda i poslednja uporišta slobodnog čoveka na planeti. Na primer, rekla bih da su Kolumbijcima umetnost i smeh nasušna potreba. Odatle, verovatno, i izuzetno zdrav duh u tim narodima.

Mesto na koje uvek iznova odlazite?

Iako sam lokal patriota sa Banovog brda, prvih jedanaest godina života sam provela odrastajući u 61. novobeogradskom bloku. Odmah prekoputa je 45. blok i Sava. Zapravo sam odrasla uz Savu i skoro sam shvatila da sam počela sve češće da joj se vraćam. Kao da smo se rastale na dugi niz godina, a onda se opet ugledale i ja sam shvatila koliko mi je nedostajala. Njoj ću se vraćati, sada sam sigurna – zauvek.

Pesma koja budi uspomene?

Prvi put sam se u životu osetila usamljeno kada sam preko leta ostala u obdaništu, dok je većina dece otišla na letnji rasput kod baka i deka ili na more. Imala sam 4-5 godina, nikoga iz moje grupe nije bilo tog jula, a mi smo tek u avgustu išli na letovanje. Spajali su nas sa drugim grupama i vrtićima. Nisam  poznavala tu decu i bila sam neverovatno tužna, a sada znam da sam, u stvari, bila nesigurna i usamljena. A tog leta, vaspitačicama je hit pesma bila “Kao ptica na mom dlanu”, od Pilota i svakodnevno su je emitovali na radiju. Urezala mi se u sećanje kao najtužnija balada na svetu. Svaki put kad je čujem ja sam najusamljenija devojčica na svetu.

Ličnost koja je obeležila vaš život i karijeru?

Biću, možda, dosadna, ali opet ne mogu da svedem svoj izbor na jednu osobu. Moj život su do sada najviše obeležili moji roditelji, mamine sestre i baka Marija, koja me je odgajila. Ona mi nije bila „rođena“ baka, ali mi se uvek činila kao najrođenije biće na svetu. Svi oni su od mene napravili stvorenje kakvo sam danas i ja sam im na tome zahvalna zauvek. A ako ćemo pričati o mom profesinalnom putu, koji nije preterano dug, onda bih svakako morala da spomenem Andriju Miloševića – čoveka raskošnog talenta, budne mašte i neverovatno široke duše od kog sam naučila većinu stvari koje danas znam o ovom poslu. On mi je večita inspiracija.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi