Gađali su nam detinjstvo i mladost! Tri generacije novinara 24sedam ispričale sećanja na bombardovanje: Jedna stvar svima je još u pamćenju!

Danas se navršava 23 godine od NATO agresije na SR Jugoslaviju, kada je tokom 78 dana vazdušnih napada poginulo oko 3.500, a povređeno više od 12.000 ljudi.

Prve krstareće rakete pale su na kasarnu u Prokuplju u 19.53 časova, kada je stradao prvi vojnik Vojske Jugoslavije Boban Nedeljković. Dva minuta kasnije, pogođeni su vojni ciljevi u Prištini. Zatim su tri krstareće rakete u 20.05 pogodile podzemni bunker u Kuršumliji, kada je poginulo 11 vojnika. Bombe su oko 20.10 pale na kasarnu u Vrbici. Vojni ciljevi u Batajnici pogođeni su u 20.38 časova.

Tih dana zvuci sirena su postali svakodnevnica. Neki preplašeni, neki suviše ponosni, ali svaki građanin Srbije se tada na svoj način borio sa situacijom u kojom smo se nalazili. Pamte je i oni koji su imali tri, ali i oni koji su imali 103 godine...

Tri generacije novinara redakcije 24sedam ispričali su svoja sećanja na NATO bombardovanje, sirene, skloništa i strahove.

Sportski novinar naše redakcije Gojko Filipović imao je 28 godina kad je sve počelo.

- Danas ćemo se svi setiti početka bombardovanja. Hteli - ne hteli. Setićemo se.

Uvek me kopkalo zbog čega se mozak odluči da pribeleži uglavnom pozitivne i interesantne stvari. Tako je i sa tim prokletim bombardovanjem. Da me ne razumete pogrešno, sećam se jako dobro "gromova nad gromovima" koji biju po aerodromu u Batajnici, a posebno eksplozije u mom Zemun Polju.

Gluvo doba noći, spavamo u podrumu. Mi i prve komšije. Budi me zvuk koji nikad ranije (nadam se i nikad više) nisam čuo. Nešto nalik struganju ogromne gvožđurije po krovu. Otvaram oči i nakon par sekundi puca. Puca kao da je tu pred zgradom. Stradali su na zgradi neki prozori, valjda od te neke vibracije, ko će ga znati.

Pogođena je trafo stanica na nekih 200 metara od mog doma. Pamtim kao jednu od najneobjašljivijih misterija u životu, kako sam po inerciji ustao i krenuo da uključim svetlo. I umesto u levom ćošku našao se u desnom. Tamo prekidača naravno nije bilo.

Imao sam 28 godina, ali strah ne pamtim. Ne znam ni da li ga je bilo. Više neka briga o tome kako ćemo pregurati bez posla i koliko će sve to trajati. A trajalo je.

Sećam se i prve bombe koja je pala na Batajnicu. Majke koja kreće ka terasi i konstatuje da baš seva par sekundi pre nego što će pući. Smejali smo se tome onoliko, smejemo se i dan danas.

Ali, kao što rekoh na početku, mnogo više pamtim lepe stvari. Za početak činjenicu da verovatno nikada nismo bili aktivniji. Svaki dan, po čitav dan, bismo igrali odbojku. Međ' dve bandere smo vezali neku improvizovanu mrežu i do iznemoglosti je prebacivali, praveći pauze za klopu, kafu i wc.

Profimedia

Kada bi lopta postala nevidljiva zbog mraka i mi smo prekidali sa igrarijama. A onda bismo posedali na stepenik pred zgradom. Dečurlija bi napala da im sviramo gitaru, pa smo tako pravili neke blesave žurke u to neko nevreme.

Sretnu me i danas ti mladi ljudi da mi opišu koliko im je to značilo. A mi smo samo tražili način da im olakšamo. Njihov strah je verovatno bio veliki. Ne zasnovan na realnosti (ili možda i jeste), tek veliki.

Još jednu star sam zapamtio iz tog perioda za sva vremena. Bez dileme smo pogrickali tone i tone suncokreta. Toliko da ga od tada gotovo uopšte ne jedem - ispričao je.

Urednica političke rubrike našeg portala Isidora Kranjčević imala je 29 godina i kaže da nije verovala da će se pretnje obistiniti dok nije pala prva bomba.

- Pomešani osećaji su se smenjivali jedan za drugim - strah, neverica, ljutnja, briga za najbliže...

Već sam godinama radila kao novinar pa mi taj profesionalni deo ličnosti nije dozvolio da strah nadvlada. Nisam htela u sklonište, otišla sam u redakciju sutradan. Trudili smo se da obavljamo posao "kao da se ništa ne dešava".

Između vesti koje su pretežno tih dana, nedelja i meseci sadržale činjenice o bombardovanju, brinuli smo o mobilisanim prijateljima i kolegama. Višegodišnji rat u bivšoj Jugoslaviji je još bio svež u našim glavama, pa smo nekako ovo bombardovanje valjda doživeli samo kao nastavak tih ratnih dešavanja.

Ipak, svaki pogođeni autobus, voz, kuću, bolnicu, svaku civilnu žrtvu smo preplakali... Malu Milicu mislim da nikada nećemo zaboraviti ni oprostiti... Bombardovanje RTS-a i smrt naših kolega ima posebnu težinu. To jednostavno nije smelo da se dogodi.

Kada smo se vraćali sa jedne reportaže, dok smo kolima prolazili pored brda Straževica, usred dana pala je bomba. Kola su bukvalno odskočila od udara. Verujemo da nas je spasilo samo to što su bili otvoreni prozori na kolima, zujalo nam je svima u ušima posle toga.

Iskreno, koliko god pamtim početak i taj 24. mart, toliko se ne sećam zapravo prestanka bombardovanja.  Ne sećam se euforije, verovatno nismo sebi dozvoljavali da se radujemo jer nismo verovali da će prestati. Dan-danas ne razumem kako je nekome palo na pamet da baca bombe po ljudima, deci, civilnim zgradama, gradovima... I da to niko ne spreči i da za to niko ne odgovara, a toliko mrtvih, šteta od koje i dan-danas ne možemo skroz da se oporavimo.

Foto :24sedam/Goran Sivački

Osim što ne možemo da se oporavimo učinili su da i danas deo svetske javnosti doživljava naš narod kao agresora, kao nekoga ko je"zaslužio" to što je dobio zbog onoga što je navodno uradio. A ono što se zna jeste da je sve bilo inscenirano, izrežirano, samo da bi postojalo kakvo-takvo opravdanje za NATO bombe, jer dozvolu SB UN nisu imali.

Ali sada je kasno, svet nas doživljava tako kako nas doživljava, mnogi im u održavanju takve slike i pomažu i proći će mnogo vremena, mnogo generacija, dok ne stasa jedna koja neće biti označena kao agresorska. Ali i ta generacija ne bi smela da zaboravi to što su nam uradili - ispričala je.

Radovan Marković, urednik društva na portalu 24sedam, imao je 19 godina kada je bombardovanje počelo.

- Sećam se da me je drugar samo dva dana ranije pitao da li će nas bombardovati i da sam ga ja uveravao da je to samo plašenje Miloševića i da nisu toliko ludi. Ipak, bili su. Sećam se i prvih sirena. Sve je bilo nekako kao u filmu, skroz nestvarno. Prvu noć smo proveli u skloništu Privredne komore Srbije. Spavao sam na krevetu za prenos ranjenika u ratu. Samo dve metalne šipke i platno. Nije to ni bilo spavanje, više dremež.

Sećam se da je u skloništu bilo puno ljudi, a jedina dobra stvar je što su se komšije iz raznih okolnih zgrada našle na jednom mestu.

Neka prijateljstva sam sačuvao i do danas. Generalno, tih prvih dana bombardovanja svi su nekako bili ujedinjeni... Ljudi su, uglavnom, bili mirni. Ali sećam se jedne komšinice koja je bila u panici. Imala je napade histerije u nekim momentima, ali je uvek neko bio tu da je smiri. Bilo je i dece. U sklonište smo išli dok nisu pogodili RTS. Kada sam sutradan video kako je izgledala pogođena zgrada, odlučio sam da ne idem više jer nije bilo svrhe.

Sećam se i kada je bombardovan Generalštab. Probudilo me je brundanje aviona i skočio sam iz kreveta. Toliko je bio nisko da mi se činilo da je sleteo na susednu zgradu. Samo sam video kako je ispustio rakete i zamakao. Sećam se da se čitava zgrada tresla iako smo više od 500 metara daleko.

U tim najtežim trenucima na pamet su mi najčešće padali drugari iz srednje škole. Molio sam se da im se ništa ne desi... Deo bombardovanja proveo sam u Jakovu kod rođaka. Tamo je bio stacioniran deo naše PVO, ali smo mi bili daleko od njih. Uveče kada krenu avioni iz Italije, ne bi prošlo mnogo a naši bi počeli da tuku. Stotine raketa su kao svici parale nebo. Zanimljivo je da se ne sećam da sam se ikada uplašio. Ne sećam se generalno da su se ljudi nešto mnogo plašili. A da, sećam se i da su ovi iz NATO bacali neke letke u kojima su pisali neke propagandne gluposti.

Profimedia

Nestašica cigareta zbog koje sam morao svako jutro da čekam u redu da bih kupio dve paklice je neizostavna. Ovi iz duvanske industrije nisu imali vremena ni celofan da stave, nego su samo pakovali u papir kako bi što pre krenula isporuka. Čak ni duvan nije bio skroz suv. Ali ko te pita, važno je da dimi. Posle su se pojavile švercovane cigarete i duvan, ali prvih nedelja bilo je snalaženje.

Inače, moja generacija je za vreme bombardovanja imala srednjoškolsu maturu. Sećam se da smo radove pisali kod kuće, pa nosili u školu. Nije bilo organizovane proslave, ali smo se u našoj režiji mnogo kasnije organizovali i proslavili na jednom splavu. Inače, ljudi su pokušavali da vode normalan i za vreme bombardovanja. Ako ništa, a ono zainat!

Tu je i veče kada je objavljeno da je potpisan Kumanovski sporazum. Kao da mi je pao kamen sa ramena. Verovatno i čitavoj Srbiji. Sutradan smo nastavili da normalno živimo, ako je tu moglo išta da bude normalno. Sećam se samo da je to bilo prvo veče da sam zaspao bezbrižno - ispričao je Marković.

Naša novinarka Milica Petrović bila je samo devojčica od osam godina koja je išla u treći razred osnovne škole i nije imala predstavu koliko je ozbiljno sve što se dešavalo oko nje i njene porodice.

- Danima pre samog bombardovanja se o tome uveliko govorilo, ali mi nije bilo najjasnije o čemu se radi. Prve večeri bombardovanja sam došla sa treninga, večerali smo porodično, znam da sam planirala da što pre to obavim zbog serije koju sam tada pratila, pa da odmah sednem pred televizor.

Međutim, začule su se sirene, zvuk kakav nikad nisam čula do tada, blizu zgrade. U trenutku mi je bilo neprijatno jer su svi kod kuće složili i face kakve do tad nisam doživela. Brzo smo se spakovali tata, baka i ja, a deda je ostao "da čuva stan", ali su mu isključili sva svetla. Sve osim TV-a.

Otišli smo u sklonište zgrade koje je bilo u vojnim zgradama iza naše i sećam se da je moja baba i dalje "gurala svoju politiku" da sve bude normalno zbog mene. To su mi kasnije ispričali, kao i to da sam samo ja imala svoj jastuk...

Profimedia

Kao i svi, spavali smo na vojnim krevetima, prašina, svi ćute..

Mi deca smo brzo našli zanimaciju. Ceo taj period pamtim po tome što smo se kartali i grickali semenke dok ne izgubimo osećaj u jeziku. Kad god bi nešto jače puklo tad znam sto posto da sam plakala jer se uvek sumnjalo da je otišao most, a preko mosta su mi živeli kumovi sa decom sa kojima sam i danas kao s najrođenijima, pa me hvatala panika kako ćemo da se vidimo.

Kraj pamtim po tome što su nas brže-bolje vratili u školu da nam zaključe ocene. Svi smo se gledali nekako belo, tek kasnije smo počeli da povezujemo šta je ustvari bilo.

Znam da kad god neko kaže "99. godina" osećam neku težinu, sećam se tačno mirisa skloništa i čini mi se kao da sam non-stop tada trčala i ne znajući kako smo u stvari mogli da prođemo da smo bili bilo gde drugo - ispričala je ona.

Novinar Luka Đorđija-Talevski bio je još mlađi, imao je samo šest godina.

- Sećam se prvog dana jer sam to veče sa ocem i majkom preko satelitske gledao CNN gde je na vestima išao kajron i pisalo je da se priprema napad na Jugoslaviju. Tetka koja živi u Nemačkoj nam je tada javila da već poleću avioni.

Dva minuta nakon toga su krenuli. Kreću sirene, ali mi smo već bili spremni. Znao sam šta se dešava, ali nisam bio svestan toga i nisam se plašio, bio sam mali. Moji nisu dozvolili da osetim šta se zaista dešava. Sećam se samo da smo se tada brzo spustili u sklonište.

Naredno sećanje na taj period mi je da sam bio uzbuđen što kao dete treba da upišem muzičku školu. Od početka bombardovanja je tada već prošlo mesec dana. Dok sam bio na upisu u školu, u samom centru grada, usred bela dana, samo kreću sirene. To mi se urezalo u sećanje jer mi kao detetu u trenutku nije bilo jasno kako da pobegnem, kad sam tako daleko od kuće.

Tih prvih mesec dana smo i odlazili u sklonište, posle toga je retko ko silazio. Ljudi su ostajali u svojim kućama. Međutim, u tom periodu sam se osećao bezbrižno. Toliko smo se družili preko dana, i uveče u skloništima. Tad sam upoznao najviše drugara. Roditelju su se družili sa komšijama, bili smo u školskim dvorištima, igrali fudbal... Nikada posle nije bilo tako.

Taj rat je bio nešto strašno i samo zahvaljujući roditeljima nisam doživeo to kao traumu, nego samo kao vreme kad smo svi bili zajedno. Kako je bilo njima, e to je već nešto drugo - ispričao je Luka.

Težina svake priče iz vremena bombardovanja je drugačija, a najteže nose oni koji kojima je NATO agresija uzela domove, bližnje, živote... Nećemo zaboraviti!

BONUS VIDEO:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi