Samo je pouzdano utvrđeno da je Slavko Ćuruvija ubijen! Gde je nestalo 415.000 dolara?

Na Uskrs, 11. aprila 1999. godine, ubijen je novinar, vlasnik „Nedeljnog telegrafa“ i „Evropljanina“ Slavko Ćuruvija. Sad, krajem 2021, nekakvog raspleta, izgleda, ima. Optuženi za saizvršilaštvo, Marković, Radonjić, Romić i Kurak (u odsustvu), osuđeni su na vek robije. I opet su svi najavili žalbu.

Važno pitanje, i jedino pravo: ko je, zašto i po čijem nalogu ubio Slavka Ćuruviju, i danas je bez odgovora. Prosto pitanje, komplikovan odgovor. Ne pamti se slučaj da se, posle dve istrage i suđenja – ubica i nalogodavac ne znaju, a  da se "zna" ko je ubici pripomagao?!

Mrtvi, istina, mogu pokatkad da ubiju, ali ne i da progovore... Potrebno je da progovore - živi.

Ćuruvijin kolega i prijatelj Vladan Dinić, vlasnik “Svedoka”, otkriva za 24sedam detalje o poslednjem susretu sa Ćuruvijom, samo koji sat pre nego će biti ubijen, kao i o strašnom prizoru u prolazu u Svetogorskoj ulici u kome ga je prvi video na pločniku.

Bio je Uskrs, praznik je bio za sve, osim za ubicu, ili ubice Slavka Ćuruvije.

- Izlazio sam iz zgrade "Borbe", na Trgu Nikole Pašića, sa ulaza iz Kosovske ulice, tamo je tada bila redakcija „Svedoka“. Izašao sam na izlaz iz Kosovske, da sednem u automobil i da požurim na zakasneli, uskršnji ručak. Zazvonio mi je mobilni telefon, pogledao sam na sat, bilo je 16.55. Zvao me je moj stari drugar Dragan Kojadinović, glodur tada prestižne TV STB. „ Dinjo, gde si?“, pitao me je Kojadin. U  Kosovskoj, idem kući, gotovo je za danas... „Molim te“, kaže mi, „proveri, čujem da je ubijen Slavko Ćuruvija pred ulazom u zgradu...“ Sledio sam se. Kažem: Ne zezaj, pa danas me je, kad smo se sreli kod Ateljea 212, zvao da idemo na ručak?! „Proveri“, viče mi Kojadin... – uvodi nas Dinić u dramu oko ubistva novinara.

Dakle, ponavlja, na dan ubistva sreo se u Svetogorskoj ulici sa Slavkom Ćuruvijom, koji je sa Brankom Prpom krenuo na ručak „kod Vuka”.

Ćuruvija: - Dinjo, šta radiš?

Dinić: - Čekam neke ljude.

Ćuruvija: - Ajde s nama na ručak.

Dinić: - Ne vredi, zakazao sam nekim ljudima da dođu kod mene, hvala ti...

Ćuruvija: - Kaži Joci (tada tehnički urednik u “Svedoku”, koji je ranije radio kod Ćuruvije i Đorgovića) i onima mojima koji rade kod tebe da dođu do mene da im isplatim zaostale plate. Svih šest! Danas mi je stigla veća lova, 415.000 dolara, da ih isplatim, ne volim da sam dužan.

- Svratih u redakciju, obavestih „Slavkove ljude” da se jave gazdi i da odu po zaostale plate. Nisu ih dobili – dodaje on.

Printscreen/Youtube

Slavko je tog popodneva ubijen, u 16.40, na kućnom, pragu, u pasažu zgrade u Svetogorskoj, tada Lole Ribara, broj 35, a sudbina 415.000 dolara je ostala nepoznata.

- Pogledah na sat i setih se jedne Slavkove rečenice. “Svaka vest je dobra ako stigne da uđe u osnovno izdanje koje ide u provinciju.” ...Izađoh iz automobila, otrčah do Ulice Lole Ribara i pred ulazom, u pasažu zgrade, scena koju neću da zaboravim dok sam živ: Slavko, u crnoj jakni, leži, licem prema zemlji, krv polako osvaja prolaz..., osim dva klinca koji zapanjeno gledaju, nikog nigde. Ni policiije, ni ljudi. Ni Branke. Okrenem Kojadina. „Tačno je“, kažem – priča Dinić, dodajući:

Dvojica pobegoše u banku

- Zbunjen, iznerviran, zapanjen, uplašen, skamenjen, vratih se u redakciju „Svedoka”. Ah, da: setih se i dela razgovora dvojice prisutnih klinaca: „Pa ona dvojica su otišla u Komercijalnu banku.” Na koju dvojicu su mislili, tog časa nisam razmišljao. Kako je vreme prolazilo, setio sam se da je tada u zgradi Komercijalne banke u Svetogorskoj (tada Lole Ribara) bilo nekakvo sedište MUP-a ili tajnih policija. Davno je bilo... Da se malo oporo našalim, koristeći reči mog prijatelja Slavka: „Taman, majstore, da vest uđe u sva izdanja novina, i u provincijsko...“

Tako je, kaže, govorio Slavko, u doba kada mu je režim Slobodana Miloševića izricao višemilionske kazne, kada su mu novine zabranjivane, kada mu je plenjena imovina, pomalo strahujući da i on ne postane - vest za novine. A postao je.

Sahrana je počela je pod sirenama za vazdušnu opasnost, koje su, načas, odjavljene, kad je sahranjen... Objavio sam u „ratnom" izdanju „Svedoka“ foto-reportažu sa sahrane…

Ćuruvija je ubijen u doba dana kada vest o tome obavezno „stiže da uđe u provincijsko izdanje“, ali je smrt Slavka Ćuruvije po mnogo čemu pala u nedoba za novine.

Foto: Slavko Ćuruvija fondacija

Stopila se s bombama NATO agresora na SRJ, utopila se u moru vesti o vandalskom razaranju Jugoslavije...

Sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić svojevremeno je formirao i Komisiju za istinu o ubistvima novinara, a na kormilu je Veran Matić.

Tajna „uhvaćenog poziva”

- Ne znam kakva je sva ovlašćenja imala i ima ta komisija sa sve Veranom na čelu, ali jedna informacija koja je tada procurila, a koju je obelodanila „Politika” (novinar M.Galović) – „Provera mobilne telefonije zbog ubistva novinara”, budila je nadu da je Vlada zaista rešena da stavi tačku na bar ubistvo Slavka Ćuruvije. Jer, iza te, naoko, obične informacije, i provere, najavljivao se možda spektakularni obrt u „slučaju Ćuruvija”. Neću da se pozivam na „svoj izvor” blizak Vladi, jer ga nemam, ali znam da je na listinzima mobilne telefonije „uhvaćen poziv” sa mobilnog telefona 063 2....7, jednog dugogodišnjeg novinara (i urednika), ali i transktipt i pitanje jednog visokog funkcionera (tadašnjeg) MUP-a o likvidaciji Slavka Ćuruvije, upravo postavljenog sa tog broja mobilnog telefona – objašnjava Dinić.

Bio je, kaže, ubeđen da će se Veran tada pozabaviti i jednim pitanjem - da li je posle ubistva Ćuruvije, na Uskrs 1999. godine, nestalo i 415.000 dolara?

Šta je ovde vest?

- O tome sam često pisao u "Svedoku", javno govorio na televiziji, davao izjave kao svedok na saslušanjima u Specijalnom odeljenju Okružnog suda u Beogradu, ali sve to nije bila vest - dok, evo, advokat Zora Dobričanin nije obelodanila da je to „jedina novost" na suđenju za ubistvo Slavka Ćuruvije. Ne znam, možda i jeste, ali i ako jeste, to je bajata novost. Ili, preciznije, dugo od zvaničnika prećutkivana vest – kaže naš sagovornik, prisećajući se da se pitanje ubistva Ćuruvije često potezalo samo pred neke izbore.

Oglašavao se svojevremeno poslovično obavešteni lider radikala dr Vojislav Šešelj da su Ćuruviju ubili Ćanda i Jorga (Zoran Davidović i Branko Jeftović), a danas su obojica mrtvi. Ubijeni. Onda se pominjao Zoran Šijan. Ubijen. Pa izvesni Zoran Ristović Prika, koji je izmasakriran i ubijen u Košutnjaku još 4. juna 2001. godine. Onda i Luka Pejović. Ubijen u sačekuši 5. decembra 2000. godine, u Dinarskoj ulici u Topčideru. Sa njim je ubijen i njegov drugar Radule Kasalica.

Potrebno je da progovore - živi

- Gostujući na nekoj TV, eksmininistar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović, koji se svojevremeno oglasio tvrdnjom da policija ima saznanja o tome ko je ubio Slavka Ćuruviju, izbegao je da prokomentariše vest da je navodni ubica Luka Pejović. Elegantno prebacivši vruć krompir tadašnjem rukovodstvu MUP Srbije, dakle ministru Jočiću. Proveravajući, kod onih koji su dobro obavešteni, da li je moguće da je Luka Pejović Ćuruvijin ubica, dobili smo odgovor da je u ovoj zemlji sve moguće, ali da je ta vest malo verovatna i da je baš i plasirana iz nekih drugih razloga. Jer, ispostavlja se, posle toliko vremena, da se kao mogući ubica Slavka Ćuruvije uvek pomene onaj ko ne može da bude ispitan, i da je u ovom slučaju nekako najlakše optužiti mrtve, koji ne mogu da demantuju priče, ali ni da ih potvrde – smatra on.

U ovu verziju, dodaje, nije verovao ni Slavkov rođeni brat Jovo Ćuruvija (sad, nažalost, počivši), uveren da je i ovo bilo još jedno zamagljivanje istine, jer je dobro poznato da je Ćuruvija skoro do samog ubistva praćen po nalogu RDB, da je „pratnja“ usmenom naredbom ukinuta, da je sve to obelodanjeno posle provaljivanja dosijea „Ćuran“, ali i da ništa dalje nije urađeno.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi