DECA ULICE Džulija izdržava skoro celu porodicu: “Najbitnije da otac ima lekove i da deca nisu gladna”
Ističe da u kući često nema šta da se jede, pa se ona dovija na razne načine ne bi li obezbedila ono osnovno
Iako vredna i veoma požrtvovana, Džulija Kopilji (16) ne voli o sebi da govori u superlativu. Kaže, bitno joj je da su ljudi oko nje srećni i zadovoljni i da ne budu gladni. I zaista, ona se svojski trudi.
Ova tinejdžerka, koja pohađa večernju školu i radi u kafiću, sa starijim bratom izdržava celu porodicu, budući da im je otac, koji je do tada jedini zarađivao, teško bolestan.
Pročitajte još
– Moj otac se jako trudio da nam sve priušti. Kada sam rekla da želim svoju sobu dobila sam je vrlo brzo. Radio je dan i noć. Danas je nepokretan i bolestan i ja sam tu za njega. Tatini lekovi su veoma skupi. Celu svoju platu samo prosledim, ni 50 dinara ne uzmem. S nama u kući živi i dvoje (bratovljeve) male dece, pa je važno da uvek imaju pelene, da jedu… – kaže, tužno gledajući, Džulija.
Ističe da u kući često nema šta da se jede, pa se ona dovija na razne načine ne bi li obezbedila ono osnovno.
Sa samo 1.000 dinara, dok ne stigne plata
24sedam/ Katarina Mihajlović
– Dosta mi je i 1.000 dinara nekad. Samo da kupim neku pelenu za mališane, za malo hrane u frižideru… Dok ne stigne plata – iskreno kaže za 24sedam ova devojčica, koja čak ni sok ne popije u toku radnog vremena ne bi li što više ostavila za porodicu.
Sreća pa ima prijatelje iz Svratišta, u koje odlazi godinama, i oni joj svesrdno pomažu.
– Desi se da tata nema lekove, a da platu još nisam primila. Ljudi iz Svratišta mi pozajme novac, pa im ga ja vratim kada dobijem platu. Ponekad ih pozovem telefonom, očajna jer nemamo šta da jedemo, i oni mi donesu… ma pune kese – kaže ozareno Džulija.
Ovo divno biće ne štedi sebe ni kada je u pitanju angažovanje oko samog Svratišta, pa tako odmah posle posla trči u Krfsku 7a i tamo sa nastavnicima posprema, pakuje stvari, pomaže oko oblačenja dece…
Posle deportacije iz Nemačke krenula u Svratište
24sedam/ Katarina Mihajlović
Sa svojih 13 godina je prvi put zakoračila u kuću u kojoj žive dečja graja, igra i brižni volonteri i pedagozi.
– Počela sam da dolazim u Svratište nakon što smo moja porodica i ja deportovani iz Nemačke, gde smo živeli oko dve godine. Bio je to stresan period za mene. U tri ujutru su nam na vrata pokucali policajci i rekli nam da imamo 15 minuta da se spakujemo. Već smo imali spremne sakrivene torbe, znali smo da to može da se desi. Šta je ko stigao da zgrabi, zgrabio je. Sve vreme sam plakala. Mislila sam, ko zna gde nas vode… – seća se naša mlada sagovornica.
I po povratku u Beograd Džulija se osećala nelagodno.
– Nije mi bilo prijatno u mojoj nekadašnjoj ulici, plašili su me tuđi pogledi. I naša kuća je bila gotovo uništena, jer su neki ljudi ušli u nju i sve porazbijali.
Radila bi još neki posao, ali zbog bolesti ne može
Džulija je, živeći u Nemačkoj, naučila i jezik, pa je neretko i “prevodilac” u Svratištu. Rado bi radila još jedan posao, ali zbog nekoliko operacija koje je imala nije u stanju da dugo boravi na nogama.
I baš tada kada je bila veoma ranjiva, ruku su joj pružili nastavnici i volonteri iz Svratišta.
– Prvobitno sam mislila da je to kao dom, da kada jednom uđeš više nećeš izaći. Pogrešila sam. Već prvog dana sam nagrađena jer sam se pokazala, pomagala sam svoj deci, sipala im ručak, pospremala… Svidelo mi se toliko da sam se čak svađala sa majkom svakog dana ponavljajući – još samo ovaj dan da idem. Popustila je na kraju, i eto, i dalje svraćam i pomažem i učiteljima – osmehujući se kaže ova 16-godišnjakinja.
Tu je, kroz igru, smeh, ali i suze, naučila da voli sebe, da ne bude zavisna od drugih.
– Upoznala sam sebe bolje, ali i dosta kvalitetnih ljudi, stekla sam prijatelje – završava priču mlada Džulija, kojoj je želja da bude frizerka ili šnimkerka.
Pročitajte još
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari