„Rekli su mi da četvoro dece dam u dom. Zato sam počela da rađam tuđu“: Ispovest surogat majke

Nina Dmitruškova ne voli kada je predstavljaju kao „najpoznatiju surogat majku“. Kaže da se iza te titule krije priča koju većina ljudi nikada nije pokušala da razume. Oni vide samo ženu koja je rodila decu za druge ljude. Ona, međutim, kaže da je sve počelo mnogo ranije – onog dana kada je shvatila da više ne može sama da zaštiti svoju porodicu.

„Ljudi misle da sam u sve to ušla zbog novca. Da sam želela lagodan život. Nije bilo tako. Ušla sam u program zato što nisam imala drugi izlaz.“

Dok danas mirno govori o tome, teško je poverovati da je iza nje deset porođaja – petoro dece koje je rodila i odgajila kao svoje i još petoro koje je donela na svet za porodice koje godinama nisu mogle da dobiju potomstvo. Svaka od tih trudnoća ostavila je trag, ali nijedna nije promenila njen život kao prva.

Pre nego što je postala surogat majka, Nina je bila majka četvoro dece koja je preko noći ostala bez kuće. Posle porodičnih nesuglasica nekretnina u kojoj su živeli više nije bila njihova. Izvršitelji su završili posao, a porodica se našla u privremenom smeštaju, svesna da tu ne može dugo da ostane.

U očaju se obratila poverenici za prava deteta u Volgogradskoj oblasti, verujući da će joj pomoći da pronađe način da sačuva porodicu na okupu.

„Rekla mi je da može privremeno da smesti moju decu u dom dok ne kupimo stan. Pitala sam je: 'Od čega da kupim stan?'“

To pitanje, kaže, nikada nije dobilo odgovor.

Muž je tada radio za nešto više od 10.000 rubalja mesečno (oko 115 evra). Njena porodica nije mogla da dobije stambeni kredit, a državne mere koje danas postoje za višečlane porodice tada nisu bile dostupne.

„Danas postoje subvencionisani krediti, materinski kapital i razne pomoći. Tada toga nije bilo ili ja nisam mogla da ih ostvarim. Ostali smo sami.“

Ne govori to sa gorčinom. Više kao činjenicu koju je odavno prihvatila.

Nekoliko dana kasnije na televiziji je videla prilog o ženama koje rađaju decu za bračne parove koji ne mogu da postanu roditelji. Do tada o surogat materinstvu gotovo ništa nije znala.

„Došla sam kući i ispričala mužu šta sam gledala. Rekao mi je da odluku moram da donesem sama. Nije me ni nagovarao ni odgovarao.“

Prvi ugovor potpisala je 2011. godine. Za iznetu trudnoću dobila je između 600.000 i 800.000 rubalja (oko 6.900–9.200 evra).

Danas kaže da joj je to bio prvi novac koji joj je ulio nadu da će njena deca ponovo imati svoj dom.

„Kupili smo stan. Nije bio idealan, nalazio se u zgradi koja je kasnije proglašena neuslovnom za život, ali je bio naš. Posle smo kupili još jedan. Kasnije smo uspeli i da sagradimo kuću. Sve što sam zaradila otišlo je na decu.“

prntskrin

 

Prodala si decu?!

Na društvenim mrežama i danas joj pišu da je „prodavala decu“. Na takve komentare odavno je prestala da odgovara.

„Osuđuju me i danas. Baš me briga. Nisam rublja da se svima dopadam. Nisam radila ništa protivzakonito. Pomagala sam ljudima koji nisu mogli da imaju decu, a istovremeno sam pokušavala da spasem svoju porodicu.“

Jedino pitanje na koje, kaže, nikada nije uspela da odgovori bez emocija jeste kako izgleda trenutak kada posle porođaja preda bebu ljudima koji su je čekali godinama.

„Ne može čovek na to da se navikne. Svaki put sam plakala. Devet meseci nosite dete, osećate kako raste, naviknete se na njega. To što genetski nije vaše ne znači da nemate emocije.“

Ipak, nijednog trenutka nije razmišljala da zadrži neko od dece koju je rodila za druge porodice.

„Znala sam koliko su se borili da postanu roditelji. Kakvog bi smisla imalo da im uskratim ono zbog čega su prošli kroz sve to? Kada bih se vratila kući i zagrlila svoju decu, znala sam zašto sam sve to uradila.“

Bila je uverena da će na tome ostati. Da će posle nekoliko programa konačno moći da nastavi običan život.

 

Nije želeo da preuzme dete jer je žensko?

A onda je upoznala čoveka koji je želeo naslednika svog pokojnog sina. 

Nije mogla ni da nasluti da će upravo ta trudnoća potpuno promeniti njen život.

Nina kaže da je posle prve dve trudnoće pomislila da je najteži deo života ostao iza nje. Deca su dobila krov nad glavom, porodica je polako stajala na noge, a ona je verovala da će se ubuduće pamtiti samo po tome što je pomogla ljudima koji nisu mogli da postanu roditelji.

Umesto toga, njeno ime godinama će se vezivati za devojčicu koju biološki naručilac nije želeo.

Godine 2014. prihvatila je novi program. Ovoga puta naručilac je bio poznati moskovski advokat. Rečeno joj je da će nositi dete začeto reproduktivnim materijalom njegovog pokojnog sina. O porodici za koju će roditi nije znala gotovo ništa.

„Moj posao nije bio da istražujem ko su oni i kakav život vode. Rekli su mi samo da čovek želi naslednika. Više od toga nisam ni pitala.“

Trudnoća je tekla bez problema. Na redovne preglede odlazila je kao i svaki put ranije, uverena da će se sve završiti kao i u prethodnim programima. Tek kada je otkriven pol deteta, stvari su počele da se menjaju.

„Javili su mi da će biti devojčica. Posle toga su mi preneli da moje usluge više nisu potrebne. Zašto, niko mi nije objasnio.“

Ni danas ne želi da tvrdi da je razlog bio upravo to što dete nije bilo muško. Kaže da bi sve drugo bilo nagađanje. Ono što zna jeste da se od tog trenutka niko više nije interesovao za trudnoću.

„Niko nije zvao da pita kako sam, kako napreduje trudnoća, da li je sa bebom sve u redu. Kada sam se porodila, postalo mi je jasno da po dete niko neće doći.“

Do tada je uvek znala kome predaje bebu. Ovoga puta prvi put je izašla iz porodilišta sa detetom u naručju i bez odgovora na pitanje šta dalje.

„Muž mi je odmah rekao: 'Ako je niko neće, ostaje kod nas.' Nisam morala dugo da razmišljam.“

Devojčicu su prijavili kao svoje dete. Danas, kaže, nikada ne razmišlja o njoj kao o detetu koje je trebalo da ode u drugu porodicu.

„Nikada nisam pravila razliku između nje i svoje dece. Za mene je ona moja ćerka. Tako je odrasla i tako će ostati.“

Posle porođaja odlučila je da slučaj ne prepusti zaboravu. Tužila je naručioca, tražeći da sud utvrdi očinstvo, da joj bude isplaćena ugovorena naknada i da dete dobije pravni status koji mu pripada.

Sudski postupci trajali su godinama.

„Prvi spor zbog kršenja ugovora sam dobila. Ali kada je trebalo da se odlučuje o očinstvu i alimentaciji, izgubila sam. Pristala sam na sve što je sud tražio. Radila sam DNK analizu, prošla poligraf, ali ništa nije promenilo ishod.“

Ipak, kaže da joj poraz na sudu nije najteže pao.

„Mnogo više me je zabolelo to što sam imala utisak da svi razgovaraju o papirima, ugovorima i procedurama, a da niko ne vidi dete. Jednom su mi čak rekli: 'Ako nećeš da je odgajaš, ostavi je u domu.' Tu rečenicu nikada nisam zaboravila.“

Na pitanje da li njena ćerka zna kako je došla u njihovu porodicu, kratko odgovara:

„Ne zna. Zna šta je surogat materinstvo i zna čime sam se bavila, ali ne zna da se ta priča odnosi i na nju. Mislim da još nije vreme. Želim da istinu čuje od mene, a ne od nekoga sa strane.“

To se, međutim, već jednom umalo dogodilo. Jedna devojčica iz škole pokušala je njenoj ćerki da objasni da ne živi sa „pravim roditeljima“.

„Odmah sam razgovarala sa učiteljicom. Niko nema pravo da mom detetu govori takve stvari. Kada dođe vreme, sama ću joj ispričati celu priču.“

Danas o čoveku koji je odbio da preuzme devojčicu govori bez gorčine. Ne pokušava da ga opravda, ali više ne traži ni objašnjenje.

„Često pomislim da je život čudan. Da je došao po nju, danas je ne bih imala. Zato kažem da sam na kraju dobila mnogo više nego što sam izgubila.“

Ta devojčica danas je centar njenog sveta. Ali upravo posle te trudnoće Nina je prvi put počela ozbiljno da razmišlja o tome koliko svaka naredna trudnoća ostavlja traga na ženi. Tada je shvatila da surogat materinstvo nije samo devet meseci trudnoće i jedan porođaj, već odluka čije posledice mogu da se osećaju do kraja života.

Profimedia

 

Danas pomažem drugima da dođu do svog potomstva

Od tog trenutka više nije razmišljala samo o tome kako da pomogne ljudima koji ne mogu da imaju decu. Počela je da razmišlja i o ženama koje, kao što je nekada i sama uradila, u surogat materinstvo ulaze verujući da će im ono rešiti najveći životni problem.

Danas joj se, kaže, gotovo svakodnevno javljaju devojke koje žele da krenu njenim putem. Nekada traže savet, nekada kontakt klinike ili agencije, a ima i onih koji je jednostavno pitaju da li bi ona ponovo pristala da rodi dete za nekog drugog.

„Pišu mi: 'Nina, možeš li da pronađeš program?' ili: 'Hoćeš li ti ponovo da izneseš trudnoću?' Ljudi misle da je to posao kojim se lako dolazi do novca. Nije. To je devet meseci trudnoće, porođaj i posledice koje ostaju mnogo duže od toga.“

Po ruskim zakonima danas više ne bi ni mogla da bude surogat majka. Starosna granica je 35 godina, a ona je odavno prešla taj prag. Međutim, tvrdi da godine nisu presudne. Da danas ima trideset, kaže, dobro bi razmislila pre nego što bi ponovo donela istu odluku.

„Posle svih trudnoća imam hipertenziju, dijabetes tipa 2, ugojila sam se skoro četrdeset kilograma. Nekada sam imala 60, sada imam gotovo 100 kilograma. Ne mogu da kažem da je sve posledica surogat materinstva, ali moje telo više nije isto.“

Zbog toga posebno oprezno razgovara sa ženama koje u program žele da uđu isključivo zbog novca.

„Bila mi je jedna blogerka. Kaže da zarađuje između 200.000 i 300.000 rubalja mesečno, što je oko 2.300 do 3.400 evra, ali bi ipak htela da bude surogat majka. Pitala sam je zašto. Ako zaista ima takva primanja, zbog čega bi prolazila kroz vantelesnu oplodnju, trudnoću i porođaj za nekog drugog? Odbila sam je.“

Još manje razume devojke koje joj otvoreno kažu da žele automobil ili putovanje.

„Nekada mi kažu da bi volele da zarade za more ili nova kola. Takve odmah odbijem. Zbog toga se ne ulazi u program. To nije dovoljan razlog.“

Mnogo lakše razume žene koje su, kako kaže, u istoj situaciji u kojoj je i sama nekada bila.

„Kada mi žena kaže da nema stan, da sama podiže decu, da je muž otišao i da je guši kredit, razumem zašto razmišlja o tome. Ne kažem da je to dobro rešenje, ali znam kako izgleda kada ti se čini da drugog izlaza nema.“

Upravo zbog toga ne krije da bi sopstvenu ćerku od takve odluke pokušala da zaštiti po svaku cenu.

„Jednom mi je rekla da bi možda i ona jednog dana bila surogat majka. Rekla sam joj da to ne dolazi u obzir. Ona nema onu muku koju sam ja imala. Ima kuću, obrazovanje i mogućnost da bira. Ako poželi automobil, neka podigne kredit. Zbog automobila ili neke druge želje ne treba rizikovati zdravlje.“

Iako se godinama javno zalagala za pravo žena da budu surogat majke, danas mnogo češće govori o tome da se iza cele priče krije daleko više neizvesnosti nego što ljudi pretpostavljaju.

Profimedia

Novac ne garantuje da ćete dobiti dete

Naknada koju dobija surogat majka danas se kreće od 1,3 do 1,5 miliona rubalja (oko 14.900–17.200 evra). Međutim, budući roditelji za ceo postupak izdvajaju višestruko više – od 2 do 2,5 miliona rubalja (oko 22.900–28.600 evra), pa do 5 miliona rubalja (oko 57.200 evra), dok pojedine privatne agencije naplaćuju i 10 miliona rubalja (oko 114.500 evra).

Ali ni toliki novac ne garantuje da će na kraju u naručju biti dete.

„Ljudi misle da plate i da je posao završen. Nije tako. Poznajem ženu koja je potrošila 15 miliona rubalja, oko 171.700 evra, a nikada nije postala majka. Kod nje nije uspelo ni da dođe do oplodnje. Kod drugih se trudnoća prekine posle nekoliko nedelja ili plod prestane da se razvija. Mi nismo bogovi. Garanciju niko ne može da da.“

Kaže da su upravo takvi trenuci najteži u celom poslu.

„Kada morate roditeljima da kažete da je trudnoća stala ili da je dete koje su čekali godinama umrlo, teško je pronaći prave reči. Tada pate svi. Biološki roditelji ostanu bez deteta kojem su se nadali, a surogat majka ostane bez trudnoće u koju je uložila devet meseci života i od koje je očekivala da će rešiti svoje probleme.“

Zbog toga se, kaže, najviše ljuti kada neko olako govori da su žene koje pristaju na surogat materinstvo vođene isključivo pohlepom.

„Da žena ima siguran posao, pristojnu platu i rešeno stambeno pitanje, zašto bi prolazila kroz sve to? Većina onih koje sam upoznala ušla je u program zato što je pokušavala da reši neki ozbiljan životni problem. Neko je želeo da otplati kredit, neko da kupi stan, neko da prehrani decu. To nije priča o luksuzu. To je priča o izborima koje ljudi prave kada misle da izbora više nemaju.“

Nina nikada nije krila čime se bavila. Gostovala je u televizijskim emisijama, davala intervjue i javno govorila o surogat materinstvu u vreme kada su mnogi tu temu zaobilazili. Upravo zbog toga često je postajala meta kritika, naročito predstavnika Ruske pravoslavne crkve i onih koji smatraju da žena ne bi smela da rađa dete za drugu porodicu.

„Osuđivali su me i pre petnaest godina, osuđuju me i danas. Navikla sam na to. Svako ima pravo na svoje mišljenje, ali niko od tih ljudi nije bio u mojoj situaciji. Niko nije morao da bira između toga da mu deca ostanu bez doma ili da uradi ono što sam ja uradila.“

Najteže joj pada kada ljudi o surogat majkama govore kao o ženama koje prodaju decu.

„Nijedna žena ne prolazi kroz vantelesnu oplodnju, trudnoću i porođaj zato što joj je dosadno ili zato što želi lak novac. To je ozbiljna odluka koja ostavlja posledice. Ljudi vide samo iznos koji piše u ugovoru, a ne vide sve ono što stoji iza njega.“

U poslednjih nekoliko godina rusko zakonodavstvo značajno je pooštreno. Stranim državljanima više nije dozvoljeno da koriste usluge ruskih surogat majki, uvedena su nova ograničenja, a pojedini oblici donacije reproduktivnog materijala više nisu dozvoljeni. Nina razume zbog čega je država želela da uvede strožu kontrolu, ali ne veruje da će zabrane rešiti probleme koji su godinama pratili ovu oblast.

„Ljudi koji ne mogu da imaju decu neće prestati da žele decu zato što je donet novi zakon. Oni koji imaju novca otići će u Belorusiju, Gruziju ili neku drugu zemlju. Oni koji nemaju pokušavaće da pronađu druga rešenja. Plašim se da će deo svega otići u ilegalu, a tada će biti mnogo opasnije nego kada je sve pod kontrolom države.“

Posebno je, kaže, pogodilo kada je videla da se o surogat majkama govori gotovo isključivo kroz prizmu krivičnih postupaka i zloupotreba.

„Naravno da je bilo ljudi koji su pokušavali da prevare sistem i na tome zarade. Ali zbog njih su pod sumnju stavljene hiljade porodica koje su samo želele dete i žene koje su želele da im pomognu. To nije isto.“

 

Uradila bih sve isto

Uprkos svemu što je prošla, tvrdi da se nikada nije pokajala zbog odluke koju je donela pre petnaest godina.

„Da me danas vratite u onaj trenutak kada sam ostala bez kuće i kada mi je neko rekao da četvoro dece dam u dom, uradila bih isto. Ne zato što mislim da je surogat materinstvo idealno rešenje, već zato što tada nisam videla nijedan drugi izlaz.“

Na pitanje da li je ikada pomislila kako bi njen život izgledao da nije postala surogat majka, odgovara da o tome više ne razmišlja.

„Život ne može da se vrati unazad. Mogu samo da gledam ono što danas imam.“

A danas, kaže, ima ono zbog čega je u sve i ušla. Njena deca su odrasla. Imaju svoj dom.

Najmlađa ćerka, ona koju je pre jedanaest godina trebalo da preuzme druga porodica, danas bezbrižno ide u školu i za sebe veruje da je sasvim obična devojčica.

„Još joj nisam ispričala celu priču. Jednog dana hoću. Ne želim da je sazna iz novina ili od drugih ljudi. Želim da sednem sa njom i objasnim joj sve. Da razume da nije bila odbačena. Naprotiv. Bila je dete koje smo izabrali.“

Možda upravo u toj rečenici najbolje staje čitava priča Nine Dmitruškove. Petnaest godina javnost u njoj vidi surogat majku, predmet političkih rasprava ili simbol jedne kontroverzne teme. Ona, međutim, sebe vidi mnogo jednostavnije.

Kao majku koja je, u trenutku kada joj se učinilo da više nema nijedan izbor, donela odluku za koju je verovala da će spasiti njenu porodicu. Koliko god je ta odluka bila teška, danas kaže da joj je omogućila da svojoj deci pruži ono što je tada izgledalo nedostižno – siguran dom i priliku da odrastaju zajedno.

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi