Dragoslav živeo u manastiru, a postao je beskućnik i ostao sam na svetu: "Dok imaš gde imaš sve! Čim izgubiš to, nemaš nikoga!"

Vidljivi su golim okom jedino ako žele da ih vidite. Plaše se hladnoće i kako idu hladniji dani, postavljaju sebi neizbežno pitanje: Gde ćemo naći prenoćište i hranu?

U želji da saznamo odgovor na ovo pitanje, ekipa 24sedam je posetila dnevni centar za beskućnike u Solunskoj ulici na Dorćolu.

Svakog radnog dana od 12 do 14 časova, oni tamo mogu da dobiju obrok, topli napitak i mesto gde mogu da se utople i eventualno napune mobilni telefon ukoliko ga imaju.

Već oko podneva Dragoslav je bio ispred centra, čekajući svoj obrok. Bio je raspoložen za razgovor, te nas je šaljlivo preduhitrio s pitanjem:

- Koliko vi plaćate za ovo?

24sedam/Katarina Mihajlović

A onda se nasmejao kako bi nam pokazao da nije obziljno mislio, uzeo je svoj čaj, tri kriške hleba i paštetu. I krenuo da priča:

- Dođem u Beograd, odem na stanicu da uzmem kartu i nema nigde karte... sve puno, odem na "Lastinu", tamo kod onog parka - nema! Kažem kako to za bivšeg kolegu nema? Pitaju me kako to bivši kolega pa zovu oni šeficu... ona kaže neka dođe taj i ja dođem! S vrata me videla, psuje mi i majku i oca i sve živo, kaže de si ti!?! Ja rekoh da nema karata a ona kaže: "Ko kaže, sad dolazi treći autobus, znači sva tri kreću u isto vreme i sva tri su puna i to oni na sprat! Hoćeš gore, hoćeš dole?" Kažem ja njoj: "Znaš šta, dole mi je rano da odem!"... znamo se godinama, ja sam nekad radio u "Lasti". Ma, ja sam budala! Tamo gde je lepo ja odem,a gde je loše ja ostanem, al dobro nema veze - počinje svoju priču Dragoslav.

Uspeo je da uzme kartu i ode za Crnu Goru, a tamo kad je otišao odmah u jedan manastir kod Cetinja, jer je već imao 14 godina staža u jednom. Dragoslav jako voli da se šali, pa nastavlja priču u tom stilu.

- Posle jedno tri dana, mitropolit me zamoli da odemo u Podgoricu da vozimo iskušenike na lekarski pregled. Nisam znao o čemu je reč pa sam na kraju i pitao gde idemo? A on mi reče da primimo vakcinu. Pita me koju ćete vakcinu? Rekoh, svejedno dajte mi koktel!! (smeh) Pa šta da radim, ko da znam neku razliku i šta je u njima - nastavlja on.

24sedam/Katarina Mihajlović

Manastir je bio značajan deo njegovog života, pre nego što je postao beskućnik.

- Kada odete tamo, morate da radite sve poslove, sve zavisi od igumanije. Ona vodi ceo manastir. U manastiru u Rakovici, gde imam prebivalište pored samog doma, ima njih tridesetak. Da je kojim slučajem mitropolit ostao, ja nikada ne bih bio ovde. S njima sam obišao manastire po Italiji, Rusiji, Crnoj Gori, bio sam dva puta u Jerusalimu - objašnjava Dragoslav.

Tokom svog života osim što je boravio u manastirima, dugo je stanovao u Bajinoj Bašti i bio sudija za automoto trke. 

- Vozio sam pre nego što sam postao sudija, ali sam bio predvozač. To vam je onaj koji izlazi prvi a dođe poslednji. Idete prvi da obiđete stazu sa policajcem da vidite da li je sve u redu, a  dolazite poslednji jer možda je neko ostao u kvaru ili sleteo sa puta - priča on.

24sedam/Katarina Mihajlović

Kako odmiče vreme, nemoguće je bilo ne postaviti pitanje kako od ovako ispunjenog i zanimljivog života, čovek dođe do toga da nema gde ni da prespava. Splet nesrećnih okolnosti?

Ako se desilo Dragoslavu, možda može da se desi bilo kome od nas. 

- Imao sam vrlo težak život, i dalje ga imam i nadam se da će sve biti bolje u toku sledeće godine. Imao sam dobar stan na teritoriji Rakovice. To je bio majkin stan, pa ga je ona prebacila meni. A ja sam bio u Crnoj Gori u to vreme. Međutim, slušala je mog očuha i prodaju taj stan bez moje dozvole. Kada sam se vratio nisam imao gde. Krajem 2012. sam bio zarobljen u vozu 72 sata. Obe noge su mi bile smrznute i završio sam na VMA. Kada je trebalo da idem kući nisam imao prijavnicu, a onda su zvali direktora prihvatilišta koji mi je rekao da dođem Bilo je tu nekih problema zbog lične karte i adrese prebivališta, ali i to smo rešili. Od tada sam na ledu, bez stana, bez porodice, prijatelja, bez ičega - kaže on. 

-  Dok imaš nešto finansijski, imaš stan - sve imaš. Čim izgubiš to, nemaš nikoga. Međutim pojavi se neko, odozgo što se kaže, da pomogne. Kao što je Crveni krst, pa onda dođete ovde, Narodna kuhinja u Francuskoj ulici, solidarna kuhinja kod Vukovog spomenika.. tu dolazi jedno 50 - 60 ljudi....

24sedam/Katarina Mihajlović

To što je jedinac mu je bio najveći problem u životu, jer nema nikoga bliskog. Ima prijatelje sa kojima se zna i po više decenija, ali kaže da "to nije to". Imao je par dobrih drugarica, ali su one preminule.

- Moja majka kada se udala i kada je dobila mene, posle nekih tri meseca se razvela. On je bio vojno lice, došao je i odveo je. Međutim pojavljuje se čovek kada sam ja imao nekih 20 godina. On je imao iz prvog braka dvoje dece i ja sam mu došao kao treći - najstariji. Ja sam želeo i kukao da dobijem brata ili sestru, međutim, nisam ih dobio - objašnjava naš sagovornik.

Dodaje da se snašao za smeštaj tokom hladnih dana, ali očekuje da će da sruše to mesto gde boravi. A opet, nada se da neće...

- Tokom leta nije problem. Tu su Kalemegdan, Topčiderska zvezda... ali kako noći postaju duže i problem prenoćišta postaje teži, ali eto svako se snalazi kako ume i zna. Zimus sam pozajmio pare i bio u Crnoj Gori, u manastiru, pa mi je sve brzo prošlo - kaže on.

24sedam/Katarina Mihajlović

- Nedeljom da ne bi čekali, ode se u manastir iza Lešća. Tamo je svake nedelje posle službe, negde oko 11 časova ručak za sve prisutne. Ali 90 odsto nas je bez krov nad glavom - objašnjava Dragoslav kako se snalazi tokom vikenda, kada centar ne radi.

- Da mogu sada da odem, ja bih sada otišao za Crnu Goru. Znam od koga bih mogao da pozajmim pare, otišao bih do Podgorice, onda u jedan naš manastir tamo i ja završavam posao. Situacija je teška, čujem se sa njima skoro svaki dan. Prazni su manastiri, prazni! Rešio bih moj život, ne bih bio socijalni problem, predao bih papire za penziju, pošto sam napunio 65 godina... iako znam da će da me odbiju zbog dve godine staža koje mi fale... ali nešto ćemo da uradimo, bio sam kod pravnika - objašnjava on.

Ipak, da Dragoslav vidi svetlo na kraju tunela, pored njegovog humora koji je bio neizostavan u svakoj njegovoj priči, govori i činjenica da ima planove za budućnost. 

- Ako ne budem ništa uradio da odem u dom, onda makar za Crnu Goru. Ali je to sada teško zbog ovog virusa. Sačekaću do Nove Godine. Jedan drugar ima vikendicu na moru, on ne može da je koristi pošto je invalid... sin neće, snaja neće... pa mi je rekao da mogu ja slobodno. A ja sam na primorju bio skoro četiri godine. More mi blizu, obala na 2 minuta - završava Dragoslav svoju tužnu ali, nadamo se, priču sa srećnim krajem.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi