Godine krvi, bola i patnje: Sirija - zemlja u kojoj rat stanuje već deceniju

Prošlo je tačno deset godina od početka rata u Siriji, a da se o zvaničnom miru još ništa ne zna i pored sve ređih borbi na toj teritoriji. Mirni ustanak protiv predsednika Sirije pre deceniju pretvorio se u građanski rat. U sukobu je stradalo više od 380.000 ljudi, gradovi su opustošeni i sravnjeni sa zemljom, poput Alepa, a mnoge porodice našle su mir i sigurnost van svoje domovine. Najmoćnije države posmatrale su ove događaje sa velikom pažnjom, a gotovo da nema velike sile koja se nije umešala u ovaj krvavi rat.

I posle toliko godina, još se tačno ne može reći da li je ovaj rat u stvari borba za moć, novac ili prevlast. Ono što je sigurno jeste da se radi o anticivilizacijskom ratu u kojem su stradala mnoga deca, koji je mnogo porodica odvojio od svojih ognjišta i rat koji je uništio jednu od najvećih svetskih kulturnih baština – Palmiru. Bašar Al Asad, Amerika, Rusija, ISIL, Turska, Saudijska Arabija, Iran, “slobodna” opozicija, samo su neki od političkih subjekata koji su učestvovali u besnim borbama, a u kojima su na “kraju” priče stradali Sirija i njen narod.

Kako je sve počelo?

Širom Sirije, 15. marta 2011. godine počele su demonstracije u više gradova protiv sirijske vlade i predsednika Sirije Bašara el Asada, pod uticajem Arapskog proleća. Veliku ulogu odigrali su internet i društvene mreže, jer su se ljudi upravo na ovaj način informisali o svakom organizovanom protestu. Demonstranti su tražili kraj vladavine Baas partije u Siriji, veća građanska i socijalna prava kao i odlazak sa vlasti Bašara el Asada. Protesti i demonstracije su kasnije prerasli u oružane sukobe, a 2012. godine sukob pobunjenika i Vojske Sirije prerasta u građanski rat.

Čak i pre početka sukoba, mnogi su se Sirijci žalili na visoku nezaposlenost, korupciju i nedostatak političke slobode pod vlašću predsednika Asada, koji je nasledio svog oca Hafeza, nakon što je umro 2000. godine.

U proleće 2011. sirijska vlada koristi Vojsku Sirije u gušenju protesta i demonstracija. Nekoliko gradova je opsednuto, a u nekim gradovima je sirijska vojska koristila i vatreno oružje te pucala na demonstrante. Ovo je dovelo do revolta u samim oružanim snagama, pa je jedan broj pripadnika vojske dezertirao i priključio se demonstrantima, a kasnije su formirali Slobodnu armiju Sirije. Sirijska vlast je ove oružane formacije ocenjivala kao terorističke te je došlo do oružanog sukoba pobunjenika i regularne vojske.

I jedna i druga strana u konfliktu su optužene da su činile ratne zločine, zverstva i torturu nad zarobljenicima kao i korišćenje civila kao živi štit.

Arapska liga, SAD, Evropska unija i druge zemlje su optuživali sirijski režim zbog brutalnog obračuna sa demonstrantima. Pokušaj da se kroz Savet Bezbednosti, kao na primeru Libije, uvede zona zabranjenog leta i izvrši vojna intervencija blokirale su Kina i Rusija u strahu od dodatne eskalacije nasilja i jednostranih rešenja. Arapska liga je u novembru 2011. isključila Siriju iz te organizacije. Kasnije su Ujedinjene nacije poslale specijalnog izaslanika Kofija Anana, i posmatračku misiju radi mirnog rešenja i smirivanja nasilja.

Pojavile su se stotine pobunjeničkih grupa i nije trebalo dugo da sukob postane više od bitke između Sirijaca. Strane sile počele su da zauzimaju stranu, šaljući novac, naoružanje i borce, a kako se haos pogoršavao, uključivale su se i ekstremističke džihadističke organizacije sa sopstvenim ciljevima – ISIS i Al-Kaida.

Crveni Krst je 15. jula 2012. proglasio sukob u Siriji unutrašnjim oružanim konfliktom, odnosno građanskim ratom, što je značilo punu primenu međunarodnog humanitarnog prava pod Ženevskom konvencijom.

Ko je sve umešan?

Rusija – koja je pre rata imala vojne baze u Siriji – pokrenula je vazduše napade u znak podrške Asadu 2015. godine, koji su bili presudni za preokret rata u vladinu korist.

Iran – rasporedio stotine vojnika širom Sirije i potrošio milijarde dolara da pomogne Asadu. Hiljade šiitskih muslimanskih milicionera naoružanih, obučenih i finansiranih od strane Irana – uglavnom iz libanskog pokreta Hezbolah, ali takođe Iraka, Avganistana i Jemena – takođe su se borili zajedno sa sirijskom vojskom.

SAD, Velika Britanija i Francuska u početku su pružale podršku onim što su smatrali „umerenim“ pobunjeničkim grupama. Globalna koalicija koju predvode SAD takođe je izvela vazdušne udare i rasporedila specijalne snage u Siriji od 2014. godine kako bi pomogle savezu kurdskih i arapskih milicija pod nazivom Sirijske demokratske snage (SDF) da zauzmu teritoriju koju su nekada držali militanti IS na severoistoku. Ipak, mnogo se govorilo, a neretko su na videlo izlazili dokumenti koji ukazuju na umešanost SAD u stvaranju terorističkih organizacija, ali o tom slučaju nije pokrenuta nikakva zvanična istraga, te su ostala samo nagađanja o njihovoj saradnji.

Takođe, američka vojska prošlog meseca je izvela, po nalogu predsednika Džoa Bajdena, vazdušne udare u istočnoj Siriji na objekte za koje Pentagon kaže da pripadaju proiranskoj miliciji, što je prva vojna akcija otkako je Bajden postao predsednik Amerike.

Turska je glavni pristalica opozicije, ali njen fokus bio je na korišćenju pobunjeničkih frakcija za zadržavanje kurdske milicije IPG koja dominira SDF-om, optužujući je da je produžetak zabranjene kurdske pobunjeničke grupe u Turskoj. Turske trupe i saveznički pobunjenici zauzeli su delove teritorije duž severne granice Sirije i intervenisali kako bi zaustavili sveobuhvatni napad vladinih snaga na poslednje opoziciono uporište Idlib.

Saudijska Arabija, koja se želi suprotstaviti iranskom uticaju, naoružala je i finansirala pobunjenike na početku rata.

Izrael je u međuvremenu bio toliko zabrinut onim što naziva iranskim uticajem u Siriji i isporukama iranskog oružja Hezbolahu i drugim šiitskim milicijama da je sve češće izvodio vazdušne udare u pokušaju da ih osujeti.

Šta kažu podaci?

Sirijska opservatorija za ljudska prava (SOHR), nadzorna grupa sa sedištem u Velikoj Britaniji sa mrežom izvora na terenu, dokumentovala je smrt 387.118 ljudi do decembra 2020. godine, među kojima 116.911 civila. Više od milion je ranjeno, a raseljena je polovina stanovništva Sirije, uključujući pet miliona izbeglica.

Podaci nisu obuhvatili 205.300 ljudi za koje se navodi da su nestali i za koje se pretpostavlja da su mrtvi. Druga nadzorna grupa koja se oslanja na informacije aktivista iz cele zemlje, zabeležila je ono što smatra kršenjem međunarodnog humanitarnog prava i zakona o ljudskim pravima, uključujući napade na civile.

Zabeležila je 226.374 smrtnih slučajeva povezanih sa borbama, uključujući 135.634 civila, zaključno sa decembrom 2020. godine.Prema UN-ovoj dečjoj agenciji Unicef skoro 12.000 dece je ubijeno ili ranjeno.

Jakšić: Političkog rešenja nema, očekujem nove intervencije američke vojske

Spoljnopolitički komentator Boško Jakšić kaže za 24sedam da još ne vidi jasno kakav bi mogao da bude rasplet situacije u Siriji i objašnjava da to odgovara svim silama koje odlučuju o njenoj sudbini.

– Mir je sada na najvećem delu teritorije Sirije, sem u provinciji Idlib, koja jedina nije pod kontrolom Asadovog režima i u nekim džepovima u pustinjskoj oblasti, na jugu, na granici prema Iraku, gde su još prisutni džihadisti. Moglo bi da se kaže da je manje-više situacija, što se vojnih dejstava tiče, mirna, a političkog rešenja nema jer ne mogu da se dogovore velike i regionalne sile. Svi pokušaji pregovaranja odvijaju je paralelno na dva toka. Jedan su pregovori u Ženevi, pod okriljem Ujedinjenih nacija, koje faktički vode Amerikanci, i drugi je takozvani “proces Astane”, koji su inicirali Rusi zajedno sa Turskom i Iranom i oni se malo-malo nalaze u Sočiju na sastancima, ali ti sastanci su uvek nepotpuni jer deo sirijske opozicije, koji mora da bude sastavni deo pregovornog rešenja, neće da dođe u Rusiju, zato što svi ruski diplomatski planovi podrazumevaju ostanak Asada na vlasti. Tako je Asad prepreka za dogovor, ali on se koristi i kao izgovor da ne dođe do rešenja. Političko rešenje bi podrazumevalo povratak teritorijalnog suvereniteta i integriteta bilo kog režima u Damasku – objasnio je on i dodao:

– To bi značilo da Turska mora da povuče svoje vojnike sa severa i duž granice sa Sirijom, gde je uspostavila kontrolne punktove da bi obezbedila svoj interes, a to je blokada sirijskih Kurda, za koje Ankara tvrdi da su u stalnoj vezi sa njihovom zabranjenom Radničkom partijom Kurdistana, koja je u Turskoj proglašena za terorističku organizaciju. Dakle, to je jedan partikularni interes Turske. Rusija, takođe, nema nameru da povuče svoje vojnike, koje je poslala 2015. i koji su spasli Asada. Vojne instalacije pored luke Latakija se šire i pokazuju ambiciju Rusije da apsolutno zadrži svoje najveće pomorsko uporište na Mediteranu. Amerikanci su se poprilično brzopleto povukli Trampovom odlukom i ostavili samo minimalni broj vojnika negde na severu, čije prisustvo ipak komplikuje situaciju. Tu je i Iran, koji nema nameru da povuče svoje revolucionarne gardiste, koje komanduju raznim šiitkim milicijama po Siriji i izazivaju Izrael da malo-malo vojno interveniše vazdušnim napadima. Moglo bi da se kaže da je to neki globalni mir, ali svakodnevno potresan povremenim mini-ratovima. Ta sprega vojnog i političkog interesa, koji su suviše udaljeni na relaciji tih velikih sila, ne dozvoljava da se uspostavi mir. I u tome ima mnogo cinizma, jer svi pričaju o miru, uglađene diplomate dolaze u Ženevu ili u Soči, a za to vreme sirijski narod teško pati.

Donald Tramp je povukao veliki broj vojnika iz Sirije, ali dolaskom Džoa Bajdena na mesto predsednika SAD mnogo toga će se promeniti.

– Jednačine su se mnogo promenile povratkom Rusije na velika vrata na Bliski istok. Dotle smo imali Ameriku kao jedinog brokera ratovanja i mirenja, a sada su tu i Rusi i sve više i Turci, jer vidimo da su i Turci sve umešaniji u građanski rat u Libiji, tako da se sve komplikuje. Bajdenova ambicija je da na neki način barem sanira situaciju na Bliskom istoku, jer njemu on više nije prioritet – Bajden hoće da se okrene Kini i Rusiji i to su za njega najvažnija pitanja. Još uvek nemamo nikakve indikacije koja je njegova dugoročnija strategija za Bliski istok, ali svakako da će se angažovati i to na način na koji to nije radio Tramp. Mogla bi da se očekuje aktivnija uloga američke vojske, a nedavno smo videli i prvu američku vojnu akciju otkako je Bajden ušao u Belu kuću – bila je upravo u Siriji. Tako da određene vrste intervencija mogu da se očekuju, a one će onda i dodatno komplikovati ionako komplikovanu situaciju – kazao nam je Jakšić.

On smatra da čak ni Asad, koji opstaje na mestu predsednika, nije trijumfovao u situaciji koja je trajno unazadila njegovu zemlju.

Pročitajte još:

Udarna vest u britanskim medijima: Pokrenuta istraga protiv Asadove žene zbog podsticanja na terorizam! (FOTO, VIDEO)

Sirijac otkrio da ga je regrutovala proturska vojska: Trebalo je samo da čuvamo vojne objekte za novac

– Nema tu pobednika. Sirija je, pre svega, jedan dramatični gubitnik. To što bi Asad mogao da smatra da je pobedio, bilo bi preciznije reći da je politički preživeo i on je sada “na aparatima za disanje”. Prema tome, ako Rusija bude shvatila da može da napravi neki dogovor sa Zapadom i sa Turskom, pustiće ga niz vodu. On je čovek na čekanju, on čeka da vidi kakav će biti rasplet njegove političke sudbine. Rusi će za njega sigurno isposlovati da mu ne bude suđeno, jer Zapad ga već proziva za ratne zločine. Oni će ga toga spasti i najverovatnije da će se Asad lepo povući možda negde u isti taj Soči, da bi na obalama Crnog mora dočekao kraj svog života – zaključio je Jakšić.

“Na Bliskom istoku pomešani krv i nafta”

Svaki rat, pa tako i ovaj u Siriji različito utiče na ljude. Naš sagovornik, predsednik Foruma za strateške studije, dr Neven Cvetićanin, kaže da takvim situacijama, strada velika većina, dok oni manji jačaju svoju poziciju, dobijaju moć i bogate se.

– U ovom slučaju, Sirija je bila podeljena i pre rata, novija je država, a etička podeljenost datira od ranije. Problem je i tada, kao i sada ta podeljenost. Na jednoj strani alaviti, Bašar Al Asad, a na drugoj suniti. Ovaj rat nije pao sa neba, od svog osnivanja, Sirija je u nekoj vrsti rata. Vojni pučevi i burna istorija vezuju se za ovu zemlju sve dok je nije stabilizovao Bašarov otac Hafez – objašnjava Cvetićanin za 24sedam i dodaje:

– Sirija nije tradicionalna država, imamo samo nekoliko takvih država na Bliskom istoku. Ceo taj region od raspada turske imeprije ima konstantnu promenu odnosa snaga. Običan narod beži od toga, želi da nađe srećnu budućnost. Sa druge strane imamo one koji su ostali i nadaju se da će pobediti. Bliski istok maltene 100 godina ima nestabilnost i ljudi su navikli na vanredna stanja.

Dr Cvetićanin smatra da svaka strana želi da prikaže da je Sirija nasleđe njenih predaka i da je zbog toga, između ostalog, uništena i Palmira, antički grad u Siriji, koji je važio za najveće kulturno nasleđe ove zemlje.

– Svako tu štiti svoju tradiciju, a neki uništavaju trag tuđe, kako bi za neko vreme to bilo zaboravljeno. Prilikom rata žele da prikažu da je ta zemlja bila njihova. Ovaj rat je prilično divlji i ne zavisi samo od zainteresovanih strana na terenu već i od posrednika. Mišljenja sam da su se sukobi oteli kontroli, a rekao bih da se u ovom slučaju, kao što je to bilo i ranije, na Bliskom istoku mešaju krv i nafta – zaključuje naš sagovornik.

Ko sada kontroliše Siriju?

Vlada je povratila kontrolu nad najvećim sirijskim gradovima, ali velike delove zemlje i dalje drže pobunjenici, džihadisti i SDF pod vođstvom Kurda. Poslednje preostalo uporište u opoziciji nalazi se u severozapadnoj provinciji Idlib i susednim delovima severne Hame i zapadne provincije Alep.

Regijom dominira džihadistički savez povezan sa Al-Kaidom pod nazivom Haiat Tahrir al-Sham (HTS), ali je takođe dom glavnih pobunjeničkih frakcija. Procenjuje se da tamo živi 2,7 miliona raseljenih, uključujući milion dece, od kojih su mnogi u lošim uslovima u kampovima.

Na severoistoku zemlje, turske snage i saveznički sirijski pobunjenici pokrenuli su ofanzivu protiv SDF u oktobru 2019. godine kako bi stvorili „sigurnu zonu“, čistu od kurdske milicije duž sirijske strane granice, i tada su zauzeli 120 km teritorije.

Alan Kurdi – simbol stradanja sirijskog naroda

Pre šest godina u Evropu je došlo više od milion ljudi. Mnogi od njih su se upustili u ogroman rizik i krenuli na opasno putovanje kako bi izbegli rat i imali bolje živote. Nagli priliv ljudi izazvao je krizu – i humanitarnu i političku – dok se Evropa mučila da pravilno reaguje. Hiljade ljudi je umrlo pokušavajući da stignu do njenih obala i, dok su ih neke zemlje dočekale širom raširenih ruku, druge su podigle ograde i zatvorile granice.

Fotografije malog deteta Alana Kurdija (3) u crvenoj majici i plavim bermudama neverovatnom brzinom proširile su se društvenim mrežama. Ova fotografija postala je simbol stradanja, kako rata u Siriji, tako i migrantske krize koja je zahvatila Bliski istok. One dramatično oslikavaju sve rizike sa kojima se suočavaju ljudi koji žele da bolji i sigurniji život potraže u Evropi.

Fotografije mrtvog deteta dominirale su i naslovnim-stranama širom starog kontinenta.

Iako su izbeglice od strane evropskog političkog establišmenta dočekane sa simpatijama, odnosno kao žrtve ratnih strahota kojima Evropska unija mora pružiti sigurno utočište, sa vremenom, odnos prema njima je postao predmet žestokih kritika od strane dela evropske javnosti. Evropsko društvo je zabrinuto zbog dodatnog opterećenja socijalnih službi, pogoršanje sigurnosne situacije, odnosno mogućeg nestanka navodnog hrišćanskog identiteta usled masovnog dolaska migranata muslimanske veroispovesti.

U zadnje vreme je odnos prema migrantima postao predmet žestokih sporova među pojedinim evropskim članicama, sa jedne strane Nemačka koja insistira na politici “otvorenih vrata”, a sa druge strane Mađarska, Slovačka i Poljska, koje smatraju da će one imati najveće posledice politike za koju se zalaže Nemačka.

VIDEO – Pogledajte kako su neki delovi Sirije izgledali pre rata, a kako izgledaju danas

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi