Dosledna u mržnji: Medlin Olbrajt provela je detinjstvo u Beogradu, a Srbe nikad nije uspela da zavoli

Bivša državna sekretarka Sjedinjenih Američkih Država Medlin Olbrajt ostala je u Srbiji upamćena kao nemilosrdna žena. Kako je ona jedan od najglasnijih zagovornika bombardovanja Jugoslavije i nezavisnosti Kosova, ovo ime u našoj zemlji se i danas izgovara sa gorčinom, a njeni postupci su još neobičniji kada se u obzir uzme njena celokupna životna priča.

Medlin Olbrajt je rođena 15. maja 1937. godine u Pragu kao Marija Jana Korbelova. Ime koje je dobila po tetki nije se dugo zadržalo, pošto ju je baka prozvala Madlen, a svi su je, dok je bila mala, zvali Medlinka. Novo ime, Medlin, zvanično je uzela prilikom odlaska na školovanje u Švajcarsku.

U Pragu je provela samo nekoliko nedelja, nakon čega je zbog oca Josefa Korbela, koji je bio je ataše za štampu pri ambasadi Čehoslovačke u Beogradu, prvu godinu života, pred sam Drugi svetski rat, provela u glavnom gradu Jugoslavije.

Njeni roditelji su zavoleli Beograd i pokušavali su da nauče jezik kako bi mogli da se sporazumeju sa ljudima, a Josef je bio pristalica jugoslovenske demokratske opozicije koja se suprotstavljala monarhiji. Josef je, kako je Olbrajtova pisala u svojoj autobiografiji “Praško proleće – lična priča o sećanju i ratu 1937-1948″ još tada uvideo postojanje etničkih rivalstava koja će ponovo izaći na videlo tokom sukoba na Balkanu devedesetih.

Josef i Ana su se najviše družili sa Vladimirom Ribnikarom, izdavačem “Politike”, čija je supruga Jara bila Čehinja. Ipak, Olbrajtova je “pljunula” na ovo prijateljstvo u intervjuu za “JuEsEs Tudej”, ispričavši da njen otac nije hteo da ona ide u školu sa komunistima, zbog čega ju je poslao u Švajcarsku.

London, pa ponovo Beograd

Krajem 1938. Josef je opozvan s dužnosti diplomate u Beogradu i počeo je da radi kancelarijski posao u Pragu. Ipak, svestan zategnute situacije s Nemcima, želeo je da dopre do Londona, u čemu mu je pomogao Vladimir Ribnikar. Cela porodica dobila je vize na osnovu potvrde koja je stigla iz Srbije – da je Korbel dopisnik ne jednog već dva jugoslovenska časopisa i da je dobio specijalni zadatak da izveštava iz Ujedinjenog Kraljevstva.

Već 25. marta 1939, deset dana od nacističke opupacije Češke, čitava porodica uputila se u Jugoslaviju, gde su ih dočekali kao prijatelje i pomogli im da dođu do Grčke, gde su se ukrcali na brod koji ih je prebacio u Englesku.

I u Medlininoj knjizi piše da je njen otac sve vreme održavao bliske veze sa svojim prijateljima iz Srbije i da su uz njihovu pomoć iz Čehoslovačke, preko Beograda, prebacivane tajne depeše.

Medlin je u Londonu krenula u školu, a njen otac je tamo dobio ozbiljan zadatak da, kao nekad blizak saradnik Tomaša Masarika i njegovog sina Jana, sa dobrim vezama sa predsednikom Čehoslovačke Edvardom Benešom, organizuje radio-program koji bi se, posredstvom BBC-ja, emitovao širom porobljene Evrope. Program je emitovan na poljskom, česškom i srpskom jeziku, a Korbel je bio urednik za češki i srpski.

Ceo rat porodica je provela u Engleskoj, da bi se, čim je Crvena armija pobedonosno ušla u Prag, vratili u svoju zemlju. Josef je radio u ministastvu spoljnih poslova, ali je ubrzo postao ambasador, pa ga je put ponovo naveo u Beograd. Grad je, seća se Olbrajtova u knjizi, bio gotovo sravnjen sa zemljom. Više od deset odsto građana stradalo je u obračunu sa Nemcima ili u međusobnim obračunima, piše nekadašnja šefica Stejt departmenta. Prema njenim rečima, Josef je pre polaska dobio instrukcije od Beneša da mu ništa ne piše, “jer se Sovjeti svega dokopaju” i zamolio ga da što češće dolazi kako bi mu lično saopštio ono što ima o Jugoslaviji.

Tito i Medlin

Beneš nije voleo Josipa Broza Tita, a Olbrajtova se u knjizi seća rečenice “Mi smo Titovi, Tito je naš”, kao i da joj je omiljena pesmica u detinjstvu bila “Tito, Tito, ljubičice bela”, koju je često recitovala. Ipak, Medlin Tita u knjizi sve vreme naziva “diktatorom”.

Kao dete ambasadora Medlin je živela u prostranoj trospratnoj kući u Bulevaru kralja Aleksandra, u kojoj su imali batlera, šofera, kuvara i nekoliko kućnih pomoćnica. Josef je, piše Olbrajtova, bio veoma zainteresovan za jugoslovenske narode, pa je “znao da Srbi ne mogu da zaborave ratne masakre koje su počinili Hrvati” i da Hrvati, kao i mnogi Slovenci, “nisu želeli Jugoslaviju, već sopstvenu zemlju”.

– Moj je otac razvio veliku ljubav prema Srbima i drugim Jugoslovenima, ali je očajavao zbog njihove nemogućnosti da žive zajedno – piše ona u “Praškom proleću”.

Madlenkina majka imala je društvo u Beogradu, žene sa kojim je često pila tursku kafu i gledala u šolju. I dalje opčinjena tim “srpskim običajem”, Medlin Olbrajt u knjizi detaljno opisuje kako se gleda u šolju.

Ana Korbelova upoznala je Tita na državni praznik Čehoslovačke. Taj je susret, zbog implikacija koje će imati, podrobno prikazan u “Praškom proleću”. Kada je Tito stigao u njihovu kuću mala Medlin i njena sestra Kati dale su mu buket belih ruža, a Tito im se zahvalio i rukovao se sa njima. Posle toga je počeo da jede i pije, ali samo hranu koju je spremio njegov kuvar. Nije želeo ni da pogleda čehoslovačke specijalitete, što je razbesnelo Medlininu majku, pa mu je prinela mu “parki”, čuvenu začinjenu češku kobasicu, pojela polovinu pred njim, a onda ga je ponudila. Tito se nasmejao, pojeo je i tražio repete.

Nekoliko meseci posle toga jedan jugoslovenski vojnik umarširao je u njihovu kuću, noseći na srebrnom poslužavniku kutiju u crvenom somotu. U njoj je bio prsten, sa utisnutim datumom rođenja majke Medlin Olbrajt i četrnaest dijamanata. Porodica je ovaj prsten zvala “Titov prsten”, a kada ga je Josef Korbel prvi put video, namrštio se i rekao: “Pitam se čiji su prst morali da se odseku sa tim prstenom”. Prsten je, pred majčinu smrt, Medlin Olbrajt dobila na poklon. Nosila ga je 1980. u Beogradu na Titovoj sahrani.

Dok su se u Čehoslovačkoj lomila koplja za i protiv komunista, porodica ambasadora Korbela provodila je odmor u Sloveniji, na Bledu, zajedno sa Brozom i njegovim saradnicima. Korbel je ubeđivao Tita da prihvati američku pomoć i da pošalje delegaciju na konferenciju u Parizu, gde se raspravljalo o Maršalovom planu. Tito je prvo pristao, ali je potom povukao odluku. Madlen nikada nije saznala zašto, mada u knjizi pretpostavlja da je posredi bio veliki pritisak Moskve.

Medlin se u Beogradu često osećala usamljenom, ali se ne može se reći da nije imala prijatelje među Jugoslovenima. Najbliži prijatelji – koji su zamenili Ribnikare – bili su porodica Janković. Glava porodice bio je, koliko se Olbrajtova seća, Pavle Janković, novinar predratne agencije “Avala”, “Politike” i pariskog “Monda”, koji je često razgovarao sa Korbelom o svemu što se događa u Beogradu. Sa njima i njihovim sinom “Nidžom”, petogodišnjim najboljim drugarom njene sestre Kati, porodica se često šetala Kalemegdanom.

Jankovići su dolazili kod Korbelovih i na Svetog Nikolu i na katolički Božić, a Korbelovi su uzvraćali posete i zajedno sa Jankovićima išli u crkvu (koju Olbrajtova u knjizi naziva “grčka pravoslavna crkva”). U crkvu se, govori ona, išlo bez obzira na to što su komunisti pokušali da nateraju ljude da zaborave na veru.

Politika

Medlin je već sa deset godina počela da razmišlja o politici. Prema rečima njenog oca, Sovjetski sistem imao je velike nedostatke i Čehoslovačka i Jugoslavija nije trebalo da krenu tim putem. Olbrajtova se seća da su komunisti na njenog oca ostavljali groak utisak i da se plašio da će u Jugoslaviji nadvladati staljinisti, da se gnušao “diktature proletarijata” koju su tada zagovarali partizanski jastrebovi u Beogradu, dok je “inteligencija” ćutala jer je morala da ćuti. Sve to je, kako kaže, mnogo uticalo i na nju.

Sa porodicom se 1948. seli u Ameriku, gde je završila srednju školu u Denveru, da bi kasnije studirala političke nauke na koledžu Velzli u Masačusetsu. Američki državljanin postala je 1957. Nakon diplomiranja u maju 1959, udala se za čikaškog novinara Džozefa Olbrajta, s kojim ima tri ćerke.

Od 1976. do 1978. radila je kao glavni asistent za zakonodavna pitanja američkog senatora Edmunda Maskija. Od 1978. do 1981. kao zaposlena u Beloj kući i u Nacionalnom savetu bezbednosti, Olbrajtova je bila važan službenik Karterove administracije.

Osamdesetih godina Olbrajtova je postala glavni savetnik za spoljnu politiku američke Demokratske stranke. Za ambasadora pri Ujedinjenim nacijama postavljena je ubrzo po Klintonovoj inauguraciji.

Medlin Olbrajt je 1997. postala prva žena državni sekretar i u vreme svog mandata žena sa najvišim položajem u istoriji SAD. S obzirom na to da nije rođena Amerikanka, nije mogla da se nada predsedničkom položaju. Kao državni sekretar, Olbrajtova je osnažila veze SAD sa saveznicima, insistirala je na demokratiji i ljudskim pravima i promovisala u svetu američku trgovinu i privredu, radne odnose i standarde očuvanja životne sredine.

Za vreme svog mandata značajno je pojačala uticaj američke politike u Bosni i Hercegovini i na Bliskom istoku. Na sebe je navukla bes brojnih Srba u bivšoj Jugoslaviji zbog primetnog antisrpskog stava i uloge koju je imala u artikulisanju američke politike za vreme ratnih sukoba na Balkanu, naročito na Kosovu i u Bosni. Kako je Kolin Pauel naveo u svojim memoarima, Olbrajtova je svoj stav prema upotrebi vojske obrazložila rečima: „U čemu je svrha posedovanja ovakve superiorne vojne sile (…) ako ne možemo da je upotrebimo?”

Olbrajtova je trenutno predsedavajuća u Nacionalnom demokratskom institutu za međunarodne poslove i predsednik Trumanove fondacije za stipendiranje. Takođe je i kopredsednik Komisije za pravno osposobljavanje siromašnih.

Beskrajna mržnja prema Srbima

„Odvratni Srbi“, reči su kojima je Medlin Olbrajt počastila aktiviste češkog udruženja “Praško proleće”, kada su joj oni pod nos poturili fotografiju na kojoj se nalaze žrtve NATO bombardovanja 1999.

„Moramo da shvatimo da u Srbiji ima snaga koje žele bolje odnose sa SAD. Nije sve u Srbiji negativno. Oni žele da budu tretirani na drugačiji način, a mi imamo ekonomske i diplomatske instrumente da na to utičemo“, rekla je Olbrajt.

Ove reči bi možda mogle nekog i da prevare da je Olbrajtova promenila mišljenje o Srbima, ali ne i onog ko poznaje događaje koji su ispunili njenu biografiju. Slične stavove iznosila je i pre 25 godina kada je pružila podršku operaciji „Oluja“, žučno se zalagala za bombardovanje Srbije, pravdajući da je u pitanju “humanitarna misija”. U toku svog mandata tražila je i da se nikako ne odustane od Tribunala u Hagu, jer “žrtve zverstava zaslužuju pravdu”.

Mnoge u SAD bili su iznenađeni njenom žestinom, pa su taj rat nazvali “Medlinin rat”. Ključnu ulogu imala je u Mirovnim pregovorima u Rambujeu o Kosovu i Metohiji 1999. godine. Tada je praktično presekla pregovore, obećavši Albancima referendum za tri godine, a Srbima čuveni Aneks B, za koji su i strani političari govorili da je predviđao okupatorski status za Jugoslaviju. Nedugo zatim usledilo je bombardovanje.

Praški portal “Parlamentarni list” objavio je prošle godine da se Olbrajtova vodila isključivo ličnim razlozima u svom zalaganju za bombardovanje SRJ 1999. godine, kao i za stvaranje tzv. nezavisnog Kosova. Objavili su da je zahvaljujući svojim bliskim vezama sa liderima terorističke OVK, pre svega sa Hašimim Tačijem, posle dolaska međunarodne uprave na Kosovo i Metohiju, privatizovala kosovsku telefonsku kompaniju “Ipko”, a koju je njena kompanija kasnije prodala slovenačkom operateru “Telekom Slovenija”.

Ispostavilo se da je preplaćen 20 miliona dolara, a na direktno pitanje čeških medija da li posle 20 godina misli da je bilo u redu da NATO snage bombarduju Srbiju i pobiju više hiljada ljudi, među kojima i mnogo žena i dece, Olbrajtova nije pokazala ni trunku kajanja.

– U Jugoslaviji, Bosni i na Kosovu dogodilo se da je umrlo mnogo ljudi i moram da kažem da je to bila tragedija, kao i da smo dugo pokušavali da pronađemo diplomatsko rešenje. Mi nismo hteli da koristimo bombe, ali stvarno tamo su Srbi na Kosovu ubijali ljude. Koliko puta smo vodili diplomatske pregovore, dali smo sve od sebe, ali Srbi su ubijali ljude samo zato što su bili muslimani – rekla je Olbrajtova.

Tokom intervjua za “Hafington post”, koji je dala pre nekoliko godina, odgovorila je i na pitanje o moralnoj težini i ispravnosti odluka koje je donosila.

– Mislim da su odluke koje sam donosila bile dobre. A mnoge su i drugi doneli umesto mene. Da li za nečim žalim? Žalim što nismo brže intervenisali u Jugoslaviji. Mislim da mi je drago zbog onog što smo uradili na Kosovu. Teško je bilo odlučiti da li radi sprečavanja etničkog čišćenja treba upotrebiti vazduhoplovne snage, koje će usput ubijati i nedužne. Da li je u redu odlučiti da žrtvuješ život jedne osobe da bi spasao život druge? Te odluke su mi bile teške – kazala je ona.

Pročitajte još

Medlin Olbrajt se vraća na mesto zločina!? Koliko je realno da se uključi u dijalog Beograd – Priština?

Olbrajtova ponovo napada Srbe: “Ispravno smo reagovali na Kosmetu i u BiH”

Na kraju razgovora, bivša državna sekretarka SAD ponovo se vratila na Kosovo i Metohiju.

– Za vreme rata na Kosovu, svakodnevno sam održavala telefonske konferencije sa ministrima inostranih poslova članica NATO. Na telefonu smo bili Britanac, Francuz, Italijan, Nemac i ja. “Zašto ne napravimo pauzu u bombardovanju zbog Uskrsa?”, pitao je italijanski ministar inostranih poslova, a nemački je rekao: “Zbog čega bismo pravili pauzu u čast jedne vere, dok ubijamo ljude druge vere?” Mislim da je to bila jedna od najupečatljivijih izjava, u smislu zajedničkog identiteta i važnosti donošenja ispravne moralne odluke – zaključila je ona.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi