„Zločin i kazna“ između redova: Tajne koje je Dostojevski zaključao u svoje remek-delo

Pre 155 godina objavljeno je remek-delo “Zločin i kazna” Fjodora Dostojevskog, romana koji je originalno bio objavljen u dvadeset mesečnih nastavaka u ruskom časopisu “Ruski vesnik”, tokom 1866. godine.

Iza ovog klasika svetske književnosti kriju se mnoge činjenice koje roman čine još uzbudljivijim i intrigantnijim.

Profimedia

Radnja romana je smeštena u veoma realističan Sankt Peterburg

Ovo je verovatno najočiglenija činjenica u vezi sa “Zločinom i kaznom”, ali ako čitate originalan tekst, ili verodostojan prevod, videćete da je Dostojevski sakrio imena većine lokacija koje pominje (na primer, “V-ski prospekt” znači Voznesenjski prospekt).

Kamen ispod kojeg je Raskoljnikov sakrio svoj plen takođe postoji

Žena Dostojevskog, Ana Grigorijevna, priseća se u svojim memoarima da ju je, nedugo posle njihovog venčanja, pisac tokom jedne šetnje odveo u neko dvorište i pokazao joj kamen ispod kojeg je najpoznatiji ubica sakrio ukradene stvari.

Sva imena imaju značenje

Raskoljnikov je daleko od nasumičnog, hrapavog, zloslutnog imena. Ono dolazi od ruske reči “схизма”, raskol, od čega je izvedena reč “раскольники“ u značenju određene grupe šizmatika: konkretno, to su stari vernici koji su se odvojili od Ruske pravoslavne crkve sredinom sedamnestog veka. Razumihin, sa druge strane, potiče od reči razum, inteligencija, dok Lebezjatnikov potiče od glagola лебезить, što znači laskati, ulagivati se.

Svidrigajlov je zaista postojao

Iako istorijska ličnost Svidrigajlov nije bio, koliko znamo, ona ista vrsta nevernika, silovatelja, zlostavljača dece, kao njegov fiktivni dvojnik, i nije imao nikakve porive za iskupljenjem u vidu pomoći prostitutki Sonji u nalaženju doma za nju i njenu porodicu. Pravi Svidrigajlov je bio poznat u Sankt Peterburgu šezdesetih godina 19. veka kao ljubavnik zemljoposednice iz provincije. Njegovo ime se u razgovoru često pominjalo da označi tip sumnjivog dilera ili spletkaroša.

Većina onih sitnih vesti koje se mogu naći u romanu su autentične

Ovo je najkarakterističnije za scenu u kojoj Raskoljnikov pregleda papire u kafani, kao i u deliričnom razgovoru sa mladim policajcem Zamjotovim koji potom usledi. Konkretan incident o kojem govore se zapravo zaista desio. Priča o bandi 50 falsifikatora, među kojima je bio i univerzitetski profesor, objavljena je u “Moskovskoj gazeti” 1865. godine. Kao i događaj sa nervoznim saučesnikom koji je otišao u banku, izazvao ogromnu sumnjičavost, i razotkrio time celu akciju.

Profimedia

Ruski čitaoci znaju nešto o Dunji, što ostali mogu samo da nagađaju

Pri kraju romana, Raskoljnikova sestra Dunja će imati nezaboravan razgovor sa njenim nesuđenim proscem i bivšim poslodavcem Svidrigajlovim, koji joj otkriva da je njen brat ubica. U originalu, Dunja, u šoku, počinje da mu se obraća u drugom licu jednine, što je oblik koji se koristi da se oslove samo članovi porodice i intimni prijatelji. Ovo nagoveštava ruskim čitaocima da se u njihovom odnosu krije nešto više nego što se na prvi pogled čini. Na kraju, ona pokušava da ga upuca pre nego što pobegne, ostavljajući ga da izvrši samoubistvo nedugo potom.

Roman pruža pregled radikalnih politika šezdesetih godina 19. veka u Sankt Peterburgu

Utopijski socijalizam Šarla Furijea, veoma uticajan u to vreme, ima svoje reference u čitavom romanu. Od komune, koncepta koji se odnosi na buduću organizaciju društva koju ismeva Razumihin, do direktnih citata Viktora Konsiderana, poznatog Furijeovog sledbenika: “Ja nosim malu ciglu univerzalne sreće, pa stoga postoji osećanje spokoja u mom crcu”, koju koristi Raskoljnikov, dok je lik Lebezjatnikova u celosti tako koncipiran - uticaj Furijera je sveprisutan. I nihilizam, takođe, koji do izražaja najviše dolazi u mnogim napetim razgovorima Raskoljnikova i Petroviča, kao i u onima koje protagonista vodi sa Sonjom.

U Raskoljnikovu ima dosta Dostojevskog

Ne naročito neočekivano, ali vredno pomena - “Zločin i kazna” u sebi sadrži tri važna memoarska pasaža. Prvi je san s početka romana u kome mladi Raskoljnikov prisustvuje sceni gde čovek prebije svog konja na smrt. To sećanje je delom autobiografsko. U svojim beleškama, autor je otkrio da se jasno sećao izmučenog konja kojeg je video u detinjstvu.

Takođe, osećanje koje junak ima kada pomogne udovici i deci činovnika Marmeladova - “koje možda ima veze sa osećajem čoveka osuđenog na smrt koji je odjednom i neočekivano dobio pomilovanje.” Ovo oslikava iskustvo Dostojevskog koji je 1849. osuđen na smrt, pošto je bio uhapšen zbog svoje povezanosti sa krugovima furijerista, da bi njegova kazna bila preinačena pismom cara koje je stiglo nekoliko minuta pre pogubljenja.

Najzad, naravno, Raskoljnikovo utamničenje u Sibiru je bazirano na četvorogodišnjem zatočeništvu koje je Dostojevski proveo u Omsku, zbog gorepomenutih političkih zločina: “Sibir. Na obali široke puste reke leži grad, jedan od administrativnih središta Rusije; u gradu  tvrđava, u tvrđavi tamnica.”

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi