Nebojša Jevrić je advokat najnesrećnijih pred Bogom: Nova knjiga poslednjeg kojota sa Terazijskog grebena (FOTO)

28.05.2022

15:10

0

„Đavolje jaje“ je knjiga koja se bori protiv dosade, inače „bolesti svih vremena“

Nebojša Jevrić je advokat najnesrećnijih pred Bogom: Nova knjiga poslednjeg kojota sa Terazijskog grebena (FOTO)
Foto: Facebook/Nebojsa Jevric

Posle 45 godina i 11 napisanih romana pisac Nebojša Jevrić je u petak prvi put promovisao svoju knjigu u knjižari.

Knjigu sabranih priča „Đavolje jaje“, štampanu u izdanju Službenog glasnika, potpisivao je u knjižari Geca Kon, u Knez Mihailovoj ulici.

O Jevrićevom „Đavoljem jajetu“ govorili su književni kritičari Petar Arbutina i Dobrivoje Stanojević, ističući da se ova knjiga bori protiv dosade, inače „bolesti svih vremena“.

- Trebalo bi govoriti onoliko koliko možemo da stojimo na jednoj nozi, jer sve više od toga ljudima je dosadno. Nebojšina knjiga je takva da je možete dugo čitati, makar stajali na jednoj nozi.

24sedam/Lj. K.
 

Nebojša Jevrić je stigao u Beograd davne 1977. godine. Uvek je hteo da bude samo jedno - pisac.

„Pisac je advokat najnesrećnijih pred Bogom“, napisao je na štitu koji je nosio pred sobom braneći se od nedarovitih i knjiških moljaca.

Nastanio se Zagrebačkoj ulici, na „štajgi“. Za razliku od ostalih koji su u Beograd stigli Balkanskom, on je stigao Kameničkom ulicom. Peo se polako. O ljudima sa štajge, šibicarima, kamenjarkama, prevarantima, taksitima, slučajnim prolaznicima, narkomankama koje su uvaljivale sidu u „picinom parku“ napisao je dva romana, dve knjige priča.

Prema njegovim pričama, o svetu kojem su između prstiju počele da rastu dlake,  snimlili su filmove Aleš Kurt i Boban Skerlić.

24sedam/Lj. K.
 

Osamdesetih godina prošlog veka izdavačka kuća Rad najavila je njegov roman „Adamova glava“ o narkomanskom podzemlju, koje zvanično tada nije postojalo. Knjiga je morala da sačeka tri godine i na kraju je objavio izdavač iz Ljubljane.

U međuvremenu se pojavila sada već kultna knjiga te generacije „Crni kofer“ za koju je Miodrag Bulatović, jedan od najprevođenijih srpskih pisaca u Politici, rekao da je to „pesnička tvorevina razorne snage“.

Nebojša je jedan je od dvojice preživelih kojota sa „Terazijskog grebena“.

Koliko god su izbegavali da priznaju njegovo postojanje zvanični kritičari i „Hadži Čaršija Salijeri“ on je bio tu! Sam, sa motom: „Koračaj prema strahu i ne boj se bola“.

„Adamova glava“ je bila najkradenija knjiga Beogradu. Krali su je njeni junaci. kojoti sa Terazijskog grebena upadali su na dedinjske narko žurke i ostajali poslednji. Za ukus čaršije bilo je to previše. Izdržavao se prodavajući zabranjene pesme Gojka Đoga, zabranjene tekstove Dobrice Ćosića... i mnogih drugih.

Foto: Facebook/Nebojsa Jevric
 

Bio je sumnjiv zbog dara, zbog energije gorštaka koju je doneo sa sobom. Zbog odluke da piše istinu o svemu. Voleli su ga pesnici jer im nije bio konkurencija i doživljavali kao svog. Nije imao vremena da se uklanjuje u klanove. Zvanična priznanja su ga zaobilazila, ali ne i pravi čitaoci.

Onda je počeo još jedan rat. Otišao je preko reke sa trideset, vratio se sa četrdeset godina.

Veliki srpski pesnik Brana Petrović je o njemu napisao u tekstu pod naslovom „Nebojša“:

„Se­ćam se kad je po­la­zio. Tog spar­nog po­po­dne­va u ba­šti „Šu­ma­tov­ca”. Neispavan, gro­zni­čav, gu­da­lo vi­o­li­ne da ga do­dir­ne, za­čuo bi se ja­uk. Je­smo pi­li ra­ki­ju ko­ju su osi­ce u osi­nja­ku pra­vi­le (po re­cep­tu po­sko­ka), a ina­če sve je bi­lo obič­no. Sve osim nje­ga, Ne­boj­še Je­vri­ća, pe­sni­ka. Od­la­zio je na ra­ti­šte, me­đu prvima.

Kao He­min­gve­ja, dav­no, vu­klo ga je ta­mo gde je đa­vol­ski opa­sno. Ta­mo gde lop­ta ima ivi­cu. Nje­go­vi rat­ni iz­ve­šta­ji iz Sla­vo­ni­je od­mah su bi­li ne­što dru­go. Ni­je pi­sao O ne­go IZ; ni­je opi­si­vao rat ne­go se kroz nje­ga rat is­ka­zi­vao. Bez pa­tri­o­ti­če­skih nakla­pa­nja, da­le­ko od mo­ra­li­stič­ke hi­po­kri­zi­je, do­no­sio je po­ru­ke onih ko­ji su izginuli. Nje­go­vi tek­sto­vi su ži­vi plač, ali mu­ški, onaj od ko­ga sle­pi pro­gle­da­ju, a ne­mi pro­go­vo­re. Vo­leo je i „na­še” i „nji­ho­ve”, a ni­je ih mno­go šte­deo.

24sedam/Lj. K.
 

Ni se­be ni­je šte­deo. Gde god je na­ba­sao na bo­cu sta­rog vi­na, opljač­kao je.

Ka­že: pljač­ka je nor­mal­na. U tom pa­klu. A da se to iz­go­vo­ri mo­ra se ima­ti vi­so­ka mo­ral­nost ko­ju ne­gu­je za­vi­čaj.

Kad mu se naj­ma­nje na­daš, eto ga u Be­o­grad. Pri­ča ču­de­sa. Za­pi­ši to, Ne­boj­ša. Nebojša za­pi­su­je; ne, to ni­je za­pi­si­va­nje, to je do­no­še­nje va­tre. To je nad­li­te­ra­tu­ra, nad­po­e­zi­ja. Nje­go­vi unu­ci, kad do­đe vre­me, ima­će pra­vog de­du za pri­ču.“

Trebalo je hrabrosti pa u to vreme hvaliti Nebojšu. Ljilja Smailović ga je posetila na ratištu u Tenji i napisala priču o njemu u kojoj ga je nazvala „Srpskim Čegevarom“ i prošla kroz pravu golgotu zbog toga.

Nebojša Jevrić/Printscreen/YouTube/Ras Televizija
 

Žika Pavlović je njegovu priču „Prsten“ uneo u svoju knjigu „Ljubav“. Jednu priču iz Prištine uneo je u svoju knjigu o Kosovu i Dobrica Ćosić.

Obilazio je vatrene linije od Slavonije do Dubrovnika, od Gospića do Peći, da bi se na kraju rata razboleo u Bujanovcu.

Posle je zaradio nadimak „agresivni ćutolog“ jer je pet godina u „Ukletoj kući“ pio kafu i ništa nije pričao.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi