Zabranili mu film, a sada cela Evropa gori! Armi Hamer se vratio u ostvarenju koje je diglo Nemačku na noge!

U vremenu kada se evropski film sve ređe usuđuje da dodirne teme koje razdiru svakodnevicu, a još ređe da ih oblikuje u žanrovsku formu, pojavio se "Citizen Vigilante", novi film nemačkog reditelja provokatora Uve Bola, ostvarenje koje je pre izazvalo političke i medijske potrese nego što je stiglo do bioskopske publike. Film, u kojem glavnu ulogu tumači Armie Hammer, praktično je ostao bez šire distribucije u Nemačkoj, pošto mu tamošnji sistem klasifikacije nije dodelio dozvolu za redovno prikazivanje, što je sam Bol dočekao kao potvrdu da je snimio delo koje "pogađa u nerv vremena".

No, svaka zabrana, kao što znamo još od starih evropskih kulturnih sporova, ne znači nužno i umetničku vrednost. Ponekad označava samo želju autora da provocira, a publiku da natera na zauzimanje strana. Upravo se između ta dva pola kreće i "Citizen Vigilante", film koji bi želeo da bude društvena dijagnoza savremene Evrope, a ostaje pre svega priča o čoveku koji je izgubio poverenje u zakon i rešio da ga zameni sopstvenim revolverom.

Stanodavac koji je postao sudija

Glavni junak, Majkl Sanders, nije policajac, vojnik niti bivši obaveštajac. On je stanodavac. Nasledio je nekretnine od pokojnog oca i vodi ih sa gotovo birokratskom pedantnošću. Upravo u toj činjenici krije se jedna od najneobičnijih dimenzija filma.

Usred jedne intimne scene, Sanders prekida odnos kako bi opomenuo prostitutku zbog buđi koja se širi po zidovima njenog stana. Taj detalj, gotovo usputan, govori više od svih njegovih kasnijih monologa o pravdi, društvu i propasti civilizacije. Čovek koji je sebe proglasio osvetnikom i zaštitnikom poretka ostaje, pre svega, upravnik zgrada i kontrolor tuđih života.

Njegova borba protiv kriminala nije posledica lične tragedije. Za razliku od junaka klasičnih filmova osvete, on ne polazi iz bola, već iz uverenja da sistem više nema pravo na postojanje. U tom smislu, Sanders nije naslednik Pola Kersija iz Death Wish, već figura savremenog čoveka koji je odlučio da institucije zameni sopstvenom voljom.

Albert L Ortega / Shutterstock Editorial / Profimedia

Između osvete i političkog manifesta

Radnja filma smeštena je u savremenu Evropu, prikazanu kao prostor institucionalne nemoći, rastućeg kriminala i dubokih društvenih podela. U uvodnim scenama gledalac prisustvuje brutalnom ubistvu mlade majke pred njenim detetom, što postavlja ton priče i nagoveštava osvetnički zaplet.

Međutim, umesto jasnog cilja, Sandersova misija širi se na sve strane. On kažnjava sitne prestupnike, sukobljava se sa policijom, obračunava sa migrantima optuženim za silovanje i vodi svojevrsni privatni rat protiv čitavog sistema. Granica između zaštitnika i nasilnika postepeno nestaje.

Njegove akcije prate medijski inserti, televizijski komentari i objave na društvenim mrežama, gde anonimni simpatizeri veličaju njegovu borbu. U tom postupku može se prepoznati odjek satiričnih televizijskih umetaka iz RoboCop, ali bez ironijske oštrine i društvene slojevitosti koju je posedovao film Paul Verhoeven.

Sanders čak snima sopstvene video-poruke, sa zamagljenim licem, obraćajući se građanima kao prorok novog doba. Njegove reči o Ničeu, civilizaciji i pravdi više podsećaju na improvizovane internet-manifeste nego na zaokruženu ideologiju.

Courtesy Everett Collection / Everett / Profimedia

Povratak Armija Hamera

Za američkog glumca Armija Hamera ovo ostvarenje predstavlja pokušaj povratka na filmsku scenu posle višegodišnje profesionalne izolacije i niza privatnih skandala koji su obeležili njegovu karijeru.

Nekadašnja zvezda filmova The Social Network i Call Me by Your Name ovde nastupa sa gotovo ledenom uzdržanošću. Njegov Sanders govori malo, kreće se precizno i deluje kao čovek koji je emocije odavno zamenio pravilima.

I upravo u tome leži paradoks uloge. Hamer poseduje fizičku pojavu i disciplinu koja odgovara liku, ali scenario retko dopušta da se iza tog hladnog lica nazre unutrašnji lom. Njegov osvetnik ostaje zatvoren, nedorečen i gotovo apstraktan.

Pa ipak, u pojedinim scenama, naročito tokom razgovora sa žrtvom silovanja u bolnici, glumac uspeva da pruži nagoveštaj složenijeg karaktera, čoveka koji koristi jezik saosećanja kako bi opravdao sopstveno nasilje.

Courtesy Everett Collection / Everett / Profimedia

Večiti provokator evropskog filma

Ime Uvea Bola već decenijama izaziva oprečne reakcije. Za jedne, on je autor eksploatacionog filma koji namerno ruši granice dobrog ukusa, za druge, jedan od retkih reditelja koji odbija političku korektnost i insistira na neprijatnim pitanjima savremenog društva.

Njegova trilogija "Rampage" već je pokazala fascinaciju pojedincem koji se okreće protiv sistema. U "Citizen Vigilante" taj motiv dobija novu dimenziju, umesto pobunjenika protiv kapitalizma, pred nama je čovek koji sebe vidi kao poslednju liniju odbrane evropske civilizacije.

Ali Bol, kao i mnogo puta ranije, ostaje zarobljen između provokacije i umetničkog oblikovanja. Njegovi stavovi jesu glasni, ali likovi često ostaju nedovršeni, a političke poruke više služe kao gorivo za polemiku nego kao osnova za ozbiljnu dramsku konstrukciju.

Film koji postavlja pitanja, ali ne daje odgovore

Možda je najveća slabost "Citizen Vigilante" upravo odsustvo jasnog moralnog uporišta. Film govori o pravdi, a njegov junak proizvodi više haosa nego oni koje kažnjava. Govori o zaštiti društva, a ruši institucije na kojima društvo počiva. Poziva na red, ali ga uspostavlja nasiljem koje ne poznaje granice.

Otuda i utisak da Sanders nije ni heroj ni antiheroj u klasičnom smislu. On je čovek koji je izgubio poverenje u zajednicu i odlučio da sam preuzme njene funkcije. Sudija, porotnik i izvršilac kazne u jednom licu.

Između provokacije i umetnosti

"Citizen Vigilante" ostaje film koji će nesumnjivo izazivati rasprave mnogo duže nego što će se pamtiti njegova filmska ostvarenost. U njemu ima političkog manifesta, eksploatacionog spektakla, društvene paranoje i želje za provokacijom, ali malo istinske tragedije koja velike priče o osveti čini univerzalnim.

Jer, kako su stari filmski klasici odavno pokazali, osveta dobija smisao tek kada proistekne iz duboke ljudske rane. A Majkl Sanders nema takvu ranu. On ima zgrade koje održava, zidove koje pregleda i društvo koje bi da preuredi po sopstvenim pravilima.

Na kraju, ostaje slika čoveka koji sa pištoljem u ruci obilazi civilizaciju kao što stanodavac obilazi svoje nekretnine, proverava pukotine, upozorava na vlagu i veruje da jedino on zna kako se kuća može spasiti. A buđ, uprkos svemu, nastavlja da raste po zidovima.

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi