Potresan film o jedinom azilu na Balkanu koji se bori za opstanak: Tuga u očima konja od koje srce zaboli (FOTO)

03.01.2022

20:30

0

Ovo je priča o ljubavi i nesebičnosti dvoje mladih ljudi koji se bore da na svom imanju osiguraju siguran, zdrav i lep život konjima koje su drugi ljudi odbacili jer im više nisu korisni ni u poslu, ni na trkama, i čija bi sudbina bila da završe u klanici

Potresan film o jedinom azilu na Balkanu koji se bori za opstanak: Tuga u očima konja od koje srce zaboli (FOTO)
ne idemo nikud 5 - Copyright Promo/24sedam/Blok film

- Svi smo mi smrtni, i mi, ljudi, i životinje, ali kraj našeg života ne bi trebalo da bude ni užasan ni jadan, već ispunjen pažnjom i ljubavlju. Ova priča o konjima je, zapravo, priča o tome kako bi ljudski svet trebalo da izgleda –  glasi sinopsis za dokumentarni film “Ne idemo nikud”, o jedinom azilu za konje na Balkanu.

Film je režirala Ivana Todorović, a nastao je u produkciji  Blok filma, podržan od strane Filmskog centra Srbije.

Promo/24sedam/Blok film
 

O tome kako konji glume, kakva sudbina čeka jedini azil za konje na Balkanu, kako se pravi dobar dokumentarac, i kako je nagovorila našu proslavljenu glumicu Draganu Varagić da zaigra u njenom filmu, otkrila je za 24sedam rediteljka Ivana Todorović.

Pre ovog filma o azilu konja Ivana se u svojim dokumentarnim filmovima bavila isključivo sudbinama ljudi i svaki je pravo malo umetničko delo.

Među poslednjima je i film “Kada sam kod kuće” koji se bavi temom seksualnog zlostavljanja, a za koji je naša proslavljena glumica Dragana Varagić dobila nagradu za najbolju žensku sporednu ulogu na filmskom festivaul u Los Anđelesu.

Rediteljka na snimanju filma Promo/24sedam/Blok film
 

Nakon filmova koji su se bavili sudbinama ljudi, vaš poslednji film se bavi sudbinom konja. Odakle ideja da snimite dokumentarni film o azilu za konje?

Moja prijateljica Marijana Mandić mi je pričala o azilu za konje i to me je zaintrigiralo. Nisam znala koji je položaj konja kod nas, nisam znala da završavaju u klanicama, nisam znala da ih ljudi zlostavljaju i nisam znala da postoje ljudi koje konje spašavaju i dovode ih na mesto na kom mogu da dostojanstveno provedu svoje poslednje dane života.

Stoga sam otišla da upoznam Željka koji vodi azil "Staro Brdo" u Lapovu koji je jedini azil za konje na Balkanu. Nakon prvog susreta sam osetila da je to priča koju moram da iznesem, lepa i tužna emocija koja vlada tim mestom. Željko i Viki koji rade u azilu, sa mnogo ljubavi brinu o konjima i svaki dan je finansijska borba za opstanak tih konja. Konjske sudbine su neverovatne, kada ih upoznate, postanu kao ljudske priče. Dosta konja u azilu su stariji konji, fragilni, što stvara posebnu emotivnost, kao stari ljudi. Na neki način, sudbine starih konja su kao sudbine starih ljudi.

Promo/24sedam/Blok film
 

Koliko su konji "zahvalni" kao glumci? Šta ste pre snimanja znali o njima, a šta ste naučili o njima nakon snimanja?

Konji su jako lepe, pametne životinje i kamera ih baš voli. Nisam znala pre dolaska u azil koliko je konjima važno da ti veruju i koliko su plašljive životinje. Koliko lepo mirišu pogotovo kada jedu cvet kamilice! Koliko tuge ima u očima starog konja, da te srce zaboli. Kada te konj prihvati i upozna, onda možeš dugo da ga maziš i obraduje se kada te vidi. Tako sam ja tokom istraživanja za film i snimanja, dobila nekoliko miljenika među konjima.

Fragilnost starijih konja i taj tužni pogled u očima  je emocija koja je najduže ostala u meni. Svi smo navikli na sliku mladog i jakog konja.

Promo/24sedam/Blok film
 

Koliko je teško snimiti ovakav film, kad u kadar moraš da smestiš i konje i ljude koji nisu profesionalni glumci? Koliko se snimanje ovog filma razlikovalo od vaših ranijih dokumentaraca?

Istraživanje je trajalo oko godinu dana jer mi je trebalo vremena da upoznam i konje i Željka i Viki, da osmislim kako će film da izgleda. Za potrebe snimanja filma, smo živeli u Lapovu, blizu azila da bi mogli da budemo prisutni u svim situacijama. Kao i svako snimanje filma, filmski dani i noći su bili jako dugi. Snimatelj Milan Vlaški, tonac Douglas Oppedahl, montažerka Marija Jelušić i ja bi svaki dan prolazili kroz snimljeni materijal i gledali šta imamo, šta nam fali i u kom pravcu ide priča filma. Iako smo imali već scenario za film koji je nastao tokom istraživanja i na kom je sa mnom radila i Ljubinka Stojanović, film se menjao tokom snimanja što nije tako retko u dokumentarnom filmu jer je realnost nepredvidljiva.  

Snimanje jeste bilo jako zahtevno zbog rada sa životinjama ali Željko i Viki iz azila su učinili svaku zamisao mogućom. Svi smo se naučili strpljenju jer bi snimanje pojedinih delova trajalo duže. Konji, pošto su nas upoznali kao ekipu, bili su mirni i dozvoljavali su nam da se krećemo lagano među njima i ne ometamo ih.

Premijera filma se očekuje tokom ove godine, što na međunarodnom, što na domaćem filmskom festivalu i detalje ćemo zvanično otkriti uskoro.

Promo/24sedam/Blok film
 

Kakva je sudbina azila? Šta se na kraju dogodilo sa Gliserom, jednim od junaka filma?

Gliser je nažalost umro kao i još nekoliko konja koji su karakteri  u filmu. Azil i dalje opstaje, Željko i Viki su spasili nove konje koji su sada u azilu. Nadam se da ce sudbina azila da bude trajna, da ce se naći način donacija azilu koji ce učiniti da oni imaju sve što im treba za održavanje  života konja. Ovako je svaki dan borba za opstanak.

Za kratki igrani film "Kada sam kod kuće" koji se bavi teškom temom seksualnog zlostavljanja dobili ste brojne nagrade. Kako nastaje i šta je “recept” za dobar dokumentarac?

Za dobar dokumentarni film je potrebno kao i za igrani film, dobra priča, jaka emocija i  filmski stil. Publika uvek reaguje na identične stvari u bilo kojoj vrsti filma. U igranoj formi, se radi sa glumcima na istinitosti likova i njihove priče dok u dokumentarnom filmu, vreme provedeno sa karakterima čini da se oni ponašaju pred kamerom isto kao što bi se ponašali u svom životu bez kamere.

Sa Željkom i Viki, je bilo lako raditi jer su oni jako prirodni ljudi i već smo se dobro poznavali pre samog  snimanja filma. Takođe i sa konjima smo uspostavili odnos, upoznali su nas kao tim i bili mirni kada smo snimali  među njima.

Film se pravi polako i dok film ne legne kako treba, ne može se reći da je gotov.

Montaža filma "Ne Idemo Nikud" je trajala dugo, i sarađivali smo i sa  scenaristkinjom Meilnom Pota Koljevic i i montažerkom Milinom Trišić. Muzika u filmu koju je komponovao Boris Mijatović je doprinela emociji filma. Sada se na filmu završava postprodukcija slike i zvuka koju rade Milan MIhajlović i Jovana Radovanović.

Dragana Varagić sa nagradom: Independent Shorts Awards
 

Kako ste uspeli da "nagovorite" Draganu Varagić i Radoja Čupića da igraju vašem filmu “Kada sam kod kuće” i zašto ste baš njih izabrali?

Izabrala sam ih jer su sjajni glumci i pravi karakteri za uloge u filmu. I Dragani Varagić i Radoju Čupiću sam poslala scenario prvo da pročitaju i vide da li žele da budu deo filma. Oboje su pristali i odmah smo počeli da radimo. Snimanje filma je proteklo isto jako lepo sa oboje, iako su im oboma uloge bile zahtevne i dugi su bili snimajući dani. Oni su divni ljudi i divne kolege, zadovoljstvo je bilo sarađivati sa njima.

I za kraj koji biste od novijih dokumentaraca čitaocima 24sedam preporučili za gledanje?

Preporučila bih svakako "Ne idemo nikud" novi dokumentarni film sa konjima, koji će imati beogradsku premijeru na nekom od narednih filmskih festivala. Takođe, na RTS-u 2 će se tokom  godine prikazati svi moji dokumentarni filmovi tako da će imati priliku i starije filmove da pogledaju.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi