Studenti pohrlili u MAMIN HOTEL: Jeftinije nego rentiranje stana, a nigde ne prave takvu sarmu!

Psihičko zdravlje je poljuljano kod svakog ko danas hoda ovom planetom zbog kovida, a najteže se s tim nose mladi, što je potpuno razumljivo. Veliki broj studenata se u toku pandemije vratio kod roditelja zbog nemanja novca, fakulteti su naprasno "prestali da postoje", kao i sva zabava koja ih prati.

Takav "bumerang fenomen" napravio je štetu koja će se ispravljati godinama, a nekima možda i obeležiti čitavo školovanje.

Mnogi studenti koji iznajmljuju stanove u toku pandemije su prinuđeni da se vrate u rodna mesta zbog nemogućnosti da izmire obaveze prema stanodavcima, a i nastavu pohađaju "iz fotelje", pa je njihovo sedenje u Beogradu, Novom Sadu ili Nišu za roditelje čisto bahaćenje.

Kako je koronavirus uticao na studente tokom perioda života koji se podrazumeva kao najsrećniji i najispunjeniji u mladosti?

Svoje poteškoće objasnila nam je Milica, studentkinja Filozofskog fakulteta u Beogradu, koja je, kao određen ali nimalo zanemarljiv broj studenata, zbog finansija morala da se vrati u rodno mesto, daleko od Beograda.

- Na početku pandemije živela sam sa dvojicom cimera na Novom Beogradu, u stanu za koji smo plaćali kiriju malo više od 300 evra, plus račune. Kako je sve krenulo, tako sam izgubila posao u kafiću. Jedan od cimera radio je logistiku s kamionima, a kada su se zatvorile granice, i on je dobio otkaz. Drugi cimer je radio posao dostave, međutim, tu je bilo peripetija oko policijskog časa. Zato smo svi morali da se vratimo u svoja rodna mesta. Nisam imala opravdanje da ostanem u Beogradu. Vratili smo se kući bez novca, bez ičega, a godinama smo gradili život ovde - objašnjava za 24sedam Milica, koja je tri meseca provela u "maminom hotelu".

Profimedia

 

Naime, "mamin hotel" je žargonski termin koji objašnjava povratak mladih kući, povratak ranijem životu koji je bezbrižniji, počevši od uvek spremljene hrane i čiste odeće, ali i finansijske potpore. Ipak, tu vladaju različita mišljenja, kao i u svemu drugom u ovoj situaciji.

- Nije mi bilo lako, zapravo, bilo mi je ponižavajuće, da me ne shvate moji pogrešno... Razumeju me. Od svoje 14. godine sam van kuće, u Beogradu, i nikad se nisam vraćala na duže od nedelju-dve, jer sam od srednje škole stvarala život ovde. S druge strane, mogla sam da se povežem sa svojima, bilo mi je drago što smo zajedno, ali posle izvesnog vremena bez ustaljene socijalne interakcije shvatila sam da mi je na psihičkom nivou mnogo teže. Osećam se kao da sam otišla stepenicu niže - kaže ova studentkinja.

Danas su se svi navikli na nov način života, ali su mnogi problemi ostali nerešeni, od fizičkih pa do onih duševnih, često zanemarenih.

- U određenom vremenskom periodu nisam imala gde da živim dok sam polagala ispite, a morala sam da budem prisutna na fakultetu, pa sam se snalazila. Nažalost, svi su paranoični zbog korone. I dalje nemamo finansijsku potporu, a uslovljen si da dođeš, da daješ ispite i ispunjavaš obaveze kao da je redovno stanje, da ne kažem normalno. Posle ovih godinu i po organizovali smo se, neko je u domu, neko u stanu... Celokupan utisak je da smo demotivisani, svima je svega dosta, teško se fokusiramo na studije, a tako je i profesorima. Znamo veoma dobro kako im je kad u onlajn sistemu treba da predaju "praznoj prostoriji". Na mom fakultetu, srećom, napravljen je sistem tako da se uvek zna kad mora a kad ne mora da se dođe. Od ove školske godine upućeni smo u to kako će funkcionisati semestar od prvog do poslednjeg dana - ističe Milica.

Branko M. iz Leskovca je u jeku korone na neko vreme napustio dom, leto je proveo u rodnom kraju. Kaže da mnogi njegovi prijatelji i dalje putuju svake nedelje iz rodnog mesta do Beograda po nekoliko puta kako bi ispunili studentske obaveze.

Profimedia

 

- Ostao sam u Beogradu tokom korone samo zato što živim u studentskom domu. Jeftinije je nego u stanovima, ali tokom jednog perioda morao sam da se snalazim, s obzirom na to da je i naš dom služio za izolaciju putnika. I tokom leta sam, za razliku od prethodnih godina, više bio kod svojih nego u Beogradu. Majka brine o hrani i svemu ostalom u kući, pa je sigurno lakše. Neki moji drugari su morali da se u potpunosti vrate kući - naveo je ovaj student.

Jovana, studentkinja Niškog univerziteta, sa druge strane je morala da se vrati svojima za stalno iz više razloga.

- Niš jeste jeftiniji za život od Beograda, ali u trenutku kada je počela korona mama je ostala bez posla. Ja više nisam držala treninge koji su mi bili finansijski oslonac, jer su se ljudi plašili gužve, a pritom je bio aktuelan i policijski čas. Imam i mlađe sestre, pa je odluka na porodičnom nivou bila da se ja vratim kući, a da druga sestra ostane u Beogradu, jer je njen fakultet zahtevniji. Povratak kući je značio da ću uvek imati pripremljenu hranu i toplu sobu, nisam bila opterećena kirijom, a sa druge strane, ponovo sam bila duži period sa porodicom - istakla je Jovana, studentkinja DIF-a.

Pixabay

 

Student istog fakulteta, Miloš, ima sličnu priču, koja je i te kako uticala na njegov akademski razvoj.

- Već u prvom talasu pandemije ja sam se spakovao i vratio kući. Više zbog straha porodice, jer smo se vodili time da se virus lakše širi u većim mestima, u gužvi, dok smo kod kuće upućeni jedni na druge, a i samo je otac išao na posao. Izbegavao sam okupljanja bilo kakve vrste, pa sam na kraju i uštedeo neki novac. Naravno, sa maminom i babinom kuhinjom ništa se ne može meriti. Možda je razlog za odluku da se vratim kući pre bila sarma nego virus - kaže smejući se ovaj mladić.

Ovi mladi ljudi nadaju se da će se stvari vratiti u normalu i ne odustaju od svega onoga što studentski život sa sobom nosi, svesni toga da se godine koje prođu ne mogu nikad vratiti.

BONUS VIDEO: 

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi