Sve je isto, samo njega nema! (FOTO)

Od jedne siromašne porodice, mi smo u Titovo vreme postigli jedan standard, takav da sam ja kao železnički radnik mogao da kupim nov automobil. Svake godine sam porodicu vodio na more, i taj period za mene je bio divan. Svi smo živeli lepo – ovako, za 24sedam, priča Vlastimir Jeftić (81) iz Beograda, koji nijedne godine nije propustio da na Titov rođendan poseti mesto na kojem doživotni predsednik počiva.

Kako kaže, svakog 25. maja, pa tako i ovog, već 41 godinu dolazi u ime Udruženja Jugoslovena, ali, kako naglašava, dolazi i kao zakleti komunista. Perioda u kojem je vladao Josip Broz Tito seća se sa osmehom na licu.

– Imali smo sve, ništa dodatno nam nije bilo potrebno. Moja porodica bila je siromašna pre toga, ali od dolaska Tita na vlast mogli smo da vodimo jedan normalan život. Jugoslavija je imala ozbiljan standard, i ja kao običan radnik mogao sam sve da obezbedim svojoj porodici. Jedino su pedesete bile malo teže, ali posle toga sve je išlo glatko. Slavili smo i sve praznike, 1. maj i 29. novembar – kazao nam je Vlastimir, sećajući se kako je uvek izbegavao porodičnu slavu.

– Kada sam imao 12 godina, majka bi mi rekla da idemo da se pričestimo, a ja bih se, pošto to nisam želeo, sakrio negde u kući dok se oni spremaju. Kada bi videla da se ne spremam, ona bi uzela prut nameravajući da me bije, ali sam uvek uspevao da pobegnem. Tad nisam ni znao mnogo o komunistima, prosto sam bio takav.

Kada smo ga upitali o danu kada je umro maršal, Vlastimiru se oči napuniše suzama.

– Tog dana, kada je umro drug Tito, radio sam na Mostaru, kao nadzornik lokomotiva. Došao sam s posla kući, kad se na televizoru u 15 časova pojavila vest da je Tito umro. Ni sad ne mogu da sakrijem emocije, bilo je mnogo tužno. Posle prikazaše utakmicu u Splitu na kojoj fudbaleri plaču. Taj trenutak ne mogu zaboraviti, izašli smo svi na most da ga ispratimo. Dva dana sam išao u Skupštinu da se poklonim senima druga Titu. Kad se setim te žalosti, i sad me obuzme tuga… A posle toga sve je otišlo dođavola – priča Vlastimir sa suzama u očima.

Na stotine okupljenih strpljivo je čekalo u redu ispred Kuće cveća, ne bi li odalo počast doživotnom predsedniku Jugoslavije. Najviše ima starijih, koji su živeli u to “zlatno doba Jugoslavije”, kako vole da kažu, ali mogu se videti i deca koja nestrpljivo čekaju da vide šta je to iza ograde.

Prethodnih godina, u normalnim uslovima, gosti najposećenijeg muzeja u Srbiji su uglavnom bili strani turisti. Sada ih zbog epidemije nema, a uglavnom su svi posetioci poštovali mere, bar kada su maske u pitanju.

Gotovo da nema osobe koja ne poseduje zastavu SFRJ i bedževe sa likom Josipa Broza Tita, a ispred kompleksa na Dedinju bilo je i onih koji su ovaj dan iskoristili i da zarade poneki dinar, prodajući značke, knjige i suvenire iz vremena Tita.

U redu stoji i Vladimir Vignjević (47), takođe iz Beograda, koji, kao i Vlastimir, ne propuša priliku da dođe na, kako kaže, ovako važan dan.

– Svake godine dolazim, i 4. i 25. maja, i 20. oktobra, i 29. novembra. Bilo da je kiša, sneg ili sunce, ja sam tu svake godine, i tako punih 30 godina. Imao sam samo sedam godina kada je Tito umro, bio sam na sahrani sa ocem koji je bio vojno lice. Bio sam i na Jovankinoj sahrani. Iako sam bio mali kad je Tito umro, po pričama iz porodice tvrdim da je to bio najlepši period naših života. Niko nije kao drug Tito – ističe Vladimir, i ponosno dodaje:

– Inače, jedan sam od najvećih kolekcionara što se tiče tog komunističkog perioda. Imam mnogo slika, ordenja, zastava i suvenira. Sve to skupljam od svoje 12. godine pa do danas.

Kako smo završili razgovor sa Vladimirom, u tom trenutku nam prilazi Nenad Bjeloš (63), kome je cela košulja prekrivena ordenjem.

– Pogledajte ovo ordenje, to predstavlja moj život, to su moja priznanja kada sam bio omladinac i akcijaš. Neke sam osvojio i posle raspada SFRJ, jer smo se, mi akcijaši, okupljali dugo posle Titove smrti – ponosno nam pokazuje Nenad.

Na pitanje koji mu je najvredniji orden, kao iz topa odgovara:

– Svi su mi vredni, ali najdraža srcu si mi ova dva – Šamac-Sarajevo 78′, to su dve udarničke značke. Tada se probijao tunel u Bistrici i bio sam do samog kraja, dok prvi voz nije prošao kroz tunel. Kako je to bilo lepo vreme… Baš mi nedostaje. Imali smo sve, živeli smo dobro, srednja klasa živela je od svoje plate. A sad? Pored tri-četiri plate jedva krpimo kraj s krajem. Ima nas nekoliko koji smo ujedinjeni od Vardara do Triglava, koji smo ostali verni idealu bratstva i jedinstva – dodaje ovaj ponosni komunista.

Mnogi su već uspeli da dođu do Titovog groba, sa značkom, zastavom, njegovom fotografijom ili vencem, ili bez njih, ali retko ko je uspeo da sakrije suze. Poneko bi se setio da je pored sahranjena i Jovanka Broz, pa bi prišao i ostavio manji cvet na grob Titove ljubavi.

Pročitajte još:

Prvi predsednik Amerike koji je posetio Jugoslaviju, a kojeg je Tito jednom rečenicom nasamario (FOTO+VIDEO)

I ispred kompleksa i ispred same Kuće cveća čuju se priče koje su pune raznih sećanja. Sećaju se Dana mladosti, kako se drugačije zvao Titov rođendan. Sećaju se njegovog obeležavanja, sletova na stadionu JNA, pionira, a najviše svog voljenog Tita.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi