Bolest, ludilo i smrt: Umetnička remek-dela nastala u vreme stravičnih epidemija

Tokom istorije, čovečanstvo se susretalo sa različitim epidemijama i tragedijama, zbog kojih su ljudi bili primorani da dane provode u izolaciji. Međutim, kada je umetnik u izolaciji on i dalje radi ono što najbolje zna - stvara, te je često rezultat mnogobrojnih dana provedenih u karantinu bilo umetničko delo koje je ušlo u istoriju.

Profimedia

Slikari, književnici i muzičari nalazili su inspiraciju, jer je to bio njihov način da prežive, da pruže otpor onome što je snašlo celu civilizaciju. Zbog svoje bolesti ili epidemija bili su zatvoreni u svojim sobama, a kada se izolacija završila, svet je bio bogatiji za veliki roman, sliku ili album.

Svi oni koji su čitali „Dekamerona” Đovanija Bokača znaju da karantin može da podstakne imaginaciju, kreaciju i stvaralaštvo.

"Dekameron", Đovani Bokačo

Kada je sredinom 14. veka u Firenci izbila epidemija kuge, sedam devojaka i tri mladića potražili su spas u vili nadomak Fijezole. Tokom dve nedelje ove samoizolacije gotovo svake noći (sa izuzetkom praznika i dana kada čiste domaćinstvo), pričali su priče kako bi ispunili vreme u iščekivanju da epidemija prođe. Svake večeri jedno od njih nosi titulu kralja ili kraljice i ima zadatak da zada temu na osnovu koje će ostali ispričati priču. Deset noći po deset priča - ukupno 100 priča u koricama najslavnije, a mnogi će reći i najlascivnije knjige italijanskog, ali i evropskog srednjovekovlja, "Dekamerona" Đovanija Bokača.

Profimedia

Našli su se tu i lažljivi grešnici, potkupljivi sveštenici, naivni vitezovi, tragične devojke, krvoločni vladari, svetitelji i razvratnici, dame i junaci, heroji i lude… Iako mnogi na pomen "Dekamerona" promišljaju o lascivnim rabotama i nezajažljivom bludu, Bokačovo delo je mnogo više od niskih strasti ili uzvišenih ideala, piše istoričarka umetnosti Tamara Ognjević za Artis Center. Ono je težnja ljudskog duha da nadiđe vreme u kome hara pošast crne smrti i pobudi um da, stvarajući priče, oplemeni čoveka, izazove njegov duh, nagna ga na polemiku. Ukratko, da mu poruči - život je, pored svih provalija i strahova, iznenađenja i iskušenja, ipak lep, i vredi ga živeti.

"Autoportret", Jakopo da Pontormo

Bilo je i onih poput čuvenog manirističkog slikara firentinske škole Jakopa da Pontorma, koji je bio zatvoren sam tokom karantina za vreme kuge. Godine 1522.  naslikao je svoj gotovo nag autoportret i tako ostavio veoma interesantno svedočanstvo o životu umetnika u trenucima velike krize koja je potresala Italiju.

Profimedia

Po izbijanju kuge u Firenci, Jakopo se povukao u kartezijanski manastir, u kome su živeli monasi pod zavetom ćutanja. Dakle, kako nije baš imao društvo za ćaskanje, vreme je iskoristio za svoju umetnost. A pored mnogobrojnih fresaka koje je uradio za taj manastir, ostavio nam je i ovaj zanimljiv autoportret.

Pozorište i Šekspir

Nažalost, i mi smo donedavno bili (a ne znamo da li ćemo biti opet), svedoci toga da je koronavirus, između ostalog, zatvorio pozorišta širom zemlje i sveta. Upravo nešto slično bilo je česta pojava u elizabetanskoj Engleskoj - pozorišta su tada bila zatvarana zbog epidemije kuge.

Između 1603. i 1613, kada je Šekspir bio na vrhuncu svog spisateljskog umeća, njegov Gloub teatar i ostala londonska pozorišta bili su zatvoreni ukupno 78 meseci, dakle čak 60 odsto vremena.

Gloub teatar / Profimedia

Sve što je preostalo pozorišnim radnicima jeste da se, kao i ostali građani, povuku u karantin. Međutim, iako se predstave nisu igrale, pozorišna umetnost nastavljala je da postoji. Neka od najvećih dela svetske književnosti i dramaturgije stvorena su upravo u ovom periodu. A njihov tvorac je niko drugi do čuveni Vilijam Šekspir.

Ono što je važno da znamo jeste da je Engleska Šekspirovog doba bila prilično dinamično mesto za život. Česte epidemije kuge i burni politički događaji činili su pozornicu na kojoj je ovaj veliki pisac stvarao neke od najvećih drama, pišu profesori Fakulteta savremene umetnosti.

Gloub teatar / Profimedia

Upravo 1606. godine, kada se Engleska još oporavljala od sprečenog atentata na kralja Džejmsa, vratila se kuga i sva pozorišta su morala da budu zatvorena, a Šekspir je napisao neka od svojih najvećih dela: „Kralj Lir”, „Magbet” i „Antonije i Kleopatra”.

Iako je svet oko njega stao i bio praktično zatvoren, Šekspir je u sebi nosio čitave neispričane svetove i vreme koje je proveo u izolaciji iskoristio je da ih pomoću pera i papira prizove.

A kada je kuga završena i život se vratio u normalu, Šekspir je nosio vredne poklone za svet.

Profimedia

Tokom svi ovih godina, umetnost je pokazala da ima moć da ohrabri, zabeleži jedan trenutak u životu, ili prosto pruži otklon od realnosti u kojoj živimo.

Vreme španskog gripa

To se dokazalo i u vreme kada je svetom harala epidemija španskog gripa. Prema podacima iz vremena poslednje godine Velikog rata i prve poratne godine, od ove pošasti je obolelo 500 miliona ljudi, a gotovo 100 miliona ih je umrlo. Najsažetije - španski grip je odneo više života od Prvog svetskog rata! 

Među obolelima i smrtno stradalima bilo je mnogo umetnika.

Egon Šile, "Porodica"

Među njima je i legendarni Egon Šile, koji je do poslednjeg daha slikao svoje delo “Par koji čuči”, kasnije nazvan “Porodica”, potresni portret na kojem, pored umetnika, vidimo najverovatnije njegovu suprugu Edit, preminulu u šestom mesecu trudnoće, i nepoznato dete. Pišući svojoj majci da je Edit bolesna, Šile je obaveštava da je spreman na najgore. Preminuo je tri dana nakon supruge, 28. oktobra 1918. godine. Imao je samo 27 godina.

Wikimedia

U simboličnom smislu, ovaj Šileov porodični (auto)portret je svojevrsno svedočanstvo o borbi sa bolešću, ali i potreba da se u vremenu ostavi trag o ličnom sistemu vrednosti. Na slici vidimo jednog zrelog, ali istovremeno i umornog Šilea kako dominira kao zaštitnik nad ženom i detetom. Oca porodice koji porodicu ne može da zaštiti osim umetnošću kao medijumom koji uslovno garantuje trenutak nezaborava.

Edvard Munk, "Autoportret posle španske groznice"

Sličan primer je i autoportret Edvarda Munka iz 1919. godine. Slikar čuvenog “Krika” je, za razliku od svog mlađeg kolege, preboleo zlokobni španski grip. Za sve vreme trajanja bolesti, kad god su to slabost i temperatura dozvoljavali, Munk je skicirao svoje stanje, u želji da zabeleži trenutke u kojima je bio blizu smrti. Bio je to njegov način borbe, put u sebe i ono što mu se dešava. Na portretu iz 1919. vidimo jednog bledog, iznurenog Munka, na čijim usnama čitamo najavu krika, kako sedi kraj bolesničke postelje, ali i sliku koja svedoči umetnost kao neuporedivi način stvaraoca da se bori sa različitim stanjima, da ih svedoči umetničkim delom i podeli sa svima onima koji su spremni da vide i čuju.

Wikimedia

„Bolest, ludilo i smrt… bdeli su mi nad kolevkom i pratili me čitavog života“, pisao je on. Duboko pogođen ranom smrću majke (kada mu je bilo pet godina) i petnaestogodišnje sestre (kada mu je bilo 14), Munk je čitavu karijeru posvetio slikanju bola, tuge i pustoši koju su tuberkuloza i druge bolesti ostavile u njegovom životu.
Sam je često bio bolešljiv i krhkog emotivnog zdravlja. Ipak, doživeo je duboku starost. Preminuo je 1944. u 81. godini.

Dejvid Vojnarovic, "Bez naslova (Bizoni)", slikano 1988, odštampano 1994.

Najpoznatije delo ovog umetnika jedan je od najdirljivijih umetničkih odgovora na krizu izazvanu epidemijom side tokom osamdesetih godina prošlog veka, koja je do sada usmrtila između 25 i 35 miliona ljudi.

Wikimedia

Rad prikazuje krdo bizona koje pada sa litice pravo u smrt. To je fotografija diorame iz jednog muzeja u Vašingtonu koja ilustruje rane lovačke tehnike Indijanaca. Nastalo je kada je umetnik otkrio da je inficiran HIV-om i kada je hteo da prenese svoja osećanja prokletstva i beznađa.

Ovo poređenje side sa masovnim ubijanjem bizona u 19. veku ukazuje posmatraču na politiku zapostavljanja i marginalizacije, karakterističnu za odnos američke vlade prema sidi u to vreme. Vojnarovic je preminuo 1992. u 38. godini.

Ticijan, „Pieta“, 1575.

Venecijanski slikar Ticijan (1488-1576), bio je jedan od najsvestranijih likovnih umetnika renesanse severne Italije.

„Pieta“ je njegovo poslednje delo, nastalo u jeku epidemije kuge u Veneciji. Na ovoj tradicionalnoj sceni Bogorodice sa preminulim Hristom u krilu vidimo dramatičnu epizodu prepunu patnje: starca koji se moli za sebe i sina, da prežive epidemiju. Starac je najverovatnije sam Ticijan, sa svojim sinom Oracijom.

Wikimedia

I Ticijan i Oracio preminuli su 1576. godine. Sliku, koju je Ticijan namenio da stoji iznad njegovog groba, dovršio je Palma Đovane. Danas se nalazi u Galeriji Akademije u Veneciji.

Salvator Roza, „Ljudska krhkost“, 1665.

Te 1665, kada je naslikao ovu sliku, Napuljom je harala kuga. Salvator je izgubio sina, brata, sestru, zeta i petoro sestrića i sestričina. Prolaznost ljudskog života bila je česta tema umetnosti, ali za Rozu je ta tema bila nepojmljivo tragična.

„Ovoga puta na mene se obrušilo nebo na takav način da mi je pokazalo da su svi ljudski lekovi beskorisni i da je najmanji bol koji osećam kada ti kažem da jecam dok ovo pišem“, pisao je Salvator prijatelju Rikardiju.

Wikimedia

Kada se uzmu u obzir ove okolnosti, slika ne deluje previše morbidno, sa prizorom novorođenčeta koje potpisuje ugovor sa smrću, poručujući da je ljudsko postojanje mizerno i kratko.

Sam Roza umro je osam godina kasnije, 1673, u 58. godini.

Na kraju ostaje pitanje svima nama: Umesto što čekamo da se pandemija završi, zašto ne bismo stvarali?

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi