Nikad ravnodušna i poslušna: Samokažnjavajući gest Mirjane Karanović

U izdanju „Službenog glasnika“ izašla je iz štampe monografija „Mirjana Karanović“ Tatjane Nježić, koju objavljuje Udruženje dramskih umetnika Srbije kao pripadajući deo nagrade „Dobričin prsten“. Na 239 stranica, kroz pet celina, među kojima su „Na proscenijumu vremena“ – o njenom životu i biografiji, „Svojeručno“ – njene lične beleške, „Barakuda“ – prilozi i svedočenja brojnih kolega i savremenika (Dejana Mijača, Miroljuba Vučkovića, Ermina Brava, Srđana Karanovića, Dina Mustafića, Ive Milošević, Svetozara Cvetkovića, Gorčina Stojanovića, Jasmile Žbanić, Darka Lungulova, Stevana Filipovića, Andreja Nosova, Slavena Došla, Olivere Viktorović, Miljane Kralj), predočen je bogat i impresivan umetnički put, i profil glumice blistavog dara i opusa – od njenih početaka, do današnjih dana. Monografija sadrži više od 130 fotografija i popis pozorišnih, filmskih i televizijskih uloga, nagrada i priznanja.

– Miru Karanović sam uočio na poseban način još na Akademiji, na drugoj ili trećoj godini, kada se, iznenada, iz meni nepoznatih razloga, ošišala do glave. Išla je, onako, bez kose, nije to pokrivala ni prikrivala. Naprotiv. Meni je to bilo pomalo čudno, a u isto vreme i simpatično – piše čuveni reditelj Dejan Mijač u monografiji.

Shvatio sam da je ona na neki način htela da skrene pažnju na sebe i na svoju posebnost. Napravila je gest, koji je u tom smislu bio jako dobar. Na Akademiji, a verujem, ni van nje, to nije moglo proći nezapaženo. Verujem da je povlačio, najmanje, razne komentare. Mogao bi reći – uspela je u svoj nameri. S druge strane, što se nje tiče, trebalo je to izdržati.

Dakle, ona je odabrala jak eksces da bi uradila nešto do čega joj je stalo, da bude primećena ali na određen način. U svemu tome nije bilo ničeg zlog, ničeg egoističnog… Taj, zapravo samokažnjavajući, gest nije imao nikakve druge namere osim da pribavi dobru, kvalitetnu, suštinsku komunikaciju kakvu je ona zahtevala o sebi i za sebe.

Posmatrajući taj gest čini mi se da je ona ceo život negde, kao iz neke zasede, uzimala sebi pravo da bude više slobodna nego njene kolege i ljudi koji je okružuju. A da to ne prikriva nego, naprotiv, čini da se uoči kao njena suverena pozicija, i želja da ljudi komuniciraju sa njom na nekom višem nivou slobode.

Ona je smatrala i da je njena profesija upravo to – doprinos oslobađanju od negativnih i bespotrebnih okova, stega, normi, koje ljude sputavaju i obavezuju da, ispunjavajući te norme, budu neko drugi a ne oni sami, takvi kakvi jesu.

Ona je glumica barakuda. Gotovo uvek u nekoj vrsti sačekuše je izvodila svoj neočekivani izlaz, a taj je izlaz često bio razoran. Nije volela ravnodušne predstave. Volela je predstave u kojima ona može da ostvari neku vrstu izazova. Meni je to bilo veoma drago.

Radili smo „Mrešćenje šarana“, „Rodoljupce“ dva puta, „Radovana III“, uvek je bila je odlična.

Sećam se kad smo radili „Gospođu ministarku“, nisam znao, što bi se reklo, na šta će to da izađe. Ali sam hteo da vidim Mirjanu Karanović kao Živku, da je vidim u Nušićevom komadu. Ona je na neki način pomerila tu predstavu, dala joj začudnost i ozbiljnost. Bilo je tu, naravno, i drugih glumaca, vrsnih uloga, ustalom bila je prvoklasna podela. To je jedna od predstava koja nije zablistala kod publike, ni kod kritike. Ali za mene je bila i ostala važna. Preciznije, ja sam je za sebe uvažavao i uvažavam je unutar svog opusa.

Pročitajte još

Neda Arnerić: Od sna do jave, i natrag

U procesu rada Mirjana Karanović je dobar saradnik, i što je još važnije dobar savetnik. Nikad nije ravnodušna i poslušna.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi