Aleksandrova priča je neverovatna: Bio je na dnu - živeo kao beskućnik, a onda mu je jedna cedulja promenila život! (FOTO)

"Pamtiću susret s jednim drugim beskućnikom, kada se naspram nas našla jedna pašteta. Sedeli smo tako on i ja, gladni toliko da bi nam i pet pašteta bilo malo, i gledali se, da bismo se na kraju razišli a paštetu ostavili nekom trećem. U nekoj drugoj situaciji sigurno bismo se pobili za istu tu paštetu."

Ovako je Aleksandar Gvozdenović govorio o sebi u časopisu o ljudima sa margine"Lice ulice". Bilo je to pre nekoliko godina, dok je bio jedan od nevidljivih ljudi kojima je park bio i dnevna soba, i kuhinja, i teretana…

Danas takođe vrlo otvoreno govori o sebi i godinama koje je proveo na ulici lutajući ponekad besciljno, pričajući sam sa sobom, skrivajući se po ćoškovima od prijatelja i poznanika.

"I peta godina na ulici donela je mnogo tuge, suza, patnje...donela mi je totalni alkoholizam.Haustori, poznato-nepoznati ljudi, moj , a totalno nepoznat grad. Ne mogu više ovako. Krećem ka klinici za odvikavanje. Idem, pa šta bude. Usput navraćam do jedne od prodavnica. Kupujem jeftin doručaki ipak- bocu rakije, koju umotanu u novine vešto skrivam u šarenu, neprovidnu kesu. Nalet apsolutnog verovanja u sebe, pa uragan neverovanja. Ringišpil."

Ovo je samo jedan segment iz života ovog hrabrog čoveka, koji nesebično deli sa pratiocima na društvenoj mreži. U svojim pričama ogolio se potpuno, a svoje životno iskustvo pretočio je u knjigu koja bi trebalo da izađe u maju. U njoj, Aleksandar neke nevidljive ljude čini vidljivim, kao što su, kako kaže, ljubav i vera njega učinili.

 

Kako mlad, zdrav i perspektivan čovek završi na ulici?

24sedam/Katarina Mihajlović

 

A put ka izlečenju i povratku normalnom životu nije bio nimalo lak.

Nasuprot tome u alkoholizam je skliznuo nesvesno - ređali su se noćni izlasci i ispijanja alkohola, a onda su došla jutra i noći na klupama, u ulazima zgrada...

Gvozda, kako mu je bio nadimak, bavio se fudbalom osamdesetih i devedesetih, bio je veoma perspektivan golman, ali alkohol mu je uzeo život na više od pola decenije.

Kaže – uzeo mu je dostojanstvo i snagu, ali mu je dao i ulicu, koja ga je opet naučila mnogo toga.

- Ja sam bio jedini krivac, dozvolio sam da alkohol uradi to što mi je uradio. Mladost je čudo. Bavio sam se sportom, bio sam zadovoljan, imao sam novca, ali nikada previše. Izlazio sam u to vreme, ali do kraja – do jutra nisam izlazio iz kafane. Kada ujutru zamrzim sebe, taj trening koji odradim kasnije u toku dana niveliše sve. S vremenom sam ušao u fazu kada sam pio sam. Niko te ne razume, samo si ti u pravu. Počeo sam da trošim novac ne razmišljajući, da rasprodajem uspomene – iskreno kaže Aleksandar za 24sedam.

Porodični dom je napustio 2013. godine. Zatvorio je vrata stana na Zvezdari u kojem je živeo sa majkom verujući da je to nešto privremeno. To privremeno se oteglo na dugih šest godina.

- Nije bilo onako kako sam planirao. Tokom leta sam radio na Beloj steni između Pančeva i Beograda. Posle toga bivalo je sve gore, alkohol me je još više uzeo pod svoje, a dolazilo je hladnije vreme.

Kafane, česma i zgrada na Karaburmi bili mu sklonište

- Svraćao sam u kafane ispod "Pančevca", i tamo sam upoznao različite ljude sa gotovo paralelnim životom – profesore, slikare, majstore i zanatlije.

- U jednoj od tih kafana sam te prve zime spavao 15-20 noći. Ujutru bih prao šoljice i od toga živeo neko vreme. Skupljao sam limenke i prodavao ih. Bilo me je sramota da to radim po gradu. Čekao bih da se kladionice zatvore, pa bih cele noći pakovao limenke za jutro. Bila je opcija krađa ili da se snalazim na drugi način – priča ovaj hrabri čovek, koji danas živi sasvim normalan život, okružen prijateljima, ženom koju voli i kolegama koje mu takođe unose vedrinu u život i, kako kaže, čine ga mlađim.

Privatna arhiva/Aleksandar Gvozdenovic

 

 

Još jedna kafana bila mu je dom te zime. Napušteni lokal na Slanačkom putu. Tu je Aleksandar živeo sa nekoliko pasa mesecima.

Jedno vreme je spavao u jednoj od zgrada na Karaburmi gde je u ulazu napravio sebi „štek“.

- Kod bioskopa "Slavica", u blizini stadiona OFK Beograd, našao sam svoju bazu. Pod stepeništem sam se krio i niko nije mogao da me vidi, osim ljudi iz stana 1, gde je živeo predsednik kućnog saveta. Dozvolio mi je da tu boravim. Imao sam ploče od stiropora na kojima sam spavao.

Neretko se po hladnijem vremenu vozio čuvenom „dvojkom“ kako bi se ugrejao.

Leti bi rezervisao klupu za sebe, kao i mnogi saborci sa ulice, a centralno mesto okupljanja bila je česma kod Bajlonijeve pijace.

Preživljavao je boravivši u grupi, gde je solidarnost beskućnika dolazila do izražaja. Delilo se sve, od gladi, do kore hleba i suza.Nikada nije prosio, ali je čistio pijacu nakon zatvaranja, utovarao voće ili povrće u zamenu za kesu hrane, nešto novca… Prodavao je limenke, radio povremeno fizičke sezonske poslove.

- Nisam uvek bio u stanju da radim. Ponekad bih se pripremio da budem trezan kada znam da moram da imam zakazan posao – iskren je ovaj bivši zavisnik.

Stid ne nestaje

24sedam/Katarina Mihajlović

 

I pored zavisnosti sa kojom se borio, beznađa koje ga je povremeno osvajalo, Aleksandar je osećao i stid.

Sretali su ga po ulici poznanici, prijatelji, a on je, kaže, na sve načine pokušavao da ih izbegne – nekada uspešno, a ponekad i ne.

Privatna arhiva/Aleksandar Gvozdenovic

 

- U januaru 2014. godine video sam drugara sa ženom i decom na "Ulici otvorenog srca". Bio sam obučen u neki vojnički šinjel. Krenuo sam da ih pozdravim, ali sam se u trenutku setio na šta ličim, pa sam se sakrio. I sada mi je teško kada pričam o tome – seća se Aleksandar.

O tom susretu u jednoj od svojih priča naslovljenoj baš sa "Ulica otvorenog srca" nekadašnji "čovek ulice" je napisao: Toliko sam želeo da ih vidim, ali ne ovako. Poražen, od sramote oči sam sakrio u kaput i sačekao da prođu. Odavno nisam tako zaplakao"

Nekih susreta se živo seća, a mnogih, kaže, verovatno i ne...

- Čak i moj kum, čovek koji me poznaje bolje od sebe samog... Video sam ga jednom kod gradske bolnice gde radi. Nisam mogao da ga izbegnem, išli smo u suret jedan drugome. On je najbolji čovek na svetu, i dan danas se družimo, i to će prijateljstvo trajati zauvek - ponosno kaže naš sagovornik.

 

Ulica je fakultet gde ne plaćate ulaz već izlaz

24sedam/Katarina Mihajlović

 

Ipak, ovaj nedašnji beskućnik kaže da je ulica jedan životni fakultet bez amfitetra, bez članarina i klasičnih ispita.

- Tu se plaća izlaz, ali ne u novcu - izričit je Gvozda.

- Imate ljude koji su nesposobni za rad, invalidi, kao i one koji vole ulicu. Pre nedelju dana preminuo je Mile. Imao je više brakova i dece, imao je svoju kuću. Kada bismo ga pitali: "Dobro, bre, Mile, šta ćeš ovde?", on je odgovarao: "Kada dođem ovde na česmu, imam vas 20 sinova. Hoću da umrem ovde."Tako je i bilo. Čovek je jednostavno voleo ulicu.

I nije on jedini koji je umro bez porodice, na nekoj od klupa u parku ili nekom ćošku na česmi.

Aleksandar se sa velikim bolom i danas seća Ivana, studenta iz unutrašnjosti, koji se sticajem okolnosti nije snašao u Beogradu i koji je na kraju skončao baš na pločniku kod Bajlonijeve pijace, odbijajući hranu.

- Svima nam je bio drag, nenametljiv, ništa nije tražio. Svako od nas kaže milion puta - umreću, napraviću nešto... ali to ode u etar, i to je to. Ali kod njega su se videli neki lomovi. Malo je pričao, za razliku od mene, ali kada nešto kaže bio je konkretan. Jednom je spavao na klupi u Skadarliji kada mu je prišla devojka za koju se ispostavilo da mu je sestra. Bili smo presrećni – Ej, Ivan se spasao! Ali nije bilo tako. Kada se vratio kući otac mu je rekao da tu nema više mesta za njega i dao mu nešto novca. Sve što je dobio dao je nama. Rekao nam je da spušta oružje, da ne želi da jede više... Eto, tako je završio - priča Aleksandar ispuštajući uzdahe.

Kaže, tog jutra je peške prošao celu trasu tramvaja broj dva razgovarajući sa sobom.

"Smrti se više ne bojim"

Znao je da dnevno pređe i po 30 kilometara šetajući i vodeći bitku u glavi.

- To su trud i borba i nemirenje sa trenutnom situacijom. Ranije sam mislio kada nekoga vidim da ide ulicom i priča sam sa sobom da je lud, ali verujtem nije baš tako – naglašava naš sagovornik.

I sam je više puta pomislio da neće jutro dočekati.

- Zato se više smrti ne bojim. Probudim se ujutru i pomislim - nemoguće da sam se probudio. Pred decembar 2018. godine, kada sam vec bio na dnu, otpao mi je đon sa cipele i bosom nogom sam zgazio u bljuzgavi sneg. Nakon pešačenja pomislio sam - gotov sam. Srećom, imao sam rezervne cipele u zgradi na Karaburmi.

I baš kada je pomislio da je kraj, pojavila se nada... Žena sa kojom je bio u vezi pre čak 20 godina dala mu je drugu šansu.

- Videla me je u decembru 2018. godine, prišla mi je i ostavila ceduljicu sa svojim brojem telefona.

- Sećam se, pisalo je da se javim u šest po podne sutradan. Već posle nekoliko dana smo krenuli na lečenje u bolnicu za bolesti zavisnosti. Bio je to dug proces, nimalo lak, ali izborili smo se. Bog je ponovo spojio Jelenu I mene, i verujemo da će nas uskoro biti više - kaže Gvozda uz osmeh i zaključuje: 

-Nema dana da se ne setim mojih drugara sa ulice i naših mesta, ali ja više nemam prava na prošlost, na nazad. Verujem da ću uz Jeleninu pomoć uspeti sve propušteno da nadoknadim.

 

Bonus video

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi