Vrisak generacije: Kako je studentska pobuna promenila 1968. godinu, ali i Jugoslaviju

Protesti širom sveta, bunt, “drug Tito je rekao da su studenti u pravu” i nova levica protiv stare obeležili su čuvenu 1968. godinu, kada su u socijalističkoj Jugoslaviji održane najveće demonstraciji posle Drugog svetskog rata, u kojima su se akademci pobunili protiv privilegija komunističkih funkcionera i ugrožavanja osnovnih demokratskih prava.

Studentskim protestima prethodio je raskorak između sve većeg socijalnog raslojavanja i udaljavanja od proklamovanih ideala, ali i zvanične propagande o “socijalnoj pravdi i vodećoj ulozi radničke klase”.

Neposredan povod – masovna tuča

Uveče, 2. juna 1968. godine bila je zakazana manifestacija “Karavan prijateljstva ’68”, koja je prvobitno trebalo da se održi napolju, u omladinskom naselju, kako bi mogli da joj prisustvuju i studenti i građani. Međutim, zbog najavljene kiše, došlo je do promene plana i odlučeno je da se priredba održi u sali Radničkog univerziteta na Novom Beogradu – što je značilo da za zainteresovane studente nije bilo dovoljno mesta, a prednost pri ulasku imali su brigadiri. Studenti koji su ostali napolju bili su nezadovoljni i počeli su da protestuju, čak su poletele i kamenice. Priredba je prekinuta i došlo je do masovne tuče. Ubrzo je intervenisala milicija i došla u otvoren sukob sa studentima.

Noć između 2. i 3. juna protekla je u “čarkama” između studenata i policije ispred I bloka u Studentskom gradu. Kada se proneo glas da je jedan student ubijen, studenti su potisnuli miliciju, otimajući joj vatrogasna kola, a razbili su i prozorska okna na brigadirskom naselju. Više desetina studenata je uhapšeno i odvedeno na saslušanje u Skupštinu opštine Novi Beograd, ali su u toku noći pušteni. Oko četiri sata ujutru Radio Studentski grad je emitovao vanredno saopštenje u kome je rečeno da je u Studentskom gradu formiran Akcioni odbor koji će organizovati miting oko osam sati ujutru. Nakon toga studenti su se razišli i otišli na spavanje.

Sukob kod podvožnjaka

Već sledećeg dana studenti su se masovno okupili i krenuli prema Beogradu. Ispod podvožnjaka, kraj današnjeg Bulevara umetnosti, sačekao ih je kordon milicije sa naređenjem da im se ni po koju cenu ne dozvoli ulazak u grad.

Premda su i neki političari pokušavali da posreduju kako bi se sve mirno rešilo, na kraju je ipak došlo do sukoba u kome su studenti uništili vatrogasno vozilo.

Milicija je upotrebila vatreno oružje izazvavaši smrt najmanje četiri osobe.

Studenti su se na kraju razbežali, ali je istog dana popodne u zgradi Rektorata donesena odluka o početku studentskog štrajka, koji je trajao narednih sedam dana.

Vrlo brzo studenti su formulisali zahteve: tražili su smenu načelnika beogradske milicije, slobodu štampe, uvođenje minimalnog ličnog dohotka za radnike i puštanje uhapšenih u dotadašnjim događajima.

Beogradski univerzitet je ubrzo preimenovan u “Crveni univerzitet Karl Marks”, svakodnevno je izlazio list “Student”, kompozitor Vuk Stambolović komponovao je revolucionarnu himnu “Leva, leva, leva”, a na Filozofskom fakultetu su se počeli organizovati “konventi” (po uzoru na Nacionalni konvent iz doba Francuske revolucije).

Neki profesori su držali predavanja i diskutovali sa studentima. Podršku su izrazile i brojne ugledne ličnosti, kao što su Desanka Maksimović, Mira Alečković, Stevo Žigon…

Tokom svih tih događaja, vlasti su reagovale tako što su sprovodile policijsku blokadu objekata Univerziteta, isključivale telefonske linije, a povremeno je nestajalo i struje. O demonstracijama i štrajku se nije javno govorilo – dakle, došlo je i do informativne blokade. Istovremeno su se počele javljati i glasine o tome da će se štrajkna fakultetima razbiti silom, to jest oružanom intervencijom policije, pa čak i JNA.

Prema evidenciji zdravstvenih ustanova, bilo je povređeno 134 studenata, 21 milicionar, devet brigadista i pet građana. Posle lekarske pomoći u bolnici je zadržano 12 osoba, a posle tri dana još osam (šest studenata i po jedan milicionar i brigadista).

“Niko nije nezamenljiv, pa ni ja”

Sedmog dana protesta, 9. juna, predsednik Josip Broz Tito obratio se javnosti podržavši, deklarativno, većinu studentskih zahteva, što je za posledicu imalo prestanak nemira.

Tito je priznao “određene nepravilnosti koje moraju biti uklonjene” i rekao: “Niko nije nezamenljiv, pa ni ja.”

Pročitajte još

(Ne)zaboravljeni nosioci promena: 4. april – dan kada su studenti ustali protiv fašizma i pogibije Žarka Marinovića

Tačno pre 116 godina: Iz Velike škole Dositeja Obradovića nikao je Beogradski univerzitet

Dobrotvor koji je podigao Savamalu i Beogradski univerzitet na noge: Ko je bio Luka Ćelović Trebinjac?

To je studentima bilo dovoljno da proglase pobedu i prekinu štrajk. Neki studenti su čak slavili uz pesmu i klicanje Titu. Uvedena je kategorija “minimalni lični dohodak”, ali šef beogradske policije nije smenjen.

U narednom periodu kolovođe revolucije Vladimir Mijanović, Sonja Liht, Đorđija Vuković i drugi odstranjeni su sa fakulteta i oduzeti su im pasoši, a neki su bili i uhapšeni u narednim godinama.

Normalna nastava, tj. ispitni rok, uspostavljena je posle nedelju dana, da bi se studentima dalo vremena da se pripreme za ispite.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi