Romeo Savić umro u 24. godini pod čudnim okolnostima: "Otimao sam robu i automobile pokvarenim policajcima"

Romeo Savić (24), kralj beogradskog podzemlja, kako su ga nazivali, pronađen je mrtav pre tačno 28 godina, 8. novembra 1994. godine, a misterija njegove smrti i dan-danas intrigira javnost.

Savić je malo pre smrti, tačnije početkom septembra 1994. godine, iz samo njemu znanih razloga, odlučio da javno iznese teške optužbe na račun pojedinih policajaca. Dva meseca kasnije, 8. novembra, preminuo je pod čudnim okolnostima.

Prethodne večeri kasno se vratio kući, i nešto pre tri sata ujutru dobio poruku na pejdžer da se javi dvema devojkama. Izašao je, a već u šest, tri sata kasnije, nađen je mrtav ispred vrata svog stana.

Obdukcijom je utvrđeno da je imao tragove kokaina u krvi, što je njegova majka poricala. Ubeđena je i da bi požrtvovanom lekarskom intervencijom život njenog sina bio spasen. Devojka, čije je ime stajalo u potpisu poruke, rekla je Romeovoj majci da je ona nije poslala i da je to uradio neko drugi.

Prema zvaničnoj verziji uviđaja i obdukcije, smrt je nastupila posle ispijanja tableta kojima je hteo da neutrališe dejstvo kokaina. Podzemlje je, međutim, verovalo da su mu se osvetili policajci koji su se bavili dilovanjem droge.

Tvrdio da nije kriminalac

Romeo nije dozvoljavao da ga nazivaju kriminalcem i tvrdio da ne razume one koji kažu da to jesu. U jedinom razgovoru za novine rekao je da "nije kriminalac, već čovek koji mora da radi neke stvari".

- Koliko je bilo protiv zakona, bar je dvaput toliko bilo pošteno. Loše sam prolazio, ali sam radio ispravno - kazivao je Savić.

Tvrdio je za sebe da je normalan dečko i da mu nije stalo do toga da ima ogroman novac. Njegovo objašnjenje kako je došlo do toga da ga obeleže kao kriminalca svakako je bilo jedinstveno.

- Otimao sam „robu“ i automobile pokvarenim policajcima. Voleo sam da to radim inspektorima koji su i sami kriminalci, a nisu imali smelosti da stanu naspram mene. Možda sam i preterivao, ali se kunem da niko pošten od mene nije stradao. Uvek sam uzimao od cinkaroša, pijanaca, "indijanaca"... ponižavao ih i maltretirao. Često sam to činio zbog drugih. Posle me je to mnogo koštalo - pričao je Savić.

Nekoliko puta je upozoren da prekine sa takvim ponašanjem, ali nije hteo da sluša i to, kako je tvrdio, zbog ponosa.

U tom ličnom ratu protiv inspektora kriminalaca, poštenje mu je, kako je tvrdio, nalagalo da im otme sve što su bespravno stekli. Trebalo im je mnogo vremena dok nisu smogli hrabrosti da mu se suprotstave. Prekipelo im je, bio je siguran Savić, kad je njihovim dilerima počeo da otima drogu. Strast u potrazi za, kako je nazivao, „policijskom drogom“ teško je bilo razumeti. Uživao je u onome što radi, jer je znao kakva je uvreda za ljude iz tog sveta kad im otmu narkotike.

- Svi znaju da je Beograd pun policijske droge. Ima u policiji čestitih ljudi, šmekera, kojima je jasno šta se dešava, koji ne prodaju savest za 50 ili 100 maraka. Imam trojicu prijatelja inspektora, normalne ljude. Nije potrebno ni da mi kažu da bi me strpali u zatvor kad bi imali dokaze. To znam i ne zameram im, jer su pravi policajci - govorio je Savić.

Nakon što je u novinama objavljena njegova ispovest, otišao je iz Beograda.

Nije podnosio ni dilere ni narkomane

Romeo nije želeo da otkriva šta je radio sa otetom drogom, ali je objasnio kako je do nje dolazio.

- Upadao sam u kuće u kojima se skoro javno valjala droga i otimao sve što sam zaticao. Jedanput, dvaput, triput... I ko bi normalan to trpeo? Niko! Ali sam dobro znao kome droga pripada, morali su zato da budu mirni. Ne podnosim ni narkomane, a mnogi moji prijatelji su zavisnici. Podelim im pare, iako znam da bi me prodali budzašto, jer je droga čudo. Nije mi žao ničega što sam činio jer sam radio samostalno i svojeglavo. I nije mi žao ničega što sam učinio zbog prijateljstva. Nadam se da će mi tako biti vraćeno - nadao se Savić.

Bonus video

 

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi