Dejan Mijač: Ne samo da sam usamljenik, već vuk samotnjak

„Nikada ništa nisam planirao, pa ni sad ne planiram ostatak života. Probao sam da ne radim ništa i mogu vam reći da mi dobro ide. Što onda da to kvarim?“

Ovako je, sa smeškom u uglu usana, govorio Dejan Mijač povodom svoje poslednje predstave - Čehovljevog "Višnjika" 2011. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Juče je, posle operacije srca, preminuo ovaj izuzetni umetnik, sjajni erudita, karijatida jugoslovenskog i srpskog teatra, a od prošle godine i dopisni član SANU.

Rođen je u Bijeljini, 1934. u svešteničkoj porodici, koja se brzo vratila u Valjevo. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju, i u jesen 1952. upisao Filozofski fakultet u Beogradu (grupa za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik). Sledeće godine položio je prijemni ispit na Akademiji za pozorišnu umetnost i diplomirao 1957. u klasi Vjekoslava Afrića. Diplomsku predstavu "Plug i zvezde" O`Kejsija postavio je na scenu Narodnog pozorišta u Tuzli i tako dobio prvi angažman.

Tanjug/Dragan Kujundžić

U Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu u angažmanu je bio od 1962. do 1974, kada postaje docent na predmetu Pozorišna režija na beogradskom FDU. Na scenu SNP, tokom sedamdesetih, sa uspehom postavlja dvadesetak komada, među kojima su legendarni Sterijini komadi "Pokondirena tikva" i "Džangrizavi muž", Nušićev "Svet" i "Ožalošćena porodica", Šekspirov "Julije Cezar" i "Vesele žene vindzorske", Čehovljev "Ujka Vanja"...

Radi i u mnogim jugoslovenskim pozorištima, pa ostaju upamćene njegove režije u Somboru ("Ženidba i udadba") i Beogradu - "Vasa Železnova", "Pučina" i "Limunacija" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, "Višnjev sad" u Ateljeu 212.

Početkom osamdesetih predstava "Golubnjača", koju je postavio prema tekstu Jovana Radulovića na scenu SNP-a je zabranjena u Novom Sadu, ali je preseljena u Beograd, gde je odigrana čak 250 puta pred punim gledalištem SKC-a.

Antonio Ahel/ATAImages

- Po mom mišljenju je bila bezazlena, ali je poslužila da se napravi velika buka - izjavio je reditelj jednom za Novosti.

- To je bila politička priča. Vojvođani su hteli da Ivanu Stamboliću (ondašnjem predsedniku GK Beograda, s tendencijom da preuzme CK) stave jak pečat nacionalizma i optuže ga za "import" tih težnji u, inače, stabilnu i srećnu Vojvodinu. Pisac Jovo Radulović je tada zvanično radio kod Stambolića kao lektor u Komitetu, a zapravo mu je pisao govore. Pa je, "kao", on "poslan" da napiše ovaj tekst, a ja sam mu kao reditelj omogućio izvođenje...

Osamdesete su, inače, bile "zlatni vek" saradnje sa Jugoslovenskim dramskim pozorištem, na čije čelo je došao Jovan Ćirilov: od praizvedbe Simovićevih "Šopalovića", Sterijinih "Rodoljubaca", Selenićevog "Ruženja naroda u dva dela", do "Valjevske bolnice", prema "Vremenu smrti" Dobrice Ćosića...

Antonio Ahel/ATAImages

Njegovom režijom čuvenog "Mrešćenja šarana" Aleksandra Popovića, 1984. je otvoren Zvezdara teatar. Sarađivao je i sa Ateljeom 212, Gradom teatrom Budva, Teatrom "Kult", Pozorištem "Boško Buha", Narodnim pozorištem Niš, NP Sarajevo, Beogradskim dramskim pozorištem, Kazalištem "Jazavac" u Zagrebu, HNK Split, HNK Rijeka, Pozorištem "Joakim Vujić".

Za svoju poslednju testamentarnu režiju odabrao je Jugoslovensko dramsko pozorište i Čehovljev komad "Višnjik".

Podvukao je crtu u još punoj umetničkoj snazi i, uprkos očekivanjima i nadanjima svih onih koji su ga beskrajno poštovali - nikad se nije predomislio. Ostao je i dalje posvećeni pozorišni gledalac, dolazio na "probrane" premijere, imao stav o našoj društvenoj stvarnosti, umetnosti, životu...

Sigurno jedan od najvećih reditelja 20. veka, vrsni pedagog, izuzetan sagovornik i neprikosnoven autoritet u svakom teatru i ansamblu s kojim je sarađivao.

Antonio Ahel/ATAImages

Tokom svoje izuzetne karijere postavio je u pozorištu najznačajnije svetske i domaće klasike, birajući razloge, kao i vreme i mesto s kojeg će nešto da nam kaže. Kritičan prema sebi, svakoj svojoj predstavi pronalazio je manu, ipak, među "nesavršenima" jednu je izdvajao kao najbližu sopstvenom idealu:

- "Pokondirena tikva" 1973. Bila je ono što sam u tom trenutku želeo. Imao sam sreću i da bude prepoznata kao nešto dobro. U njoj sam istrajao i isterao ono što sam mislio da treba da se uradi, uprkos opštevladajućem mišljenju da se Sterija tako ne igra - govorio je Mijač.

Celog života režirao je Steriju, a upravo "Pokondirena tikva" donela mu je prvu od osam Sterijinih nagrada. Uprkos slavi i priznanjima, nije voleo "svetlosti reflektora" van pozorišne scene. U jednom od poslednjih razgovora, za Novosti, rekao je:

- Ne samo da sam usamljenik već, praktično, vuk samotnjak. Prija mi da budem sam sa sobom, tada mi je najinteresantnije. Što je najvažnije, meni nikad u životu nije bilo dosadno. Mogu mirno da legnem na ledinu i slušam kako trava raste.

Komemoracija Dejanu Mijaču će biti održana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a vreme komemoracije i sahrane biće naknadno objavljeno.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi