Napustio Njujork zbog korone, pa napisao priču o životu u Srbiji: Kako jedan Amerikanac živi u Beogradu?

Jedan Amerikanac iz Njujorka napisao je autorski tekst za “Vol strit žurnal” o svom preseljenju u Beograd.

– Kada je Kovid-19 prošlog proleća udario na Njujork, imao sam oko 60 godina i oporavljao sam se od traumatske povrede mozga koja me je, prema statističkim standardima, „trebala“ odneti nekoliko godina ranije. Ne samo da sam preživeo, već sam ponovo ogladneo za životom, da bih se jadno držao na najgorem žarištu pandemije u SAD. Nekoliko prijatelja je umrlo, a ja sam gledao televizijske slike improvizovanih mrtvačnica koje su se zajedno šunjale po gradu u šatorima, kamionima i Central Parku. Moje komšije i ja smo se oprezno stiskali dok smo putovali u predvorje naše stambene zgrade, dišući plitko, spljoštajući se uz zidove.

Last summer, writer Tim Page decided to leave Covid-stricken New York City. He ended up finding a refuge in one of the few cities still open to American visitors: Belgrade, Serbia. https://t.co/u9paJDTq2d

— The Wall Street Journal (@WSJ) July 31, 2021

Do avgusta mesecima nisam izlazio iz zgrade. Bez para, u penziji, odrasla deca zauzeta školom ili poslom, shvatio sam da nikome nije potrebno moje fizičko prisustvo. Sve što sam želeo je mesto da provedem još jednu zimu u razumnom ljudskom dostojanstvu, tokom koje sam mogao da čitam, razmišljam i slušam muziku koju volim. Ali svaki dan je izgledalo kao da se druga zemlja zatvorila za posetioce, a još nije bilo ni glasina o vakcini.

Jednog popodneva kada je anksioznost postala prevelika da bih izdržala, istraživao sam nekoliko sati i kupio kartu u jednom pravcu za Beograd, Srbija. Upravo sam pozvao i rezervisao, kao da naručujem picu. Zemlja je i dalje bila otvorena za Amerikance, stopa zaraze bila je znatno niža nego u SAD -u, a preko noći je iz DŽFK-a leteo Er Srbija preko noći, što bi me odvelo od pasoške kontrole do pasoške kontrole, od sveta do sveta, za osam sati leta.

Kad sam stigao, prošao sam carinu za 10 minuta i sat kasnije spavao u svom beogradskom hotelu. Za nekoliko dana uzeo sam mali, ali udoban stan iz doba komunizma na Dorćolu, posvećenom starom naselju u blizini hotela “Moskva” i tvrđave Kalemegdan, na ušću Save u Dunav. Moja kirija je bila 550 dolara mesečno, uključujući režije i balkon. Tamo sam pomislio da bih se mogao zakopati i preživeti neko vreme, čekajući bolja vremena.

Beograd me oduševio od početka. Bio sam dobrodošao da radim na kafiću na jesenjoj sunčevoj svetlosti i pozdravim nove prijatelje koji su prošli pored Strahinjiće Bane. Voćna jela bila su predstavljena malim vrčem prečišćenog meda, a kombinacija je bila ukusna. Crno vino bilo je izdašno i sočno, ukusno tamnog tla. Mladi su se vozili motornim skuterima po zakrčenim ulicama i bez samosvesti vikali „ćao“. Ponekad sam se osećao kao da sam u „La Dolče Vita“; u drugim delovima grada, koji su se još uvek oporavljali od bombardovanja u sećanju, podsetio me na pohabani Beč „Trećeg čoveka“.

Jedno od prvih iznenađenja bilo je koliko je lako biti u kontaktu. Beogradsko vreme je šest sati ispred Njujorka, pa bi me prijatelji sa istočne obale Sjedinjenih Država pozvali kasno popodne, a prijatelji sa zapadne obale pozvali bi me u vreme kada sam se probudio. Fejsbuk grupa pod nazivom „Klub stranih posetilaca Beograda“ imala je više od 9.000 ljudi voljnih da daju savete na engleskom jeziku o svemu, od izbora naselja za kuvanje kineske hrane do kupovine činčila za kućne ljubimce. Kupio sam sveže proizvode na jednoj drevnoj pijaci, naučio gde idu putevi i kako se izgovaraju njihova imena. Bio je to prvi put od mojih ranih dvadesetih da nisam imao pojma šta će doneti sledećih nekoliko meseci, što je bilo i zastrašujuće i oslobađajuće.

Pročitajte još:

Koliko se puta venčavaju Srbi? Na prvi ludi kamen svi stanu, kod trećeg već nastane problem

Drama u Bodrumu! Srpski turisti evakuisani, ljudi panično beže sa koferima, požari divljaju (VIDEO)

Ali prošle jeseni nismo mnogo šetali. Srbija je od početka virus shvatila ozbiljno, ali ne histerično; nikada nije bio okidač za raspravu. Prodavnice nikoga nisu pustile unutra bez maske, a mi smo strpljivo čekali u intervalima od pet stopa bez ikakvih sugestija da je bilo čija „sloboda“ napadnuta. U restoranima na otvorenom server bi ukazao na sredstvo za dezinfekciju ruku i stavio vas što dalje od drugih kupaca – što je ionako bilo dobrodošlo jer je toliko ljudi pušilo.

U Beogradu je zagađenje vazduha ponekad razaralo misli, a pošta je bila nemoguća, a ipak su neočekivane stvari bile jednostavne. Čišćenje kanala korena za hitne slučajeve i prelepa kruna postignuta u četiri dana za 270 dolara! I kako je čudno probuditi se u pijanoj svađi niz blok bez imalo brige da će to završiti pucnjavom – navodi Amerikanac.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi