Jedva sam zaspala od straha, ako mi je suđeno umreću: "24sedam" ispred Infektivne klinike

Vedro novembrasko jutro. Tačno u osam sati više od dvadeset sumornih ljudi ispunjavalo je asfaltirani prostor između života i smrti – dvorište Klinike za infektivne i tropske bolesti u Beogradu.

Pognutih glava i u tišini, posmatrajući jedni druge s razumevanjem i saosećanjem, čekali su da tehničari u skafanderima kroz prozor poviču njihova imena, a potom su, jedan po jedan, ulazili u ambulantu da se testiraju na koronavirus.

Mada su im zaštitne maske skrivale veći deo lica, u vazduhu se osećao miris straha. Bilo je mladih, starih, visokih, niskih, gojaznih, mršavih…

Ali, uprkos svim tim razlikama, njihovim telima gospodarila su ista osećanja – ona nepodnošljiva.

Neizvesnost

– Ubija me ova neizvesnost – reče jedan vremešni gospodin sede kose i obrva svom mladom, po svemu sudeći, saputniku na ovom putovanju.

Ostali su se okrenuli i pronašli ih pogledom. Klimnuli su glavama u znak saglasnosti.

– Ovo je trenutak kad se najviše osećam živim – odgovara starcu mladić i tapše ga po ramenu i dodade:

– Već sutra me možda neće biti. Kako onda da dozvolim da mi dani koji predstoje, ako ih bude, prođu u strahu?

– Miloš Stojmenović – prekinuo je mladića u govoru “skafander”, koji je vikao kroz prozor ime sledećeg pacijenta. Jedan se čovek tada izdvojio iz grupe i sitnim koracima krenuo ka ambulanti, broj tri.

Među ostalima je u tom trenutku zavladao kratak tajac. Kretali su se samo pogledi i prašina pod obućom prozvanog.

– U pravu si ti, mladiću – nastavila je razgovor jedna žena, stiskajući rukama rendgenski snimak. Potom mu se primakla na propisanoj distanci.

– Jedva sam sinoć zaspala od stresa i straha. A šta će mi to? Ako mi je suđeno da umrem – umreću. Ali smrt prizivati neću! Ostaću vedrog duha, pa kud puklo da puklo!

– Tačno, tačno… – duboki bas, iz prikrajka, uneo je još malo života među prisutnima.

Dogovor sa smrću

Međutim, u tom času pristiglo je vozilo Hitne pomoći. Svi su se izmakli da naprave prolaz. Lekari, u prepoznatljivoj crvenoj uniformi, otvorili su zadnja vrata i sa sobom poveli starijeg pacijenta koji je, ruku na srce, izgledao kao da je već sklopio dogovor sa smrću.

– Biće sve u redu – šapatom su ga tešili lekari vodeći ga ka ulazu u Infektivnu kliniku.

Za prisutne, to je bio neizdrživ udarac. Kao da ih je sam đavo još jednom lupio po ramenu. Bili su preplavljeni surovošću stvarnosti. U njihovim očima čitali su se očaj, nemoć i bolna praznina. A živahnost, za koju su se tek kratkim razgovorom izborili – bila je usisana.

Tišina je ponovo zagospodarila čitavim prostorom.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi