"Čekaj, zar ja stvarno ovako zvučim?" Evo zašto nam je sopstveni glas na snimku toliko čudan

Gotovo svima se bar jednom dogodilo isto: pošaljemo glasovnu poruku, slučajno je ponovo pustimo i pomislimo – „Čekaj, zar ja stvarno ovako zvučim?“ Glas nam odjednom deluje viši, tanji ili jednostavno potpuno drugačiji od onoga koji svakodnevno čujemo dok govorimo. Ipak, za taj neobičan osećaj postoji sasvim jednostavno naučno objašnjenje.

Kada slušamo druge ljude, zvučni talasi putuju kroz vazduh, ulaze u spoljašnje uho i preko bubne opne i srednjeg uha stižu do unutrašnjeg uha. Slično se događa i kada slušamo snimak sopstvenog glasa.

Međutim, dok govorimo, situacija je drugačija. Sopstveni glas ne čujemo samo preko vazduha, već i kroz vibracije koje se prenose preko kostiju lobanje do unutrašnjeg uha. Upravo ta takozvana koštana provodljivost menja način na koji doživljavamo svoj glas.

Ona doprinosi tome da nam glas dok govorimo zvuči dublje, punije i toplije. Zato nastaje iznenađenje kada čujemo snimak, na kojem tog dodatnog efekta nema. Glas tada može da nam zvuči više, tanje ili oštrije nego što smo navikli.

Drugim rečima, verzija svog glasa koju slušamo čitavog života nije ista kao ona koju čuju ljudi oko nas.

Ali fizika nije jedini razlog zbog kojeg nam je snimak neprijatan ili čudan. Važnu ulogu ima i mozak. Godinama smo naviknuti na jednu verziju svog glasa i ona je postala deo načina na koji doživljavamo sebe. Kada odjednom čujemo drugačiju verziju, mozak je prepoznaje kao naš glas, ali istovremeno registruje da nešto nije onako kako očekuje.

Na snimku često primećujemo i stvari na koje tokom govora uopšte ne obraćamo pažnju – naglasak, intonaciju, brzinu govora, pauze, poštapalice ili način na koji izgovaramo pojedine reči. Sve to može dodatno da pojača utisak da osoba koju slušamo „ne zvuči kao mi“.

Postoji čak i naziv za neprijatnost ili iznenađenje koje možemo da osetimo kada čujemo reprodukovan sopstveni glas – „voice confrontation“, odnosno suočavanje sa sopstvenim glasom.

Ipak, ni snimak nije potpuno verna kopija onoga što drugi ljudi čuju. Kvalitet mikrofona, telefon, kompresija zvuka, slušalice, zvučnici, pa čak i prostorija u kojoj je snimak napravljen mogu da utiču na njegovu boju.

Snimljeni glas je, međutim, uglavnom bliži onome što čuju ljudi oko nas nego glasu koji mi čujemo dok govorimo.

Dobra vest za sve kojima je neprijatno da slušaju sopstvene glasovne poruke jeste da se na taj zvuk možemo navići. Ljudi koji zbog posla često slušaju svoje snimke, poput voditelja, pevača, novinara ili podkastera, vremenom prestaju da ga doživljavaju kao toliko stranog.

Dakle, sledeći put kada pustite svoju glasovnu poruku i zapitate se „ko je ovo?“, nema razloga za čuđenje. Niste preko noći dobili drugi glas – samo ste ga prvi put čuli iz perspektive mnogo sličnije onoj iz koje vas svakodnevno slušaju drugi.

Bonus video:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi