Pogledajte Dunav sa kapije Balkana: Otkrivamo tajne zidova prve topovske kule u Srbiji (FOTO/VIDEO)

“Već sam pogled na nju izdaleka stvori čoveku pred očima neko vreme u kome su heroji bili vitezovi, a čast se životom branila. Osvajali su je mnogi, ali je ipak svakom bila verna. A na kraju su je svi napustili. Tako usamljena, počela je da propada. A onda su neki ljudi odlučili da joj se vrate i ona je zasijala kao na početku priče.”

Da je kojim slučajem neki poeta hteo da ukratko opiše sudbinu tvrđave u Ramu, to bi moglo upravo ovako da zvuči. A moglo bi se tu još svašta “nakititi”.

Kada je autor ovih redova pre desetak godina prvi put posetio mesto Ram, na Dunavu preko puta Banata, ova tvrđava bila je u prilično lošem stanju. Nije se čak ni naziralo kako je izgledala u “slavna vremena”. Danas ima onih, poput autora, kojima čak ne bi smetalo ni da prenoće u ovom objektu. Uprkos onoj strašnoj košavi koja na ovom mestu može da “brije” i 100 kilometara na sat!

Kada pogledate sa bilo kog zida okrenutog ka reci, ispred vas će “pucati” pogleda na Dunav kojem se susedna obala skoro i ne vidi. Nije ni čudo kada se nalazi na više od četiri kilometra daljine! Kako kaže naš domaćin i vodič Ilija Jacanović, ovde je najširi “srpski Dunav”. Jer obe obale pripadaju našoj zemlji, za razliku od Golupca gde je dva kilometra širi ali je druga obala rumunska.

Jedna od tri turske kule

On dodaje da u Srbiji postoje tri kule koje su Turci sagradili od početka do kraja, a da je Ramska jedna od njih.

– Mahom su Turci uzimali neku našu tvrđavu, a onda bi je prepravili za svoje potrebe. Ali ovu, Šabačku i Fetislav kod Kladova, gradili su od samog temelja – objašnjava Jacanović.

Nakon vekova propadanja, obnovljena je prošle godine uz pomoć Turske koja je delom finansirala njenu obnovu. A da ni sami istraživači nisu znali šta se zapravo krije ispod gomile zemlje koja ju je prekrivala, svedoči i sam Jacanović.

Oko četiri metra zidova tvrđave prekrivala je zemlja, koja je morala biti ručno uklonjena. A da stvar bude zanimljivija, toliko se pazilo da rekonstrukcija bude autentična da je čak nađen kamenolom odakle su Turci donosili kamen kada su je gradili.

– Onda smo uradili 32 analize maltera da bi dobili tačnu recepturu kakav je to malter tada bio. Pa smo otišli korak dalje i utvrdili čak i Ph vrednost vode da se zameša taj malter! Onda je ručno napravljeno i oko 20.000 komada cigle na isti način kako je rađeno u 15. veku… – objašnjava u dahu naš vodič.

Gotovo sve u vezi sa ovom kulom je zanimljivo. Čak i to da je građena po posebnom sistemu mera koji je bio specifičan za turske graditelje.

– Taj sistem se zvao aršinski, a u srpskom je i danas poznat izraz o “dvostrukim ili nejednakim aršinima”. Ali ovde nije bilo nejednakih aršina, jer je ta mera bila od vrha prstiju pa do ramena, odnosno oko 76 centimetara. Ipak, u našem jeziku je aršin ostao sinonim za nejednakost jer je pored tog građevinskog postojao i Carigradski aršin koji je nešto veći, pa gradski koji je nešto manji. I onda krojački koji je najmanji – objašnjava naš vodič.

Prva artiljerijska kula

Ram je osnovao rimski car Trajan, pa nije ni čudno što na jednom ulaznom zidu postoji tabla sa ostatkom rimskog spomenika. Janacković kaže da su Turci, prilikom gradnje, koristili kamen iz obližnjeg rimskog naselja.

A ono što je najvažnije za ovu građevinu, zapravo, jeste da je prva artiljerijska tvrđava u ovom delu Evrope.

– Godine 1483. godine sultan Bajazit II gradi ovu tvrđavu, pravi je kao prvu artiljerijsku. I svaka od niša koje se završavaju sa po jednim prozorom, jeste i jedno topovsko mesto. Tih prozora ima 36, što znači da je bilo i toliko topova. Dok je na Kalemegdanskoj tvrđavi tada bilo 22 topovska mesta. Tako želimo da pokažemo koliko je mesto bilo važno za Turke – priča on.

Zanimljivo je da je tvrđava relativno mala, pa se postavilo pitanje gde smestiti samu vojsku. Umesto po barakama, Turci su odlučili da je stave svuda po spratovima.

– Svaka od pet kula je imala spratove i vojska je bila na njima. A zašto to na nekoj drugoj tvrđavi nije bilo urađeno? Pa zato što na ovom prostoru kada duva košava, zna da bude veoma hladno. I zato im je bilo neophodno grejanje. Tako su pravili peći na svakom spratu, a revolucionarno je bilo da svaka od njih ima odvojenu vertikalu kako ne bi oni sa donjih spratova dimili ovima odozgo – priča naš vodič.

Da stvar bude intrigantnija, čađ od loženja se vidi i dan danas na presecima tih dimnjaka.

U tvrđavi je bilo stotinak vojnika i zapovednik grada, koji je bio privilegovan jer je imao poseban toalet. U kuli postoje kanalizacioni otvori na četiri mesta i oni vode van grada.

Već spolja posetilac može da vidi pet totalno različitih kula oko centralnog dvorišta. Svaka kula je drugačija i Jacanović objašnjava da je imala svoju svrhu.

Kada uđete u kulu, odmah na ulazu spazićete “presek” soba iz kojih vire prozori za topove. Čim skrenete levo, ulazite u predivno dvorište u kome se odvijao značajan deo aktivnosti. Iz dvorišta imate pristup svim kulama.

Čak i stepenice napravljene zbog odbrane

Međutim, da je arhitekta mislio na sve govore i jako visoke stepenice, koje su prilično nezgodne za penjanje. U to se uverio i reporter 24sedam, koji ih je uz priličan napor savladavao držeći se za gelender. A da stvar bude gora, u tursko vreme nisu imali gelendere!

– Razlog visokih stepenika je što su u vreme gradnje kule bili ugarski vitezovi koji su imali oklope. Iako ih te stepenice ne bi sprečile da uđu u kulu, definitivno da bi im onemogućile lako kretanje. Jer, oni imaju štitnike na kolenima koji u tome sprečavaju i zahtevaju specifičan položaj noge prilikom penjanja – objašnjava naš sagovornik.

Međutim, koliko je važna odbrana kule bila govori i to da su prisutna česta “zalamanja” ako želite da pređete iz jednog dela u drugi. Tako se sa ulaza skreće levo, pa onda desno, pa opet skrećete levo ili desno u zavisnosti na koju kulu hoćete da se penjete… Jacanović objašnjava da je i takva gradnja imala cilj da se onemogući brzi prodor neprijatelja i da se on dezorjentiše.

– S druge strane, ne postoje stepenice između spratova. Već ako osvojite prvi sprat, morate da izađete ponovo nazad. Pa onda osvojite drugi, pa se opet vratite i tako dalje. Iako je tvrđava mala, toliko je detalja napravljeno da je to neverovatno – priča on.

Iznenađenje!

A onda, usred dvorišta, iznenađenje! Polusrušeni objekat za koji se dugo verovalo da je džamija. Međutim, Janacković objašnjava da radi se o rimskom svetilištu i grobu jednog vojskovođe, koji Turci nisu srušili jer im je vera zabranjivala da ruše tuđa svetilišta.

– Taj objekat je u nauci bio procenjen kao neka džamija, jer je kružnog oblika. Ali kada smo krenuli sa arheološkim iskopavanjima ispostavilo se da je priča interesantnija. Izronio je objekat čije su zidine debljine 3,3 metra i nije se uklapao u turske aršine, već u rimske stope. I zaista se posle utvrdilo kroz analize maltera i načina gradnje da je pripadao Rimljanima. On u sebi ima šupljinu koja je bila zatvorena kupolom, a ne postoji ulaz u tu prostoriju. A onda smo na litici ispod tvrđave pronašli jednu tablu sa natpisom – kaže on.

A tablu je u čast boga Jupitera postavio rimski barjaktar Gajus Licinijus Profinus.

– Ispostaviće se da je taj barjaktar ovde sahranjen, da se radi i o svetilištu… dakle, kada Turci dođu ovde u 15. veku, oni ovaj objekat neće dirati jer im religija zabranjuje rušenje religijskih objekata. Oni ih ne bi rušili, već bi ih privoleli sopstvenoj nameni. Svuda sem ovde! Ovde su ostavili onako kako su našli… Zašto je to tako? Rešenje, verovatno, leži u imenu samog sela. Ono je sada poznato kao Ram ali kroz sve prethodne vekove bilo je poznato po keltskoj reči hram. Dakle, kada Turci dođu u mesto Hram, pa još pronađu i hram posvećen Jupiteru koji je zaštitnik vojničke sreće, oni da ne bi baksuzirali svoj vojnički pohod ka Beču ovaj spomenik će čuvati kao da je njihov! – priča Janaćković.

U Ramu bili Sveti Sava, Karađorđe, Vuk Stefanović Karadžić…

Sem što je zanimljivo za druge narode, mesto Ram je važno i za našu istoriju. Janaćković kaže da je, prema nekim crkvenim zapisima, ovde Dunav 1220. godine prešao i Sveti Sava.

To je godina proglašenja Srbije za kraljevinu i to je bio povodom ugarskom kralju Andriji II da krene u vojni pohod. Stefan Provenčani šalje svog najbolje diplomata Svetog Savu u Ram, koji tada pripada Ugarskoj, ali čija je vojska zbog jakog vetra bila sa druge strane Dunava čekajući da pređu.

– Sveti Sava je bio svestan da ako čitava ta vojna formacija pređe Dunav, onda od pregovaranja nema ništa. Pa je odlučio da po takvom vremenu sam pređe i u tome je uspeo. Istoričari su zabeležili da je sklopljen mir. A kao jedan od dokaza da se to desilo na ovim prostorima, svedoči manastir Bazijaš, koji je danas u Rumuniji, a njega je osnovao Sveti Sava – priča Janacković.

Zanimljivo je da je u Ramu radio i Vuk Stefanović kao carinik, ali i da se ovde najverovatnije vratio i Karađorđe iz Rusije.

– Priča kaže da je jednoj porodici sa one strane reke platio dve kubure da ga prevezu a da niko ne zna, misleći da mu te dve kubure neće trebati u njegovoj Srbiji. Ali će odavde otići kod kuma bez kubura, u Radovanjski luk kod Velike Plane, gde znamo kako će završiti – priča naš vodič.

Ove vode preći će i Nemci 1915. godine, a Jacanović podseća na govor njihovog generala Augusta fon Mekenzena svojim vojnicima.

– Upozorio ih je da srpski vojnik nije ono na šta su do sada naučili. Da on nije ni kao francuski, ni kao italijanski, da će se boriti do poslednjeg daha i da mu pristupe sa velikim poštovanjem! Ovde su se desile strašne borbe, a tu je stradao i sin Branislava Nušića – priča on.

Ali kao i sve druge lepe priče, i ovoj je u jednom trenutku došao kraj. Tako su Turci prešli na Banatsku stranu u pohodu na Beograd a Ram više nije bio pogranično mesto, niti je tvrđava sada morala da bude vojna. Tvrđava polako propada, a više služi kao zaklon od nevremena nego strateški, vojni objekat.

– Poslednja njena upotreba je bila tokom Prvog srpskog ustanka, kada je bila više jedan zaklon nego formacija koja se napada ili brani – objašnjava naš vodič.

Austrijski zapovednik zaslužan poštovanja

I onda se desila verovatno poslednja bitka koju je ova velelepna lepotica videla i to 1766. godine.

Kao i sve u vezi kule, i ta bitka je bila nesvakidašnji događaj jer je u tvrđavi bila austrijska vojska koju je napalo oko 5.000 Turaka kopnom iz pravca Požarevca.

– Jedan austrijski zapovednik Jozef Loprešti odlučiće tada da zadrži poziciju, iako je mogao da pređe na drugu stranu, jer će između tih 5.000 Turaka i obale Dunava biti oko 12.000 srpskih izbeglica. Jozef Loprešti sa svega 23 saborca će uspeti da opslužuje tvrđavu četiri sata, koliko je bilo dovoljno da većina izbeglica pređe na drugu stranu – priča Janacković. U tom boju, srušena je jedna kula i Turci su ušli unutra.

Pročitajte još:

Obilaze svet peške, a došli su i u Srbiju: “Odvojite dan i šetajte, tako ćete pronaći sebe!”

“Ostavio sam siguran posao u Sloveniji i postao skeledžija na Dunavu”: Čudna sudbina čika Žike

– Jozef Loprešti će sa svoja 23 saborca poginuti, ali će sa sobom odneti i oko 500 Turaka. On će biti proglašen za austrijskog heroja zbog svog čina – kaže on.

Nakon toga, istorija ne pamti da se nešto značajno dešavalo u ovoj kuli. Sve do njene obnove prošle godine.

“I onda kada je opet zasijala, ljudi su počeli da joj se vraćaju. Mnogi su je zagledali, mnogi joj se divili… a ona, dostojanstvena i sjajna, ostala je tu da nas sve seća na neka burna vremena. Dok Dunav ispred nje crta granicu između zemlje i neba…”

Možda bi poeta dodao i ovo u svoj opis o Ramskoj tvrđavi. I dok Ramljani uživaju u predivnom zalasku sunca nad velikom vodom, svima nama koji to nismo ostaje samo poziv da dodirnemo prošlost korakom u kulu prepunu istorije.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi