Tako je govorio patrijarh Pavle: Samo mudrost je nesebično delio, prisetite se njegovih poruka

15.11.2021

09:13

1

Nije koristio televizor ni radio, niti je čitao novine. Umeo je sve sam da popravi, bilo da su to cipele, naočare, roletne...

Tako je govorio patrijarh Pavle:  Samo mudrost je nesebično delio, prisetite se njegovih poruka
Profimedia

Patrijarh srpski Pavle preminuo je na današnji dan 2009, u 10.45, u snu, na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, u 95. godini. 

Sahranjen je četiri dana kasnije, a na večni počinak ispratile su ga stotine hiljada ljudi iz čitave Srbije, Republike Srpske, Crne Gore i dijaspore. Telo njegove svetosti bilo je izloženo u Sabornoj crkvi. Patrijarh je sahranjen u manastiru Svetih Arhangela u Rakovici. 

Patrijarh Pavle uspeo je da ujedini sve Srbe makar u jednom - svi su ga, bez izuzetka, poštovali i još za života ga prozvali svetim. Bio je primer istinske vere, dobrote, skromnosti, mudrosti, duhovnosti... Bio je i ostao moralni i duhovni autoritet mnogih ljudi u Srbiji, ali i u regionu. 

Brojne priče prepričavaju se o životu patrijarha, a iz svih događaja koje su opisali svedoci isijavaju osnovne poruke pravoslavlja, neokaljanog, izvornog. Toliko je, pričalo se u sveštenim krugovima, bio skroman da ni u manastiru dugo nisu znali da je izabran za episkopa. Nikada nije imao kola ni telefon… 

Ustajao je vrlo rano, živeo u potpunosti po jevanđelju i u skladu s onim što je govorio. Nije koristio televizor ni radio, niti je čitao novine. Umeo je sve sam da popravi, bilo da su to cipele, naočare, roletne... Sam je kuvao, šio i nijedan fizički posao mu nije bio ni stran ni težak. 

Ljudi ga sretali u tramvaju, a sveštenicima u "mercedesu" imao je da poruči samo jedno

Foto: 24sedam/Katarina Mihajlović
 

 

Beograđani su patrijarha Pavla susretali na ulici, u tramvaju, autobusu… 

Idući u crkvu na Banovom brdu i usred leta koristio je gradski prevoz. Pratilac mu je jednom predložio da ne ide autobusom jer je vruće, a autobus prepun ženskog razgolićenog sveta. Patrijarh mu je odgovorio: “Znate, svako vidi ono što želi.” 

Jednom prilikom, dok je sam išao uzbrdo trotoarom Ulice kralja Petra, u kojoj je sedište Patrijaršije, sustiže ga, u najnovijem modelu “mercedesa”, sveštenik jedne od najpoznatijih beogradskih crkava. Zaustavio je automobil, izašao i obratio se patrijarhu: 

- Vaša svetosti, dozvolite da vas povezem! Samo recite gde treba… 

Patrijarh ne htede da ga odbije, uđe i sede. Čim krenuše, videvši kako luksuzno izgleda taj automobil, upita ga patrijarh: 

- A, je l’ te, oče, čiji je ovo auto? 

- Moj, vaša svetosti! - kao da se pohvali protojerej. 

- Stanite!  – zapovedi patrijarh Pavle. Izađe, prekrsti se i reče svešteniku: - Neka vam je Bog na pomoći! 

Bio i strog

Profimedia
 

 

Umeo je patrijarh ponekad i da bude i strog. Tako, uoči jednog obeda, za trpezom su svi izgovarali molitvu. Jedan monah je ćutao. Patrijarh ga upita zašto ćuti, a monah je odgovorio da se moli u sebi. Patrijarh mu je na to rekao da onda treba i da jede u sebi. 

Jedna od priča je i da je jedan sveštenik, pomažući patrijarhu da popravi bakar na krovu crkve u Prizrenu, počeo da mu se žali, tražeći premeštaj u drugu parohiju. Tada mu episkop Pavle reče da nije u redu govoriti o tako prizemnim stvarima dok su na visinama, i podseti ga da je svoju sudbinu privezao za njega, jer su obojica na krovu radi bezbednosti bili obmotani sigurnosnim užadima.

Na Savindan 1997. predvodio je u Beogradu litiju koja je prošla kroz kordon policije u Kolarčevoj ulici. To je bilo u vreme demonstracija posle lokalnih izbora iz novembra 1996. godine. Dok je bio patrijarh, nije primao patrijaršijsku platu, nego jedino penziju iz perioda dok je bio episkop raško-prizrenski.

Govorio je: - A ja kažem: ako bi trebalo da se održi Velika Srbija zločinom, ja na to pristao ne bih nikada; neka nestane Velike Srbije, ali zločinom da se održava – ne. Ako bi bilo potrebno i nužno jedino da se održi Mala Srbija zločinom, ja i na to ne bih pristao. Neka nestane i Male Srbije ali zločinom da se održi – ne. I kad bi trebalo da se održi poslednji Srbin, ja da sam taj poslednji Srbin, a da se održi zločinom – ne pristajem, neka nas nestane, ali da nestanemo kao ljudi, jer nećemo onda nestati, živi ćemo otići u ruke Boga Živoga.

Često je poručivao: 

- Bog nas je stvorio ljudima i traži od nas da to i budemo. Nema takvih vremena u kojima to ne bismo mogli biti i ne bismo bili dužni da to budemo. 

I podsećao nas je:

- Čovek ne može da bira vreme u kojem će se roditi i živeti; od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi, ali od njega zavisi kako će on postupati u datom vremenu: da li kao čovek ili kao nečovek, bez obzira na to u kom narodu i od kojih roditelja.

- Ljubav je najviša vrlina. Sve što čovek deli sa drugima smanjuje se, osim ljubavi. Što je više dajete, više je imate. 

- Nauči se sistematičnosti i održavanju čistoće. 

- Jedna čaša vina je mera. Dve čaše vina su mnogo, tri čaše su malo. 

- To što osećate izvesne nedostatke, i sa mnom je ista stvar. Uostalom, ko je taj ko ne bi trebalo da je bolji i u intelektualnom pogledu, i u pogledu srca i volje? 

- Ne brini, nije Gospod daleko. On je tu sa tobom, zato dočekuj sve mirno, bez žurbe i nervoze, pa ćeš moći sve izdržati sa njim. To je stvarnost. 

- Gledaj da imponuješ ne svojim znanjem i svojom učenošću nego svojim smirenjem i drugim evanđeoskim vrlinama. 

- Čuvajmo se od neljudi, ali još više se čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi. Nevolja je bilo i bivaće, ljudi i neljudi je bilo i bivaće, okolnosti ne zavise uvek od nas, ali da li ćemo biti ljudi ili neljudi, to od nas zavisi.

Deo besede iz 1995. godine

Profimedia
 

 

Sve ove poruke duboko su urezane u kolektivnom sećanju srpskog naroda, a poznata je beseda o vukovima i ovcama  koju je održao 21. februara 1995. godine u patrijaršijskoj kapeli Svetog Simeona Mirotočivog u Beogradu.

Ovo je deo besede:

Među vukovima opstati ovci je teško, ali nije nemoguće, jer nam Gospod kaže na koji način mi možemo i među vukovima opstati kao ovce njegove.

A to je: da budemo mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi. Mudrost će nas sačuvati da ne postanemo plen, da nas vuci ne raskinu, odnosno da nas neprijatelji ne onemoguće.

A bezazlenost i dobrota će nas sačuvati da mi ne postanemo vuci.

I danas, i kroz vekove, koliko je puta dolazila misao mnogima da se među vucima ne može opstati drukčije nego samo kao vuk – među Turcima samo kao Turčin!

I koliko je njih koji su zbog toga odlučili da se poturče i poturčili su se. Ali oni drugi naši preci, braćo, ostali su ovce Hristove u ime ljubavi njegove.

Treba imati, dakle, mudrost. Razvijati mudrost Bogom danu, sve više i više, a paralelno sa tim razvijati i dobrotu.

Jer, mudrost bez dobrote prelazi u zloću, a bezazlenost bez mudrosti prelazi u glupost.

Ni jedno ni drugo više, nego da budemo mudri kao zmije, a bezazleni kao golubovi. I mene su gonili, i vas će goniti, govori Gospod.

S tim moramo biti načisto i pripremiti se da i pritom ostanemo onako kako treba, kakvi su i preci naši bili: ljudi Božji, narod Božji.

Bonus video

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi

Najčitanije Vesti