Ovako po noći izgleda selo gde žive žene za koje se veruje da pričaju sa mrtvima (VIDEO)

U srcu Homolja postoji jedno vlaško selo u komu su nekada, a kažu i danas, živele žene za koje se veruju da jednom godišnje mogu da komuniciraju sa mrtvima.

Poznavalac vlaških verovanja i istoričar Nenad Mihajlović otkriva za 24sedam se ovaj običaj i danas primenjuje u selu Duboka. Žene koje ga primenjuju zovu se rusalje, a veruje se da one za ovo moraju imati poseban “talenat”. Mihajlović opisuje ovaj običaj.

– Rusalje su žene koje padaju u trans i razgovaraju sa mrtvima. Radi se o selu Duboka, kod Kučeva, i običaj postoji i dan danas. To se radi ritualno i uz muziku, koja svira određenu melodiju dok njih nekoliko igraju. I onda jedna počinje jako da vrišti i pada u neko drugo stanje svesti. Nju prihvataju muškarci i žene okolo i stavljaju je na zemlju, a iz njenih usta “govore” mrtvi. Ona je medijum, koji ih priziva. Njoj se donose pokloni, a familija pokojnika joj daruje nešto da bi komunicirala sa tim mrtvim ljudima. To traje neko vreme, a onda u jednom trenutku muzika staje i svira drugu melodiju. Uz tu drugu melodiju, rusalja dolazi sebi, otvara oči i podižu je. Kada je podignu, ona je potpuno slomljena i iscrpljena. Onda je stave da spava 24 sata i da se odmori od tog događaja. Naravno, to ne može svaka žena već samo one posvećene koje se time bave – počinje ovu, pomalo jezivu priču, naš sagovornik.

– To se dešava samo jednom godišnje, obično na Svetu Trojicu. Veruje se da su taj dan “otvorene kapije” i onda ona može da prođe kroz njih, dođe do određenog čoveka, dozove ga u sebe i da on kroz nju može da govori. Inače, Trojica se u našem narodu zovu i Duhovi pa je tu verovatno veza. To je “praznik duhova” i oni tada mogu da pričaju sa živima i to samo u tom selu. Taj običaj ne postoji u drugom selu – objašnjava on ovaj običaj koji primenjuju Vlasi.

Dozivaju ih na Duhove

A da je običaj povezan sa duhovima, dokazuje i to što na vlaškom reč rusalje znači duhovi. Mihajlović dodaje da, prema njegovim saznanjima, u selu Duboka ima trenutno pet žena koje su rusalje.

Međutim, on dodaje da u istom selu postoji i običaj da se prave mostovi za mrtve.

– U tom selu Duboka postoji potok, a preko njega jako veliki broj mostova. Neki su veći, neki širi, uži… logično pitanje šta će im toliki mostovi? Pa kada umre čovek, njegova porodica pravi most preko potoka i to im je zadatak. To je opet vezano, kao i u Grčkoj mitologiji, da pokojnik mora da pređe preko reke. I oni mu prave most da može da pređe sa ovog na onaj svet – objašnjava Mihajlović.

Mada rusalje nije mogao da zatekne “na delu”, reporter 24sedam uputio se u Duboku kako bi proverio priču o mostovima.

Krenuli smo iz Velikog Gradišta, odakle ima oko 60 kilometara. U jednom trenutku put nas je vodio uzbrdo, pa smo shvatili da ulazimo u srce Homolja. Kako su nam objasnili, u ovom delu Srbije se nalazi veliki broj vlaških sela a u nekima od njih se i danas primenjuju razni rituali.

U prilog tome ide i priča jednog našeg dnevnog lista koji je pisao o najpoznatijoj vračari tih krajeva koja se nalazi u Neresnici. A Neresnica je, zapravo, najveće naseljeno mesto u blizini Duboke i kroz nju se prolazi kada se ide za ovo selo.

Put je prilično krivudav, a u nekim delovima i loš. Ali, to nas ne sprečava. Primećujemo da što se više približavamo našem cilju, to je sve manje naseljenih mesta. Mada, to nije ni čudno jer se radi o prilično nepristupačnom kraju.

Primetno je i da usput ima mnogo velikih i lepo sređenih kuća, a kako su nam objasnili, većina stanovnika ovih sela radi u inostranstvu pa te kuće posećuju najčešće preko leta, tokom godišnjih odmora. Tokom godine, u nekima žive njihovi roditelji a neke su skroz prazne.

Iako smo krenuli u popodnevnim časovima, računali smo da ćemo stići najkasnije u sumrak. Međutim, kako se penjemo u planinu putokaza je sve manje kao i ljudi.

Prva potvrda da je priča istinita

Napredujemo polako i u jednom trenutku ulazimo u mesto koje potpuno odudara od svega što smo videli. Radi se o malenom gradiću Kučevo koji je, kako se čini, centralno mesto ovog kraja. Nakon velikog broja kuća koje smo videli usput, ovde smo zatekli ulice sa zgradama, veliku autobusku stanicu i puno raznih radnji i lokala. I gomilu ljudi na ulicama.

Zaustavljamo jednog lokalca da ga pitamo kako da stignemo do Duboke, i on nas upućuje ka Neresnici i dalje skretanju ka selu. Usput, pitamo ga da li u Dubokoj postoji neki potok sa puno mostova. Odjednom, njegov osmeh nestaje sa lica i javlja se zbunjenost.

– Pa, ima… znam šta tražite! – govori pomalo misteriozno.

– A šta ćete tamo po noći? – pita nas znatiželjno.

Istini za volju, još uvek nije noć ali sunce je već na zalasku, pa mu objašnjavamo da smo novinari i da želimo da pravimo priču. On se nasmeja i uputi nas ka našem odredištu.

Uskoro ulazimo u Neresnicu, ali mašimo skretanje pa nam i to oduzima određeno vreme. Ulazimo u lokalnu radnju, gde čujemo da komuniciraju sa mušterijama na vlaškom, što nam potvrđuje da smo na pravom mestu. Lokalni prodavac nam objašnjava kako da stignemo do sela i koje ćemo table videti usput.

Mrak polako počinje da pada, a turobnu atmosferu stvara i to što na putu nema dovoljno svetla a svuda okolo je visoko drveće.

Nastavljamo ka selu i u jednom trenutku vidimo tablu sa natpisom Duboka. Nakon nekoliko metara, opet vidimo tablu ali ovaj put na njoj piše Radenka, a ispod Duboka. Skrećemo levo, kuda nam tabla pokazuje.

Ne znam o čemu pričate…

Međutim, već je prošlo 19.30 i noć je pala na selo. Svetla u kućama su, uglavnom, pogašena a rasveta sa bandera je slaba. Svejedno, nastavljamo dalje i u jednom trenutku vidimo svetlo iz jednog izloga. Shvatamo da je u pitanju lokalna radnja.

Prelazimo preko betonskog mosta, dugačkog desetak metara i stajemo ispred radnje. Pred nas izlazi žena srednjih godina.

– Izvinite, tražimo selo Duboka…

Pogledala nas je pomalo zbunjeno, verovatno zato što u ovo selo stranci retko zalaze, i samo kratko odgovorila:

– Da, izvolite?

I reporter 24sedam se zbunio nakon ovoga, jer je očekivao da će selo biti malo dalje.

– Hteo sam da vas pitam, da li nam možete reći gde je ovde neki potok ili rečica na kome ima puno mostova? Čuli smo da…

– Nema ovde nešto tako. Imate most ovde na ulazu u selo – prekinula nas je sa smrknutim izrazom na licu i uputila rukom nazad odakle smo došli.

Kada smo kretali ka selu, bili smo upozoreni da lokalci ne vole da pričaju o svojim običajima puno i da se može desiti da neće biti raspoloženi za komunikaciju.

Ali znak rukom bio je dovoljan signal da ovo i potvrdi. Ipak, opet smo pitali za mostove i potok, a na našu upornost odgovorila je da odemo do centra sela pa će tamo možda neko znati…

Ovo selo broji, prema popisu, oko 500 ljudi pa je gotovo sigurno da svaki od njegovih stanovnika zna za ovaj običaj. Jer je bilo očigledno i da ljudi u udaljenijem Kučevu znaju. Međutim, izgledalo je da nisu radi da to otkrivaju mnogo dalje.

Inače, selo Duboka je poznato i po tome što se u blizini nalazi pećina a sedamdesetih godina je RTS snimao dokumentarac o rusaljama upravo ispred te pećine.

Do pećine po mraku nismo hteli da idemo, ali smo se uputili do centra gde smo na trenutak parkirali auto. Međutim, kako smo ušli u ovaj deo sela lokalci su nas iz seoske kafane bukvalno ispratili pogledom dok se nismo zaustavili pedesetak metara dalje. I kada smo stali nisu skidali pogleda sa našeg automobila, pa je situacija već postala pomalo neprijatna.

U jednom trenutku dvojica njih su ustala i krenula da izađu iz kafane sve vreme gledajući ka nama, pa smo odlučili da nastavimo dalje ka drugoj strani sela. Međutim, u mraku se nije moglo ništa videti pa ni potok sa mostovima koji smo tražili.

Nakon desetak minuta, reporter 24sedam primetio je da nema ni signala na telefonu što nije bilo čudno jer iza sela ne postoji ništa sem šume i planina.

Sveća na groblju usred noći

Odlučili smo da se vratimo do betonskog mosta na početku sela i vidimo da li tu postoji nešto. Reporter 24sedam je izašao i zemljanim putem se spustio do vode. Ali mrak je bio veliki, a lampica sa telefona nije mogla da dovoljno obasja potok da bi kroz senke drveća videli bilo šta. Razočarani, krenuli smo nazad ka Velikom Gradištu sa namerom da se jednom vratimo u selo.

Pročitajte još:

24sedam na grobu prvog srpskog vampira: Gde on leži ni trava ne raste

Međutim, krenuli smo drugim putem za koji nam je GPS pokazao da je kraći. Drugi put je jako loš, i prolazi kroz lokalna sela i delimično kroz šumu.

Bilo je već oko devet sati noću kada smo prošli pored jednog lokalnog groblja. Iako su se na mesecu videli samo obrisi spomenika, odjednom smo uočili da se pored jednog spomenika nalazi velika sveća koja gori! S obzirom da je bila noć i da u obližnjem selu nismo zatekli nikoga na ulici, može se samo pretpostaviti zbog čega je neko posetio groblje baš po noći.

Posle nekih sat vremena vratili smo se u Veliko Gradište.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi